Ne postoje pouzdane činjenice zašto je Jelena 1436. godine u Dubrovniku ostavila deo svog nakita, ali se zna da su to bile “zlatne oboce s četiri velika i dva mala kamena i s dvanaest zrna bisera okovana zlatom, i biserni venčac na crvenom atlasu s deset crvenih i šest plavih kamenova i sa dvesta trideset zrna bisera“, a kasnije je takođe poslala i “dve srebrne kupe, jedan srebrni bokal, osam srebrnih zdjela sa lažicama, jedan pozlaćen srebrn pojas na plavoj tkanini i jedan biserni pojas na crvenom atlasu, venac od krupnog bisera sa šesnaest kamenova na crvenom atlasu, tri zlatna prstena s dva plava kamena i jednim safirom, oboce ukrašene biserom i s četiri rubina, i jedne oboce, ukrašene s četiri safira, s četiri rubina i zrnima od bisera“.
Ali se zna da su Dubrovčani u zamenu za grad Novi Sandalju još 1434. godine nudili da u Dubrovniku podigne pravoslavnu crkvu i dom za stare i nemoćne. Međutim, Sandalja je smrt sprečila da pristane i prihvati takvu nagodbu.
Ne zna se da li je po vlastitoj volji, ili posredstvom sestrića Đurađa Brankovića, Jelena uputila jedno pismo dubrovačkim vlastima u kome je izložila svoju nameru da izvan gradskih zidina sagradi pravoslavnu crkvu u kojoj će biti i sahranjena. Ovakav zahtev iskazuje Jeleninu veliku brigu da svoju državu zaštiti i sopstvenim grobom od nasrtaja.
Dubrovčani su taj njen zahtev odbili: “Čak i ako bismo htjeli da gradimo crkvu u našoj rimskoj vjeri, ne bismo je mogli graditi ako nam papa ne bi to svečano odobrio i dao dozvolu i poklon, da bi u tako ukrašenoj crkvi mogla da se slavi služba Božja.“
Ne ostvarivši svoje planove, Jelena povlači izvesnu sumu novca iz Dubrovnika i ostavlja ga kod kotorskog trgovca Luke Pautina, dogovorivši se da joj novac daje kada joj to bude trebalo
Sazda se hram presvetije Bogorodice
Oposlivši ovozemne poslove Jelena se svim srcem i svom dušom okreće duhovnom životu. U njoj tek sad oživljavaju nežne i setne slike iz detinjstva i rane mladosti u rodnom Kruševcu: smenjuju se zvukovni prizori udaraca dleta i zidara i tesara, rezača kamena iz belovodskih i brajkovačkih majdana, majstori Kamenarci sa visom i libelom dok utvđuju Donžon kulu; vrč vina iz župskog vinogorja za večerom na velikaškom okupljanju; prepletene zlatne niti na prizrenskom atlas platnu, zategnuta osnova sirminog konca na đerđefu, optočenom biljurima … a ponad toplih i prisnih sećanja raspliće se u željenom tihovanju prigušena molitvena svetlost, vrhovna tačka sabranja božije promisli.
Bogobojažljiva, bogočežnjiva i brižna Gospođa Jela na Beškoj, ostrvcetu nad jezerom svijenom kao kolevka (bešek) uspeće da posle mukotrpnih državničkih zahteva i briga kroz potpunu predanost molitvenom bdenju Majci Božijoj, pronađe nasladu u utehu čuvstvenoj duši.
Videla je Jela Balšić napuštene crkvice na Skadarskom jezeru međ’ gustim šibljem kupine i divljeg nara, divlje zverinje, strmoglavi ptičji let nad modrozelenom vodom… poželela je onostranim videlom blagočestivu putanju koja će je odvesti u Bogomaterino naručje u kom se mnogostruko nataložene patnje i bolovi preobražavaju u smiraj blagorodnom utehom i svehvalnim prosijavajući slovom oprosta i duševnim veseljem.
Tri godine pre odlaska sa ovog sveta Jela Balšićka u manastirskom kompleksu podiže manju crkvu Svete Bogorodice 1440. godine.
Na samoj obali, desetak metara nad vodom, s prelepim pogledom na jezero, a zabrinutim prema Albaniji, narečena crkvica je nastala na temeljima starije građevine, po svoj prilici trobordne bazilike. Nad njenim centralnim delom uzdizalo se Jelenino zdanje, skladna jednobrodna bazilika sa fino rađenim kamenim fasadama. Unutrašnjost crkve bila je živopisana. Najveću vrednost predstavlja autentičan tekst – natpis na staroslovenskom jeziku nad ulaznim portalom, koji govori o ktitorki hrama: Izvoleniem Oca i pospešeniem Sina i Duha Svetago pospešeniem, sazda se hram si presvetije Bogorodice s trudom i otkupom bogočestivoj gospoždi Jele, dšteri svepočivšago kneza Lazara i podružie Gjurgija Stracimirović, v leto 6958.
Sjutra: Gorički zbornik
Milica Kralj
