Foto: mno.hu
Zvuk iz filma „Šaulov sin” dugo će vas pratiti. Taj poseban zvuk fabrika smrti. Glasovi i jezici koji se mešaju, komandna vika, vrisci i povremena užasavajuća tišina. I prizori koji kao da su izašli iz Danteovog pakla, koje gledalac duboko proživljava aktivno nadmaštavajući sve ono što vizuelno izostaje iz optički suženih kadrova maestralno urađenog debitantskog dugometražnog igranog filma mađarskog reditelja Lasla Nemeša (1977) kojem je na 68. Kanskom festivalu pripao Gran pri i nagrada kritike.
Bio je ovo ubjedljivo najmoćniji film ovogodišnjeg Kana i zato je većina ostala razočarana što Nemešu nije pripala „Zlatna palma”. Film koherentne i rigorozno procesuirane režije, u kojem je na prilično originalan način, uz vizuelnu nadmoćnost, ispričana još jedna priča o strahotama u logoru Aušvic tokom Drugog svjetskog rata kao velika i za današnju Evropu važna opomena. „Šaulov sin” otkupljen je za prikazivanje u Srbiji…
Svjedoci smo zabrinjavajućeg narastanja neofašizma i neonacizma u Evropi, je li i to jedan od motiva za ovakav vaš film?
Jeste. Sve je veći broj neofašističkih i neonacističkih grupa, a poražavajuće je što su njihovi članovi veoma mladi ljudi. Puno toga ima i u Mađarskoj i zato sam želeo da mladim generacijama kažem nešto o uništavanju evropskih Jevreja, kroz njima veoma blizak medij – film.
Postavili ste sebi težak zadatak da poznatu temu predočite na drugačiji način i iz drugog ugla?
Mnogi članovi moje porodice stradali su u logoru Aušvic i mene je to oduvijek pratilo i bilo je pitanje vremena kada ću poželjeti da snimim film čija se priča odnosi na holokaust. U samom startu sam znao da ne treba da pokažem previše ali ni premalo od užasa koji se tamo događao. Najteže je bilo odrediti pravu mjeru. Najvažnije mi je bilo da gledaocima kojima je mnogo toga već poznato stimulišem maštu i tako približim kako je moglo ljudsko biće da se oseća na takvom mjestu i sa takvim iskustvom. Zato u filmu ne pokazujem ništa direktno, već posredno kroz Šaulovu svakodnevicu. Kroz svakodnevicu čoveka koji ne pokazuje emocije, jer se na smrt i na sve to što radi navikao. Da sam u film stavio previše krvi i nasilja to bi onda postao spektakl i neka vrsta filmske zabave, a to je upravo ono što nikako nisam želio da bude. Ovo nije zabavni film.
Mnogo je filmova snimljeno o stradanjima Jevreja u nacističkim logorima, vaš je drugačiji?
Zaista postoji mnogo filmova o istrebljenju Jevreja tokom Drugog svjetskog rata i mnogi od njih su imali frustrirajući pristup ovom mračnom periodu istorije. Unapred zacrtanim emotivnim stavom često su postizani suprotni efekti. Pristupi koji su korišćeni u većini filmova bili su predvidivi. Ima i veoma uspjelih filmova na ovu temu. Recimo, Spilbergova „Šindlerova lista” je jako dobar film. Dramatičan je, gotovo epski, ali to je film o preživljavanju i opstanku. Smatram da je opstanak laž i izuzetak i zato je „Šaulov sin” film o stvarnosti i smrti, o ljudskom biću u logoru smrti. U fabrici smrti.
„Radnici” u toj fabrici su posebno obilježeni Jevreji, poštuju striktna „fabrička” pravila?
Pripadnici Zonderkomanda nosili su jakne sa velikim crvenim krstom na leđima, a ta oznaka je služila SS-u da lakše puca u ljude koji bi pokušali da pobjegnu. Oni su morali da poštuju striktna pravila da bi obezbijedili svoj što duži opstanak: uvijek gledaj u zemlju, ne gledaj nikad esesovcu u oči, skidaj kapu u znak pozdrava, hodaj sitnim koracima i ako te nešto pitaju odgovaraj kratko na njemačkom jeziku. U filmu smo pokazali postojanje nekoliko kontradiktornih dinamika u toj logorskoj igri. Jedna je – podnošenje i ophođenje prema SS, druga – solidarnost među članovima Zonderkomanda i treća – tenzije, rivalstvo i organizovanje otpora. Film svedoči o pokušaju pobune, koja se u stvarnosti i desila 1944. kao jedina oružana pobuna u istoriji Aušvica.
Tema postojanja i pobune Zonderkomanda bila je djelimično obrađena u filmu „Šoa”. Kako ste vi došli na ideju da ona bude centar vašeg filma?
Tokom snimanja kratkog filma u Londonu, u knjižari sam pronašao knjigu „Glasovi iznad pepela” u izdanju Fondacije za sećanje na „šoa” (holokaust), koja sadrži tekstove svedočanstava bivših pripadnika Zonderkomanda u koncentracionim logorima. Oni su ih pisali na svicima i skrivali pred pobunu 1944. Ta svjedočanstva nisu bila mnogo poznata, jer su pronađena godinama kasnije, ali su užasavajuće detaljna. Moja koscenaristkinja Klara Rojer i ja smo obavili detaljna istraživanja, imali smo susrete sa mnogim ljudima i veoma pažljivo smo napisali ovu priču.
Užasna je i sudbina pripadnika Zonderkomanda?
Na svaka tri-četiri mjeseca pripadnici SS bi ih eliminisali kako bi se osiguralo da nema svjedoka istrebljenja i oni su svoju sudbinu unapred znali. Zonderkomandovci su bili logoraši koje bi SS odabrao da rade u toj fabrici za proizvodnju i eliminaciju leševa, što je u ljeto 1944. u logoru Aušvic–Birkenau bilo uzdignuto na nivo industrijske proizvodnje. Zonderkomandovci su morali da rade brzo: da sačekaju svaki novi konvoj zarobljenika, skinu do gole kože, isprate do gasne komore, njihova tijela spale u krematorijumu, očiste sav prostor i eliminišu pepeo. Tokom svog „roka trajanja” na ovakvom poslu, imali su relativnu slobodu kretanja i bilo im je dozvoljeno da uzimaju dio hrane koji bi pronašli u transportu…
Izjavili ste da ste još prije snimanja sa scenografom i direktorom fotografije odlučili da se držite neke vrste dogme?
Da. Jasno smo odredili pravila kojih ćemo se držati. Prvo: film ne može da izgleda prelijepo i privlačno. Drugo: nećemo da napravimo horor film. Treće: ostajemo uz Šaula što znači da nećemo da prevazilazimo njegovo vidno polje i prisustvo, kamera će biti njegov saputnik u paklu. Tako smo odlučili i tako smo uradili, uz korišćenje tradicionalne 35-milimetarske filmske trake i fotohemijsku obradu u svakoj fazi čime smo postigli željenu nestabilnost u slikama i čitav ovaj svijet organski predočili.
To niste mogli da postignete digitalnim kamerama?
Digitalna kamera, a kasnije ni digitalna projekcija ne bi postigli onaj pravi emocionalni akord u publici. Takođe, mi smo koristili tehniku osvjetljenja koje je razbijeno, bio nam je potreban i 40-milimetarski objektiv ograničenog aspekta racija sa čime smo željeli da postignemo da vidno polje ostane suženo i uvijek u visini očiju glavnog lika.
Imali ste neki uzor za ovakvo vizuelno rešenje?
Jesam. Film „Dođi i vidi” Elema Klimova iz 1985. godine za mene je bio veliki izvor inspiracije. Klimov prati dječaka na Istočnom frontu 1943. godine ostajući stalno sa njim i uz njega.
Lik mađarskog Jevreja Šaula Auslandera ne tumači profesionalni glumac?
Ne, Geza Roring nije glumac. On je mađarski pisac i pjesnik koji živi u Njujorku, koga sam upoznao prije nekoliko godina. Kada sam krenuo u pripreme filma on mi je prvi pao na pamet za ulogu Šaula, jer su njegove prirodne kretnje i njegov izgled baš onakvi kakvi su odgovarali mojoj zamisli autentičnog glavnog junaka…
