Poslednji put sam videla babu u martu mesecu prošle godine. Razlog je bio pretužan i to čak ni činjenica da sam nosila novi život u sebi nije mogla da promeni. Nekoliko dana koje sam provela u babinoj kući a zbog regulisanja ostavinske rasprave ostale za majkom, samo su bušile među nama one nevidljive i neizgovorene ambise koji su postojali od vajkada, a koji su odjednom zjapili probušeni pred nama, nemušti, ali spremni da nas dodatno izubijaju kao da već smrt kćerke i majke nije donela dovoljno bola u naše prećutne različitosti.
Neizmerno volim svoju babu. Recipročno onome koliko me nervira. Nervira me, verovatno najviše, činjenica da je ona dijametralno suprotna očevoj građansko-kolenovićkoj porodici. Zato je, verovatno, više i volim nego kolenoviće. Ona je bar autentična u svom primitivizmu. Ovi drugi nose lažne osmehe koji im se savršeno slažu uz titule i činjenicu da u porodici niko nije nosio opanke 350 godina.
***
Babino sam najmlađe unuče na kome je redovno isprovabavla različite oblike torture. Počela bi sa histeričnim češljanjem i pletenjem kika. Sledi natakarivanje mašni u kosu. Odmah zatim, krojenje i šivenje nebrojenih haljina sa karnerima ili bez, sa bauš rukavima i paspulima. Oduvek je od mene htela da napravi riđokosu porcelansku lutku. Završnica jedne od takvih seansi bilo je višečasovno, a bezuspešno, tretiranje mojih malih ušiju arsenalom njenih krojačkih igala. Ne uspevši, umorna i malaksala, baba me je odvela u Dom zdravlja da mi medicinska sestra napokon probuši te proklete uši. Ne sećam se stanja u kome sam se ja nalazila. Imala sam oko četiri godine i nisam bila sklona plakanju kao dete. Zapravo bila sam vaspitana stoički. Da nikada ne kukam i da slušam starije.
Elem, posle jalovog tretmana otvaranja rupica, moja se sirota baba požalila sestri da imam žilave uši. U Beograd sam se majci vratila okićena zlatnim minđušama sa rubinima, upaljenih i otečenih ušnih školjki. Da li treba da napomijem da je moja majka, nadasve blagoglagoljiva i vazda pitoma poput neke anakonde, napravila omanji karambol sve sa teatralnim bacanjem naušnica kroz prozor, koje je pratilo milozvučno arlaukanje na babu i pretnja da će ova njoj probušiti nozdrve, te da će ličiti na bantu-bivola. Odrasla sam u farmerkama i patikama. Mojoj se majci valjda i samoj smučio maltertman sopstvene majke za detinjstva pa me je puštala da rastem slobodno, da padam i gulim kolena, a ne da hodam kao po jajima uplašena hoću li izgužvati štirkani žipon ili uflekati haljinu.
Majčini roditelji su, inače, bili pola decenije mlađi od moga oca i to je jedna od stvari kojih se moja baba užasno stidela. Mislim da to nikada nije oprostila mojoj majci. Tu izdaju. Po svemu sudeći ni svoja tri teatralna pokušaja bešenja o luster, pošto je saznala da majka želi da se uda za čoveka koji je od nje stariji četvrtinu veka.
Brak mojih roditelja je, jasno, bio katastrofalan i divan, već se može zamisliti. Jedna od onih ljubavi u kojoj sagoriš do praha. Mnogo strasti, alkohola, svađa i ljubavi. Sve praska od Erosa. Potom se sve pretvara u “Ko se boji Virdžinije Vulf”. Edward Albee je, normalno, oduvek bio porodično omiljeni savremeni dramatičar.
Kada sada mislim o tome jasno mi je zašto su roditelji moje majke nekako uvek gledali da me zaštite na svoj trapav način. Baba i deda su imali zajedničku dijagnozu koja bi mogla da se zove plitak odnos, sa dubokim posledicama. To je bio rezultat činjenice da su bili nalik jedno drugom kao dupe i oko. Deda je bio gospodin, baba je malograđanka. Tu nije postojalo kipteće želje ni tananih, dubokih osećanja. Postojale su samo burne reakcije i animalne potrebe. Njihovu korelaciju nije doticala ni intelektualna, ni duhovna tangenta koja bi spajala njihove amplitude. Bili su različiti i ta različitost, koja je često ličila na mržnju ili prezir, zapravo ih je povezivala. Njihovo međusobno razumevanje i slaganje bili su produkt obostrane, trenirane omraze stečene kroz suživot u trajanju od šezdesetak godina. Navikli su na svoje prepirke, prepucavanja, nipodaštavanja i uvrede. Jednostavno, tako su funkcionisali. Njima je ljubav mojih roditelja, sva naopaka i razarajuća bila apsolutna nepoznanica. Pa, opet, postoji nešto slično u odnosima mojih roditelja i majčinih roditelja. Destrukcija i samodovoljnost u istoj. Naravno, destrukcija u kući majčinih roditelja nije me se previše ticala jer je bila autocentrirana. Sa mojim roditeljima stvar je stajala malo drugačije.
Iz ovdašnje vizure, meni je ta životna podela u redu. Volim svoje roditelje, kao što volim babu i dedu, i oprostila sam im. Od svih je ostala samo baba. Ona mi je, uz tetku, jedino nasledstvo koje još imam. Da se razumemo, to je ozbiljno pitoreskno nasledstvo.
***
Bila jednom jedna devojčica. Devojčica je imala tatu koji je bio pet godina stariji od njenog dede, i mamu koja je imala mamu čija je glavna radost bila vucanje po sahranama i priprema mrtvih ljudi za poslednji počinak. Ne, baba devojčicina nije bila niti grobar, niti je profesionalno šminkala mrtvace. To je bio hobi devojčicine babe. Čudno? Pobogu, pa zar to nije srpska nacionalna razonoda?! Narikanje da ne pominjem. Elem, devojčica je rasla među pomerenim ljudima. Kao babina miljenica često je bila vođena na groblje. Dok su druga deca na groblju dobijala frasove, devojčica je dobijala napade smeha. Neretko, devojčicina baba je maltertirala devojčicu da sriče prva slova čitajući ih sa nadgrobnih spomenika. Da ne pominjem da su devojčicu znali svi kamenoresci koji su se smucali oko „poslednjih konačišta“. Devojčica je rano, dakle, spoznala pojam smrtnosti. Takođe, rano je shvatila da se ljudi nekako mnogoviše trude oko „onog sveta“ na kojem će boraviti mrtvi, nego oko ovog, na kojem, kao, borave živi. Da li uopšte iko ko sebi kupuje grobno mesto, zidananjem u Keopsovu piramidu sebi, zaživota, planira sahranu u tančine, ostavlja testamente – zapravo živi. Devojčici je to oduvek bilo neobično smešno. I oduvek je volela da se sprda sa smrću. I sa neizostavnim životom, dakako. Ta devojčica sam, pretpostavljate, ja. Doduše sada sam matora kobila i majka dečaka od godinu dana. I dalje sam fascinirana time da moja baba skuplja umrlice i ima albume sa slikama sa sahrana, na kojima oštrom oku posmatrača ne može promaći adekvatna odora koju je rabila po sahranama (sve sezone su u pitanju) Nekada nec i šlajer, nekada marama, zavisi od socijalnog staleža umrlog.
***
Sećam se komedije, kod dede na groblju. Baba i ja odlazimo. Ja, kao, dedi na groblje, kao, to nešto znači, a ona, voljenom mužu, takođe. Ustvari obe, nekako, tražimo razlog da popijemo. Po koju. Bogami, flašu. Baba nije ni zakoračila, tek odjuri na drugu stranu, ne bi li srela Boru kamenoresca. Ne lezi vraže. Mislim se, kao ne znam da Bora pravi najbolju rakiju u kraju. Calvados. Jabukovaču. Ja ostajem sama, sa nekom šljivkom sumnjivog podrijetla, a i boli me ćošak! Nije bitno šta je, važno da se vrti. Reči moje majke. Potom, Filipove: ”Moram sići sa ove vrteške!” Posle četrdeset minuta, baba se vraća sa Borom. Ja ih vidim, odmah zgrabim flašu jabukovače, mislim, da i ja nešto kvalitetno ubacim u grlo i tu počinje šou. Baba je polu-iliviše-jampi. Bora se držikao da je on bio Titov delegat a ne ona. Baba kaže dedi (to dedi – spomeniku, prim.aut.): ¨Au, Pero, što si se rasklatio!¨, u stvari ona posrće od radže. I baba nastavlja obraćajući se Bori, a stavljajući akcent na mermerni spomenik, crne boje, dvokrilni, sa jedne strane dedin lik ugraviran. Sa druge njen. Moja baba ne gubi vreme! Diže sebi spomenik za života!
¨Lele, Boro, vidi kako si njega lepo napravio, a ja imam sve neki krugovi po mermer!¨. Tek će Bora: ¨More, Vule, pa ti nesi nosila cel’ život samo crnu konfekciju, nosila si si i suknje na tufne!¨ Ja vrištim po groblju. Merkaju me ljudi. Vukina unuka poludela. Baba ispaljuje novu: ¨Sine, a kako ti se dopada ova parcela ovde?¨ Pitam je: ¨Što, za koga, baba?¨ ¨Pa, za majku, gde će ju sahranimo?!¨ Ja to ne mogu izdržati. Potom se setim neke žene koja je bila bolesna jako, fizički, a iz priloženog i mentalno, te je davila popa Spasu da se moli za nju i stalno zvala da utvrdi šta treba činiti, kako se Bogu obraćati, ne bi li te kurtalisao bolesti. Pop Spasa poludeo jedan dan i kazao: ¨Gospođo draga, najbolji lek vam je..prvo – bukovača, potom – ilovača, a posle svega -krštenica!¨ Elem, popa Spasu posle ovoga proteraše iz porte. Mučenik!
***
Sahranjujemo, ja svoju majku, baba svoje dete. Baba mi pavi scenu sto majci u sanduk nisam stavila bundu, da joj ne bude hladno tamo gde ide. Neke seljanke iz babinog sela je gledaju kao poludelu i govore joj „More Vule, pa ti li si poludela? Pa, ono će Valentina da se premenjuje na onaj svet?!“ Pred sahranu se strašno posvađamo, iz mnogo razloga. Najpre, zato što sebično nije dozvolila da iznajmimo medicinsku sestru da mami olakša poslednje dane, nego je sama presvlačila što je rezultiralo groznim dekubitisom, i dodatnim bolovima kojima je moja mučena majka bila izložena. A potom, što nije htela da se pomeri od nje. Gledala je i upijala tu agoniju, taj samrtni ropac koji se protegao na 48 sati, kada mame već tu nije bilo, iako se njeno lavovsko srce borilo kao ludo i pumpalo pluća. Na prevaru sam je odvukla u kuhinju. Tog momenta se ono telašce od 28 kila, koje je za mojom lepom majkom ostalo – umirilo.
Na maminoj sahrani sam podbola svoga muža da pogleda u čuveni spomenik. Uklesana slika moje babe (jer je, kako rekoh sebi digla spomenik za života) odaje jednu dobru partijsku poslušnicu, sa kolmovanom trajnom, zatamnjenim naočarima i zlatnim zubom, te spocastom kragnom koja viri iz blejzera, kako se već šezdesetih godina prošlog veka očekivalo da izgleda fabrički rukovodilac ( to je bilo pre verbalne rodne ravnopravnosti i političke korektnosti – prim. aut. ). Dedina slika, prikazivala je nešto drugo. Baba nije izdržala da mu se ne osveti za sve švaleracije i zajutrivanja po kafanama, te je našla fotografiju iz kafane koju je uvalila već pomenutom Bori kamenosrescu. Deda je trešten pijan na njoj, sve sa palim pramenom preko oka. Čovek je inače bio finansijski direktor i brinuo je o dve hiljade duša u fabrici. Nismo izdržali. Počeli smo da gušimo smeh. Uz kikot sam sahranila majku. Znala sam da bi nam se rado pridružila u toj sprdačini, samo da je mogla. Babine ludorije su oduvek bile izvor smeha u kući. Imala je baba razne gafove za života…
***
Sadašnjost. Baba i ja same sa Konstantinom. Baba je i sama kao dete. Odlepila je na ovo čudovište od deset kila koje pokreće abnormalna energija. Igraju se i kikoću. A ja pred spavanje, pošto je Konstantin odavno ušuškan, viđam u sobi veliku crnu leptiricu, koja se ukoliko upalim svetlo sakrije na tamnoj pozadini na uljanom portretu moga dede. Smešno mi je što imam utisak da se to moja mama sakriva kod svog tate, da ne bih videla da bdi nad nama i rekla joj da je smešna. Ista leptirica koju sam pre dve noći zamolila da izađe, otvorivši prozor sa rečima:“Hajde mama, vreme je da ideš!“, odjednom se opet stvorila u sobi, iako sam prozor uredno držala zatvorenim, kada se Konstantin probudio u suzama. Sanjao je nešto ružno, i leptirica se stvorila čuvši detetov plač. Pošto sam prebacila Konstantina kod sebe u krevet, a on spokojno nanovo utonuo u san, leptirica je naprasno nestala.
Ne smem babi da pričam o tome. Ne zato što mi ne bi verovala. Naprotiv, svaku noć bi dreždala budna dok i sama ne umine, čekajući svoju crnu leptiricu. A ja želim da babe ima. Jer u bezdanu koji se nalazi među nama ipak nešto delimo. Ljubav prema onima kojih više nema, i ljubav prema onima koji su tu. Svaka na svoj trapavi način.
Danica Nikolić Nikolić
Citam i placem