Beli

Postoji čitava jedna oblast u psihologiji, koja se bavi bojama i njihovim uticajem na našu svest i podsvest.

Rezultati ovih istraživanja primenjuju se u raznim oblastima. Prilikom dekoracije stanova, na primer; pa onda, u modnoj industriji; kao i prilikom brendiranja i uopšte reklamiranja proizvoda.

Boja prostorije u kojoj boravimo utiče na naše raspoloženje, kao i na radne sposobnosti.

Dokazano je da boja medikamenta kojima se eksperimentiše, ima uticaj na placebo efekat.

Ljudi, koji žive na različitim meridijanima i u različitim kulturama, različito reaguju na boje. U Kini je bela boja – boja za sahrane; na zapadu – za venčanja.

Crna je boja autoriteta i moći.

Siva je boja kreativnosti, a u dizajnu se često koristi kao idealna podloga za predmete koji se žele istaći.

Crvena je boja snažnih osećanja i strasti.

Plava je boja ona koja opušta, i od svih boja najupotrebljavanija je u dizajnu.

Zelena simboliše zdravlje.

Narandžasta toplinu.

Žuta je boja optimizma.

Ružičasta, boja mekoće i ženstvenosti.

Ljubičasta je boja uzvišenosti; kraljevska boja.

A bela boja je boja čistoće, nevinosti, vrlina, svetlosti, svetosti, jednostavnosti… savršenstva.

Kada se prošle godine na našoj političkoj sceni pojavio mladić u belom, poznat kao Ljubiša Preletačević Beli i – bez skupo plaćene kampanje, sa svojim pokretom „Samo jako“ – osvojio dvadeset odsto glasova na lokalnim izborima u Mladenovcu, isprva je delovalo da je to samo lokalni otpor protiv korumpirane vlasti jedne nekada bogate opštine koja je danas spala gotovo na prosjački štap. Momak je delovao kao zanimljiv performer, a malo ko ga je posmatrao kao čoveka od krvi i mesa, odnosno istinsku političku ličnost, Luku Maksimovića, inače studenta komunikologije. Od tada je prošlo godinu dana i čitava stvar je pomalo zaboravljena.

Međutim, predsednički izbori koji se u ovom trenutku zahuktavaju u Srbiji doneli su nove momente. Počeli su sasvim konvencionalno, a jedino što je, uslovno rečeno, bilo zanimljivo, bilo je opoziciono preganjanje oko eventualnog zajedničkog kandidata, što se završilo kandidovanjem nekoliko njih…

A onda se pročulo da Beli prikuplja potpise da bi, nakon nakon dva dana, bila objavljena senzacionalna informacija da je za kratko vreme skupio čitavih 46.000! Društvene mreže su proključale! Oduševljenje!

Luka je onda, u svom stilu, pustio narod da se jedan dan „loži“ i potom rekao da se malo našalio, ali da stvarno skuplja potpise i da mu treba podrška. Ispostavilo se da je „buva“ o 46.000 potpisa solidno razgalila i prodrmala ljude i Luka je za samo tri-četiri dana, i pored toga što su skeptici odmahivali glavama, uspeo da prikupi gotovo 13.000 potpisa, bez stranačke logistike, na alternativnim punktovima, po kafićima i slot klubovima. Građani su sami plaćali uslugu notara koji su u nekoliko navrata otkazivali, kasnili, odlazili sa punktova, što je prouzrokovalo da građani čekaju i satima, u redovima koji su se protezali izvan objekata, dakle na ulici, po hladnom, vetrovitom vremenu.

A onda je usledio pokušaj da se Luka saplete. Predstavnici radikala u Republičkoj izbornoj komisiji pokušali su da obore kandidaturu na sumnjivom formalno-pravnom terenu, izvlačeći nekakve nebitne nedostatke, poput onog da ispred naziva „Ljubiša Preletačević-Beli, samo jako“ ne stoji prefiks grupa građana, baš kao da ta ista grupa građana nije već ranije registrovana i kao da u istoj toj državi na lokalnim izborima nije osvojila dvadeset odsto.

Ovaj bahati pokušaj dela političkog establišmenta da surovo precrta jednog mladog čoveka koji se drznuo da uđe u krug samoproklamovane partokratske elite, izazvao je buru nezadovoljstva i to je verovatno bila najveća greška režima i njegovih satelita. Potom se u čitavu stvar umešao jedan od najuglednijih beogradskih advokata i nekadašnji narodni poslanik opozicije u vreme Miloševića, stalni član RIK, Vladimir Gajić i briljantno odbranio Belog.

Kandidatura je prihvaćena! Režim je dobio po nosu!

U međuvremenu, dok se dešavala drama u RIK-u, „fenomen Beli“, munjevito se širio Srbijom.

Sledbenici Belog su prvenstveno mladi, koji savršeno komuniciraju sa njegovim parodijskim političkim stilom, ali kao simpatizeri sve više se javljaju i stariji, gotovo neprimetno zaraženi harizmom Belog, a pre svega energijom probuđene mladosti, koja je toliko dugo u Srbiji bila uspavana. Navijanje za Belog nešto je slično situaciji iz herojskih dana fudbala kada smo započinjali utakmicu kao navijači moćne i favorizovane Argentine, a završavali je omađijani igrom Nigerije u kojoj su igrali Jay Jay Okocha i ostali majstori njegove generacije.

Beli se za samo nekoliko dana od Preletačevića transformisao u Luku Maksimovića, pravog mladog čoveka i političku figuru do sada neviđenu i ni izbliza sličnu bilo kojoj do sada. U startu su propali pokušaji da se on uporedi sa grotesknim figurama sa početka devedesetih koje je kreirala UDBA, „Joga letačima“ i Nikolom Šećeroskim (bez „v“), jer Beli nije groteskna tvorevina, on je nepatvoreni left wing političar, bez ideologije, ali sa istinskom ljubavlju za narod, koju je narod osetio, pa ga voli kao svog istinskog sina. A Beli to i jeste. Sin Šumadije, odrastao u Velikoj Ivanči pod Kosmajem u jednoj od najstarijih porodica tog kraja, sa svim osobinama pravog Šumadinca – visinom, stasitošću, smeđom kosom i plavim očima, specifičnim smislom za humor. Beli je obrazovan i moderan čovek, a ekipa oko njega maestralno koristi internet za širenje pokreta.

Beli je još nešto. On je otelovljenje izgubljenog viteštva, karika koja spaja narod sa sopstvenom prošlošću, suštinom i tradicijom, uspravna prilika na konju i sa žezlom od garnišne, poput kakvog siromašnog ritera zavetovanog samo Bogu i narodu, a ne zemaljskim gospodarima. On je slika i prilika najvećih junaka našeg epa – Marka Kraljevića, Miloša Vojinovića, Banović Strahinje i Vojvode Momčila na krilatom belom konju Jabučilu. Istovremeno, on je i nada i pogled u budućnost, jer je mlad, hrabar i neukaljan, što je realno i istinito, a marketinški naglašeno simbolikom belog, odnosno belim odelom koje neprestano nosi. A u kombinaciji sa tim belim odelom, Luka nosi srbijanske vunene čarape u koje ponekad uvlači pantalone, objedinjujući time gradsko i seosko, šalu i ozbiljnost tradicije, ozbiljno grebući po mitskom i kolektivnom nesvesnom.

Luka Maskimović, u sadejstvu sa Belim sa kojim se nepovratno izmešao, sobom nosi i onu iskonsku, a često izgubljenu, potrebu za verom. Za verom u čudo, za verom u anđele i u samog mesiju, koji, evo sada hoda kraj nas, predvodi nas, i voli nas, i pruža nam priliku da i mi njega volimo i da se kroz njega međusobno ponovo zavolimo i ujedinimo.

A kada se pojavi mesijanska prilika, oko nje se odmah pokažu dobro i zlo, svetlost i tama, anđeli i demoni, jer ona svojim nestvarnim postojanjem prosto tera svet na manihejsku podelu, odnosno na izjašnjavanje – za ili protiv. To što sve to ima i jednu bizarnu konotaciju, ništa ne škodi, jer ta Lynchovska nota, samo doprinosi snažnijoj vizuelnosti cele priče.

A Beli je toliko nenasilan a jak, da on ne izaziva surove sukobe, već snažne, ali sa stanovišta političke korektnosti prihvatljive tuče, nešto kao gađanje tortama u nemim filmovima, umesto bombama u ratnim. I odjednom, nacija voli one koji pomažu Belom; Gajić je heroj, a Radeta i advokat Miroje-prigovarač, omraženi.

U ranijim protestima opozicije protiv vlasti, bilo je raznih slogana i uličnih plakata koji su ušli u legendu, pa tako i čuveni „Čedo, oženi me“. Taj slogan simbolizuje jedno vreme kada su bili popularni mladi govornici i revolucionari koji se oštrim rečima suprotstavljaju režimu.

Slogan, međutim, koji sam čuo pre neko veče, dok su ljudi po lošem vremenu čekali ispred RIK-a, da vide šta će biti sa kandidaturom Luke Maksimovića, definitivno me ubedio da ovo vreme više nije vreme u kom je dovoljno dobro i hrabro govoriti. Ovo je vreme u kome potajno tražimo spasioca, mitsku figuru, nekoga ko će nas podsetiti ko smo i šta smo, a pošto je bez patetike i lažnog i mimikričnog, sa naše postmodernističke pozicije, nemoguće glasno izgovarati takve želje i snove, mi smo spremni da ih izgovaramo na način koji ih istovremeno podriva i čini duhovitim, ali ih na energetskom nivou ipak odašilje u etar i  – ako se te energije nakupi dovoljno – ona bi lako mogla postati duh novog vremena.

Slogan je glasio: „Beli, zaustavi kišu!“

Beli je za kratko vreme uspeo u onome u čemu Vučić, uz sve resurse, silovanje medija i besomučno autoreklamiranje nije uspeo za sve ove godine, a to je da natera narod da veruje u bolje sutra. Vučić nije uspeo jer je to izgovarao ozbiljno, tako da zvuči stvarno i kao da će se stvarno desiti. Ali, on ni sam u to ne veruje i nije mu poverovao ni narod.

Beli je, pak, sve to govorio neozbiljno, i u toliko preteranim razmerama, da je odmah jasno da je tako nešto nemoguće. I to je taj parodijski deo Belog.

Jedina razlika je u tome što Beli iskreno veruje da može da bude bolje, ali da je o tome izlišno razgovarati sve dok ne ostvarimo jedan preduslov bez koga se ne može. A to je sloboda.

I Beli je uistinu pokrenuo taj dah. Oslobađanje je počelo.

Lepo je ovih dana čuti razgovore u prolazu, u radnjama, na pijaci i na ulici.

Svuda gde začujete priču o Belom, obratite pažnju malo bolje.

To je u stvari priča o Slobodi.

Vojislav Todorović