Da bi nešto dobio, moraš prvo nešto da izgubiš. Da bi bio slobodan, moraš da izgubiš sve. Iz ove perspektive, iz rakursa voljene i posvećene žene, iz vizure nekoga ko se dobrano olupao o hridi života pre nego što mu je spoznao smisao, pravim reviziju prošlosti i shvatam da me je ona neminovno vodila ka ovome sada. Bila sam jako mlada kada sam samu sebe bacila u ideju o bezuslovnoj ljubavi. Moja primarna porodica se raspala na paramparčad dok sam još bila devojčica u prvim razredima osnovne škole, i ja sam vapila da stvorim novu, instant, lepeći stakliće svog postojanja, kao ono baksuzno ogledalo koje nosi sobom sedam godina nesreće. Rešena da ljubav dam i da je dobijem nazad, potpuno nezrelo i bezrazložno sam uletela u svoj prvi brak.
Ta “institucija” me je smrvila, ali me je naučila jednoj činjenici. Bezuslovna ljubav je moguća samo ako naučiš da se ljubav ne gubi nego menja formu. Zato nikada i nisam poželela nikakvo zlo svom bivšem supružniku, iako me je iscedio kao suvu drenovinu najpre mentalno, potom emotivno, i na kraju materijalno.
Ali, uvek se desi to čuveno “ali”, ja sam naučila da volim, i da verujem da će se moja polovina pojaviti onog momenta kada ja postanem cela. I sotički sam zapela da sebe zacelim u celinu u svoj njenoj punoći. Bile su mi potrebne godine da se uobličim u zdravo biće lišeno autodestrukcije i manjka samopozuzdanja ( jer, najglasniji su oni koji najmanje veruju u sebe). To nije bio ni lak ni prijatan proces, ali bio je moj, i ja sam ozbiljno shvatila zadatak.
Kada se jedan takav lom desi na ničijoj zemlji, na stranom jeziku i bez sigurnosne mreže, kada pred sobom vidiš samo brisani prostor i moraš da kreneš od nule, ako si rešen, možeš stvoriti od sebe osobu kakvu si oduvek priželjkivao za svoje obličje. Razbijen u prah i pepeo, osećaš se kao da si zakoračio u pakao sam. Ali, što bi Hese rekao “svako ko želi da bude rođen mora da razbije jedan svet”. Krhotine sopstvene ljuske, ponekada umeju da budu ona slamka spasa, ako se marljivo sastave nazad komadić po komadić.
A kako izgleda emocionalni pakao? Izgleda kao razvod braka. Moj je imao ovakvo obličje:
On ima ljubavnicu i teško mu je zbog toga. Kida ga to iznutra, kažu mi zidovi ispisani mojim karminom. Rukopis moga muža. Neke bljuvotine i laži zjape sa njih.
A ja znam.To se jednostavno zna. Uobičajeno, staro opšte mesto. Tajni telefonski razgovori iza zaključanih vrata kupatila. Nespretni izgovori za izlazak napolje. Neočekivano donošenje cveća u kuću. Oblak parfema koji ga prati. Tuširanje koje se upražnjava nenormalan broj puta. Prečesto pranje ruku. Stalno pogledavanje na sat, pa na telefon. Odsutni pogled dok njuši svoju odeću čemu sledi vispreno skidanje košulje i bacanje u prljav veš. Nije neka veština shvatiti šta je po sredi. Vi vidite tu prevaru. Ona ostaje u njegovom habitusu. Na njegovom licu. Vidite kako dolazi nasmejan sa sastanaka i kako mu misli lutaju dok nešto secka u kuhinji, a na licu ima taj glupavi osmeh. I ne čuje, on ne čuje kada ga zovete, i treba mu neko vreme da se vrati u dimenziju. Pritom postaje beskrajno nežan i ima ničim izazvane napade plača i kajanja za sve što vam je uradio, a vi znate.Oh, da, vi jako dobro znate da se to njegova griža savesti poigrava njime, jer on vas na svoj bolesni, poznati način voli. Da, voli. Tako kaže. Šta mu drugo ostaje nego da kaže nešto što će da mu olakša dušu.
Pa, onda zabave. Beskrajne zabave na koje idemo. Ogromne, besmislene zabave od stotinu ljudi na koje me vuče. Kao da ima potrebu da svima okupljenima kaže: ”Ma sve je u redu, evo mi se tako lepo zabavljamo! “. Škljocanje fotoaparata. Bljeskanje bliceva. Raskežena lica sa veštačkim osmesima i veštačkim zubima. A sve vreme u grču. I ja vidim da se nešto dešava. Razaznajem matriks.
Potom samo nestane.
Pada veče. Sedim sama, dok poslednji trzaji sunca miluju moju kožu kroz šalone. Nemam želje da se pomerim. Nemam želje da upalim svetlo ili muziku. Znam da ne mogu više. Ne mogu da čekam. Ne želim da čekam na svoj život da otpočne. Osmi je dan kako moga muža nema kod kuće. Ne znam da li je to blagoslov ili prokletstvo. Tupa od raznih ranijih lomova, mogu samo da gledam u zid. U rupu u kojoj je nekad bio ekser, na kome se klatila moja bračna, crno-bela fotografija. Razmišljam kako smo nekada bili bliskiji. Razmišljam jesmo li to zaista i bili. Pomislim na to je li on srećan sa tom ženom sa kojom ima aferu. Želela bih da jeste. Tako bi nam oboma bilo lakše. Onda ponovo pogledam u taj zid u tu hrpu lažnih obećanja, u tu patetičnu bljuzgu nemoćne potrebe da se prizna ono što ne može da se prevali preko usana. Bude mi ga žao. Setim se kako je bilo meni. Život u paralelumu. Savest koja kida razum. Od koje ne može da se spava. Nezaustavljivi napadi plača. Telo koje jede sebe samo. Vrtoglavi pad kilaže. Izgubljenost u pogledu. Beskrajno ponavljanje molitve Gospode Isuse Hriste, pomiljuj me grešnu. Žalosno poimanje da ta ista molitva ne donosi nikakvo olakšanje.
Pas cvili i umiljava se oko mojih nogu. Želim da ga pomazim, ali ne mogu. Nisam sigurna da ni njega volim. Samo želim da pobegnem negde gde me niko ne poznaje. A opet, želim da se vratim onome što sam bila kao devojčica.
Nema više te devojčice. Nema te čistote. Nema te duhovne neuprljanosti. Ostala sam samo ja.
Pomislim na oči svoga muža i na to kako sam mu verovala jednom. Dok me nije ostavio. Ostavio u svojoj glavi. Onda kada su krenule laži. Pomislim na to da sam tada i ja ostavila njega. Uslovni refleks iz detinjstva. Pomislim, neću li to zapravo raditi sa svim muškarcima, hvatati njihove misli i ostavljati ih tačno u momentu kada ne budem centar njihovog fokusa. Nisam li to uradila i sa ocem!? Nisam li se i njega odrekla na neki način, pljunuvši na sve ono što sam bila. Nisam li mu se osvetila time što sam našla nekoga ko će razdevičiti moju dušu brisanjem mog prethodnog postojanja!? Destrukcijom materijalnih dokaza koji govore o mojim korenima, mojim ličnim stvarima, mojim ličnim osećanjima, koherentnosti mojih osećanja, mojim tekstovima, fotografijama iz detinjstva, nasledstvom koje mi je otac ostavio. Proklela sam to hiljadu puta. Bilo bi mi draže da je ostao živ.
Nisam li stoga sama sebi sve ovo napravila? Nisam li udajom za čoveka koga bi se moj otac gnušao pljunula u voljeno, roditeljsko lice iz otužne nemoći da ga vratim. Zašto? Možda sam mislila da će se moj otac iznedriti ni od kuda i zaustaviti sve to. Ili da će mi se majka konačno okrenuti. Možda mi je samo bilo potrebno da više ne budem sama dok praznina i dalje zveči kroz moju bednu samoću. Gledam taj stan i te stvari u njemu. Jedva se suzdržavam da se ne ispovraćam po toj dnevnoj sobi punoj bambusa, novih muzičkih linija, televizora, blendera koji stoji na šanku… Hranim psa koji mi liže članke i to rezultira novim grčenjem mog želuca. Zaključavam se u svoju sobu.
Budi me lupanje na vratima. Voljeni muž se vratio u pet ujutru posle dugog izgnanstva. Vidim da je unakažen alkoholom. Smrdi na rum, i to na onaj beli, špiritusni, od koga se imaju crne rupe. Počinje svađa. Iscenirala sam je, sada znam, ne bih li konačno smakla ovaj okov. Glasni smo i koristimo neke grozmorne reči. Gnev šiklja kroz moje pore, ali i kroz njegove, da ne bude zabune. Potom mrak.
Pauza.
Na podu sam, na sve četiri. Pokušavam da se podignem. Onda vidim lokvu ispred sebe, a kako mi u glavi sve zuji, ne mogu da odredim izvor krvarenja. Jezivi napor da održim svest pripavnu, ne bih li se malo pridigla. Crveni slap i dalje curi. Razmišljam da li je iz oka, uha, usana ili nosa. Bol je nepodnošljiva i ja grčim stomačne mišiće i konačno ustajem. Dodirnem nos, on mi je najlogičniji u poretku mesta gde bi nekoga najradije odalamio. Da, krv lipti iz njega. Vidim oči svoga muža, one su vlažne, i njegove guste trepavice su orošene kapima. Pokušava da me dodirne. Izmičem se. Odlazim u kupatilo. Ogledalo kaže da mi je oko potupuno zatvoreno i da već ima boju zrele šljive. Usta otečena. On kuca na vrata. Kažem mu da odlazi. Duga tirada i njegovi jecaji. Sebična manipulacija emocijama. Ne kupujem tu priču. Onda se opet skljokam. Mrak.
Posle svega – ne kajem se. U meni nema jeda i gorčine. Nema sekunde žaljenja za prosutim mlekom. Izvajana sam u stvora koga niko, pa ni rođeni roditelji, nisu osujetili u sposobnosti da ljubav daje i prima. I srećna sam na svoj nezahtevni način. Nemam velike ambicije, ali imam mir. Imam mirno spokojstvo u tome što znam ko sam, a da onu koja jesam, moj sadašnji muž bezrezervno prihvata. I, dobila sam porodicu po meri, kakvu sam oduvek želela da imam. Sa svim problemima sa kojima se ljudi unutar porodice susreću. Ponekada disfunkcionalnu, ponekada glasnu, sa previše strasti, ali porodicu u kojoj nema laži, i u kojoj je sve ljubav, čak i kada se ta ljubav naroguši.
Uz muža, dobila sam u amanet i sestru. Ona jeste njegova rođena sestra, ali je duhovno i emotivno i moja. I raduje me to, jer znam da će naš sin dobiti nebeski dar koji se zove “intitucija tetka”. ( Oduvek sam obožavala svoju tetku. Danas nemam drugu majku osim nje. Znam da je tetka važna stavka u životu svakog deteta, i smejem se zaverenički, znajući da će naše dete imati tetku koja ga je već razmazila, a da se još nije ni rodio.)
U našoj porodici nema zadrški, i nema laganja, i sve je transparentno. Ali, da bih došla do toga, morala sam, kako već rekoh, da se malo prošetam po paklu. No, ne gubite nadu vi koji ulazite. Pakao je uvek samo nagoveštaj mogućeg raja. Da biste ga osvojili, prvo morate da naučite da vrednujete život, i da ga ne bagatelišete. Ovo vam govori osoba koja je ljubav dobila u četvrtoj deceniji, a bila je na ivici da odustane od nje. Trebaće vam tona nerava i beskrajno strpljenje, ali to se zaboravi kada ujutru uronite u kožu bića koje volite. Kada vas obavije miris njegove kože i kada krenete da mu prebrajate bore smejalice oko usana, dok mu misli još spokojno blude na ivici sna i jave. I kada uronite u put voljene osobe, koja vas u polusnu čvrsto drži uz sebe, znaćete da je vredelo. Znaćete da je bio važan svaki izlokani drum kojim je kočija vašeg života protutnjala. Odbacite strah i volite bez bojazni. To nam je smisao ovde i sada. To čini da energija struji. To se zove balans univerzuma.
Danica Nikolić Nikolić
