Boda Marković o starom Beogradu, bombardovanju, Jevrejkama, Crvenoj zvezdi…

Boda je moj pokojni otac, pozorišni i radio reditelj, koga su najurili iz pozorišta davnih godina, jer se usuđivao da režira naslove poput „Karl Marks podstanar“. Najurili i pored dve Sterijine nagrade. Tako to Srbi rade – satiru svakog ko štrči talentom i hrabrošću. Tužno, ali možda i dobro, jer su mogli i da ga ubiju, tj. da elegantno nestane.
Dok čitam građu za narednu kolumnu, uživajte u ovom dragocenom svedočanstvu.

Momo Kapor opisao je skoro sve događaje koji su se nama “Beogradičićima” ispodešavali u vremenu našeg detinjstva i dečaštva. Njemu je to bilo lako, jer je došao kao klinac u Beograd i mogao sve to da posmatra iskosa, sa strane, i da u tome ne učestvuje. Mi nismo tada ni primećivali da nas on posmatra i sve pamti, zapisuje u svojoj glavici, mi smo se igrali. Kažu da kad čovek počne da senili, ili lapi, seća se svog detinjstva i sve što dublje zalazi u starost detinjstvo mu se sve više otvara kao vrt nekog plemića, ili vrt Finci Kontinijevih. Mi nismo imali vrt, a i u parkovima bilo je sumnjivo da se igraš zbog mnogih zaostalih mina, ili milicajajaca koji su dovodili svoje devojke čekajući noć da iskamče malo prisilne ljubavi, ili nas pojure zbog našeg igranja, tj. smetanja pri obavljanju njihove dužnosti napaljenog vepra. U detinjstvo se neokliko puta ulazi i izlazi. Kao u začarani hotel u kome se ona vrata stalno obrću, a ti gledaš u kom deliću sekunde da uletiš, ili izletiš u njega. Ni Laterna Magika nema tu moć opsenjivanja kao što imaju tek napupljena tela devojčuraka što ostavljaju trag kao komete sa kojih lete varnice zlatnog jesenjeg lišća, tela sićušna i mršava, a kada se skinu postaju ogromna kao Titanik, dok se po njima batrgaš kao nespretni davljenik. I u tim bljescima tela kako da opišem prijateljsko bombardovanje Nemaca i neprijateljsko bombardovanje saveznika koje je bilo nemilosrdno? Kolone ranjenih i polumrtvih koji su voženi prema gradskoj bolnici, ili bilo kuda u nadi da će neko preživeti…

Mi deca iz Dečanske 23, a i šire, kako se to danas kaže, nismo bežali od bombi, penjali bi smo se na šljunkovit krov i ležali poleđuške gledajući preletanje kandži čeličnih ubica. Roditelji nisu smeli da dođu po nas, jer bi ih upucali Nemci sa zgrade današnje Borbe, što su oni to zdušno radili vežbajući se za Istočni front. Ne znam šta je to bilo sa saveznicima, ali prođe nekoliko nedelja, a od bombardovanja ni traga ni glasa, i mi svi padosmo u duboku depresiju. Sve je to bilo zbog moje majke Anđelije, Angeline, pa Anke, kojoj posle oslobođenja upisaše nadimak umesto imena u ličnu kartu. Predvođeni mnome, ili sa mnom pođe udarna grupa kod moje majke. Banuli smo u stan i ćutali dugo sve dok to Anki nije postalo sumnjivo. Videla je smrknutu decu koja nisu onako vesela i radosna kao posle svakog bombardovanja. Naime, moja majka i ja nikad nismo odlazili u podrum kada su zavijale sirene, mi smo ostajali gore na petom spratu ispod krova, jer njena je odlučnost bila apsolutna da neće da siđe u podrum, pa da se ugušimo kao pacovi. Na kraju ona nas upita šta nam je, što smo obesili noseve i ćutimo. Odgovor je bio kratak: „Da li uvek moraju da nas bombarduju pa da mi dobijemo palačinke?“. To je onda kada smo bili bogati i imali pekmez, ili krofne, to je onda kad ništa nismo imali za jelo. Anđelija je tad mirno uzela vanglu i počeo je ritual pravljenja krofni. Našoj radosti nije bilo kraja (kako to pišu ozbiljni pisci za decu). Vangla je bila sav naš svet, veća od vasione, a i sva sreća naša. Svi smo hteli da joj pomognemo i u toj ekstazi jedva smo i čuli sirene. Otrčali smo na krov polegali i jedva čekali da se završi bombardovanje da bi smo kod majka Anke jeli uštipke.

Međutim, od svih nas izdvajao se lepo vaspitani Lale – on nije jeo sa nama krofne, čak ni palačinke. On je išao upodrum, bio je uvek očešljan i uredan. Svi su ukazivali na njega prstom kakvi mi treba da budemo i mi se nismo ljutili, jer jedan je i takav morao da bude. Laleta su jednog dana odveli u zatvor zbog neke krađe, ili pronevere, i majke su digle ruke od nas i pustile da budemo onakvi kakvi jesmo.

Jednog sumraka, nas preko dvadesetoro dece istrgli su iz igre užasni krici. Na petom, mom spratu, odvodili su dva jevrejska muzičara sakrivena u WC kod Koste Šatrova, tromboniste Beogradske filharmonije i njegove žene Ankice Kutijaro, koja nam je uvek obavezno davala bonbone, jer jedino ona u toj kući nije imala dece. Naša zgrada imala je terasu u obliku slova ćiriličnog P, koje se vezivalo za glavnu zgradu. To grotlo jame, ili kamenog tamnog dvorišta vraćalo je krike kao udarce čekića u naše teme. Jedan od njih je pokušao da skoči i već je bio na pola prešao ogradu, mada su ga gestapovci držali, a kada su ga izvukli počelo je besomučno batinjanje i taj deo balkona bio je pun krvi. I danas mi je taj krik nastanjen u kori velikog mozga i nijedan ga krik nije do sada nadjačao.

Kako je moj otac Dragojlo, (fotografisan u pilotskoj uniformi) bio u zarobljeništvu stan je krčao prazan i majka je dovela tri devojke koje su se uselilile u WC prekoputa onog odakle su odveli onu dvojicu Jevreja. Razdaljina je bila oko dvadeset metara. Kako je ta prostorija bila na balkonu i vidna, majka je natrpala razne stvari i tako je ušuškala njih tri da ih niko nije mogao da vidi. U taj WC ulazilo se i iz sobe. Na ta vrata mi smo dogurali šifonjer tako da se nisu videla. Njih tri izlazile su noću da jedu u mraku i da se umiju na brzinu. Ostale su tu nekoliko meseci i posle oslobođenja sve tri su se javile iz nekog prihvatišta za Jevreje u Italiji zbog čega je moja majka vođena na ispitivanje u Udbu, jer je dopisnica bila bila jedva čitljiva. Tokom okupacije potpuno je bilo prirodno da sepomaže drugim ljudima. To je značilo učestvovati u građanskom činu rodoljublja i patriotizma. Te dve reči su danas izgubile svoje značenje i snagu u diajeri novog doba i svanuća XXI veka. I Život i Smrt su ostavili iza Sebe. Nisu bile Ispred kao kamen spoticanja, ili opravdanja za neučinjeno. Ispred je bila nada. Ona je za njih bila jača i od života i od smrti. Decu je trebalo sačuvati, ali i ne poniziti sebe. A dece je bilo dosta i bila su od svih pažena. Ne jedan put, nego ko zna koliko puta prespavao si kod komšija. U toj petospratnici jelo se gde se imalo.

Od sve te dece još se sećam Perice i Zite Stojanović, Damnjana slikara, njegove braće Tarcana i Bude i rano preminuvše sestre Jugoslave. Skoro svi iz mog razreda i zgrade nestali su negde u tuđini. Istopili su se u putovanju za nečim boljim 1948. mnogi su ljudi nestajali i ne znajući baš ko je taj genijalni vođa Staljin i kolika je Rusija. Njihovi drugovi upadali su u njihove stanove i mnogima od tih dečaka i devojčica se zameo trag. Oni koji bi ostajali bili su pomagani ne od svojih drugova i drugarica, već od običnih građana komšija, jer je u njima progovorio inat, nesagorljivi deo svakog Srbina. Svi smo slavili slavu. Nisu samo oni koji su imali strah od straha. Kada pogledam ovu sliku iz svog razreda skoro niko nije ostao u Beogradu. Ako govorimo o egzodusu i genocidu ne treba zaboraviti ni na „Beogradičiće“, oni su najviše iseljeni i prognani iz Beograda. Damnjan navraća ponekad iz Milana, Tarcan je ostao, Buda je kao oficir JNA morao da pobegne iz Mostara sa svojom ženom koja je muslimanka i dve ćerke, Kažić je advokat i stalno meri pritisak sa specijalnim digitalnim meračem, Daničić je snimatelj, Ciga Vuja je povremeno na robiji i ne može više da nas brani od drugih. U Dečanskoj su posekli platane koji su dopirali do petog sprata, čitav taj sfumato, ta izmaglica detinjstva ostala je kao topla šaka koja greje dečije obraze zime našeg tihog odlaska, ili lapota prispele demokratije. Deca se više ne igraju na ulici „fuzbala“, ona se povremeno ubijaju, ili drogiraju, a po neko dete liči na srećno detinjstvo. Tokom okupacije i nešto posle rata skupljali su se raznorazni ljudi i žene po stanovima i u pola glasa pevali do jutra družeći se beskrajno. Među njima bilo je akademika, bravara, fotografa, dama, služavki, doktorki i doktora, i svi su se okupljali zbog rasporeda glasova, a ne ranga u društvu. Nikad više smeha i šala nisam čuo nego u vremenu na kraju fašističke i na početku partizanske okupacije. Devojčice, ili drugarice, koje do sad nisam spominjao odlepršale su u brak i zabarikadirale se u njemu. Većina njihovih muževa bili su Oni, osim Gordane Jovanović i još po neke. Stanovi su bili oduzimani, ali to nije smetalo da budemo opet zajedno i da se sastajemo bez obzira na razdaljine.

Glumac se vratio iz inostranstva posle toliko godina. Nije mogao da izdrži. Mitar Popović mi donosi stalno nove ploče, a sad diskove. On se venčao sa muzikom i bavi se prevodilaštvom. Sve u svemu „Nebeski Srbi“ su sišli pod zemlju i tamo se šetaju po zaboravljenoj aleji Beograđana. Došlo je i dečaštvo. Ciga Vuja je odveo sve buduće momke u Pionirski park da pod improvizovanom binom dožive svoje prvo, ne znam kako da kažem, ali na latiskom je „onanisanje“. Posle te ekstaze svi su otišli u kafanu „Četiri grozda“ na po jednu duplu ljutu i vratili se na poljanče preko puta škole Kralj Aleksandar, sada muzičke škole Mokranjac (preko puta kafane Sunce), beskrajno ponosni na taj ritualni obred. Za neke znam da su i danas tamo bez obzira što je uklonjena bina, to im ništa ne smeta i mislim da drže političke govore pred uzgrednim prolaznicima. Kako sam bio izopćen iz tog čina i preskočio veoma važnu etapu svakog momčića, na neki način sam se osećao odbačenim sve dok se nisam pojavio sa napupljenim devojčurkom (zaboravio sam joj ime), držeći je za ruku. To me je još više udaljilo od prvobitnog društva, jer kako je to moguće da se ja odreknem tako lako njih?! Prvi koji su prihvatili to moje izdajstvo kao nešto potpuno prirodno bili su Tasa i Tolja, dva brata iz Pašićeve ulice, danas Nušićeve, i kada bi me neko začikavao oni su se tukli umesto mene. Takođe štitio me je i Sloba Angelotulus iz Čumićevog sokačeta, koji je hteo da me prebije zbog tog nadimka jureći me do kućnih vrata, kada ga je moja majka uhvatila za vrat i upitala šta mu je i zbog čega je tako lud. Na njegovo objašnjenje da sam ga nazvao Angelotulus, ja sam odgovorio da ne znam šta znači ta reč i da bi mu dokazao da govorim istinu izašao sam na vrata i potukao se sa njim. Posle izvesnog vremena ponovo se pojavila moja majka bajka tralalajka i obojicu nas sve onako zakrvavljene umila i dala nam uštipke sa džemom. Šteta da kroz tu tuču nisam shvatio zašto se vode svi ratovi. Majka me nikad nije branila od drugih dečaka. Prvo bi me izbila što sam dobio batine, a onda poslala da se ponovo potučem sa istim, dok ga ne pobedim. U mojoj porodici nije bilo poraza. Poraz nije postojao. U prevoduto je značilo: Predahneš, odmoriš se i nastaviš dalje. Tada smo svi potajno navijali za Crvenu zvezdu. Jedino je Sloba Novaković, koga još nismo znali, jer je bio nešto mlađi i udaljeniji, navijao za Partizan. Posle su i partizani počeli daprave decu, pa se tako povećavao broj Grobara. Tuče na utakmicama još nisu bile ni počele. Još je ratovao kraj sa krajem. Dorćol sa Centrom, Voždovac sa Čuburom. U igri su bile sve kombinacije, samo se nije znalo zbog čega se mi to tučemo, i za koga. Na kraju, svi su ostajali živi i uveče odlazili kući. I svi su govorili: „Al’ smo ih prebili!“.

Uvek sam se čudio i divio onima koji pišu feljtone, ili se tako sećaju kao ja. Kako zapamte sve to? Možda kad još ostarim, jer sad sam stvaran – dakle ne postojim, verovatno kad pukne obruč budućnosti i ja ću da iscurim u detinjstvo i dečaštvo. Ili možda neću. Možda ću otići u neku večnu ulicu da se potučem sa smrću, ili da je kao Veru, Jelenu, Smilju, odvedem u neku bajku. Možda ću smrću smrt da pobedim. A možda sam hteo sve njih da zadržim samo za sebe kao najveću tajnu i da ih ne otkrijem da ne bi nestale u svetlosti i smogu Beograda. Znam samo jedno, tugu ne možeš opisati, kao ni detinjstvo.

Moralo se, inače…

Onaj Beograd koga više nema

Ništa bez Riste

Veliki Dušan Matić, istinski duhovni guru

Velika balerina Duška Sifnios
(dobra riba za sva vremena)

Irina Marković