Foto: huffpost.com
Filmovi poput: „Šarm i kako ga steći” Ričarda Lestera, „Džordži” Silvija Narizana, „Sumrak bogova” Lukina Viskontija, „Noćni portir” Lilijane Kavano, „Zbogom moja draga” Dika Ričardsa, „Sjećanje na zvezdanu prašinu” Vudija Alena, „Presuda” Sidnija Lumeta, „Anđeosko srce”, „Vojvotkinja”, „Središte oluje”, „Ispod pijeska”, „Bazen”, televizijska serija „Dekster”… Uloge na engleskom i tečnom francuskom i italijanskom jeziku. Orden Britanske imperije i francuski orden Legije časti. Dva braka (Brajan Sautkomb i Žan-Mišel Žar), dva sina (Barnabi Sautkomb i Dejvid Žar) i dugogodišnja veza sa francuskim biznismenom Žanom-Noelom Taseom. Teško preživljeno samoubistvo sestre Sare, duge godine depresije i odsustva sa velikog ekrana… Sve je ovo stalo u 69 godina života i 50 godina karijere slavne britanske glumice Šarlote Rempling.
Na Berlinalu tokom istorije ovog festivala, često je bila gost. U ovom 65. izdanju, zablistala je u intimnoj porodičnoj drami „Četrdeset pet godina” Endrua Hejga. Za ulogu Kejt – žene koja pred obilježavanje godišnjice braka saznaje skrivene detalje tragedije iz prošlosti voljenog muža (Tom Kortni) što je uz osećaj povrijeđenosti nagoni i na pitanje nije li možda čitav njen život laž – takmiči se za berlinskog „medveda” za najbolju žensku rolu.
Šta vi mislite o ovakvom suočavanju sa prošlošću?
Suočiti se sa dijelom prošlosti koja nije nikada do kraja ispričana, vidjeti muža u šoku zbog ponovnog proživljavanja tragedije iz mladosti, sigurno je za brigu za svaku ženu. Ali, ono što je povrijedilo tu moju Kejt jeste pomisao da ne zna sve o njegovoj prošlosti i vezi koja mu je mnogo značila. Ona je znala da je njegova ljubav iz mladosti Katja, poginula iznenadno u švajcarskim Alpima, ali tek sada otkriva da je ona bila i u poodmakloj trudnoći. To je bio taj okidač za moju Kejt, koja nema decu već samo psa i voljenog muža, da sve ponovo stavi na preispitivanje. Svoj život, svoj brak, svoju ljubav.
Šta vama znači prošlost?
Prošlost to sam ja. Odlučno prihvatam i volim svoju prošlost i to je razlog što se danas osjećam dobro. Puno sam i teško radila na tome da prevaziđem stvari koje su me u životu povrijedile, da se suočim sa tim i naučim da živim sa tim. Sve je to stvar životnog sazrijevanja.
Vaša Kejt nije prestala da voli svog muža?
Kako možete nekoga da prestanete da volite posle toliko zajedničkih godina? Nikada nisam prestala da volim niti jednog muškarca sa kojim sam bila u vezi i braku. To jednostavno ne možete. Da, ljubav jeste drugačija, ali i dalje postoji. U trenucima kada ste ostavljeni ili napušteni, može da se javi i ljutnja i bijes i želja za osvetom, ali sve to prestaje kada uočite da je sa takvim osećanjima besmisleno živjeti.
Muzika u ovom Hejgovom filmu je veoma važna, oslikava kompletan život protagonista, a šta je zvuk vašeg života?
Zvuk klavira. Klavir je moj instrument. Vidjeli ste kako ga sviram u filmu. Ta scena nije bila planirana, Endru Hejg ju je ubacio kada me je čuo kako sviram u pauzi snimanja. Sviđa mi se ta spremnost na improvizaciju i glumačku slobodu.
Da li ste uvjek imali slobodu glumačkih izbora?
Uvjek postoje vrste filmova u kojima rado učestvujem i zbog prave teksture, psihološkog bogatstva i poštene namjere da film ne bude zabavljački, ali i zbog želje da se suočim sa tim koliko eksperimentalan reditelj želi da bude. U tom smislu, da. Moji su izbori uvek bili slobodni.
I pri pristajanju na ulogu u filmu „Noćni portir”?
Apsolutno! Naravno, bila sam suviše mlada da bih imala i potpunu svijest o tome, kakvu imam danas.
Da li vas je ovaj film predugo pratio?
Ne mislim tako zato što je ovaj film moj kinematografski identitet. To je nešto što sam ja sa početka filmskog života. Tačno je da je od ove uloge prošlo toliko puno godina, ali ne vidim razloga zašto bih prestala da se identifikujem sa njom.
Gledaćete film „Pedeset nijansi sive”?
Da, radoznala sam da ga vidim, jer mi svi pričaju o tome u stilu: „Znaš to je pomalo sado-mazo, baš kao i ’Portir’”. Ruku na srce, sama knjiga je loša, ali ja je volim jer je „treš”.
Distributeri ga najavljuju kao veoma „klasi”, sa stilom?
Da, „klasi” sado-mazo! I „Noćni portir” su nazivali „klasi” filmom, a veliki filmski kritičari su se tada pitali: „Kako je ona mogla to da uradi?”
Gledate li ponekad filmove iz svoje mladosti?
Samo kada ih slučajno uhvatim na televiziji. Nedavno sam gledala Viskontijev „Sumrak bogova” i znate šta – to sam još uvjek ja!
Nikada se niste plašili da izložite svoje tijelo na velikom platnu i fotografijama, čak i danas, u ovim godinama?
Često pročitam o sebi da starim graciozno i taj mi se termin sviđa. Smatram da ne treba paničiti i plašiti se godina. Ne treba mijenjati lice, potrebno je da ono „raste” zajedno sa vama, zato i nisam pristalica plastičnih operacija.
Pišu često i da vas još uvek smatraju seks simbolom?
Nije li to najbolji dokaz da sam još živa? Ha! Treba biti živ i još uvek žrtvovati sebe i stavljati se u ruke sudbine, imati hrabrosti za skok sa litice. Naravno, govorim o metaforičkom skoku u nepoznato, prilikom odabira svake uloge. Srećom te imam profesiju koja mi omogućava te uzbudljive i zanimljive skokove. Profesiju zbog koje me vera u sebe i u svoje srce još nije napustila.
Vjerovali ste u sebe i tokom svojih prvih glumačkih koraka?
Jesam, ali na drugačiji način, bez potpune svesti o sebi i svojim vrednostima. Ako želite da date nešto vrijedno od sebe, morate da se osjećate potpuno izloženom i da pratite taj unutrašnji osjećaj da ste stvoreni za nešto veliko u životu. Mislila sam da će biti potrebno dosta vremena da to ostvarim, ali sam znala da ću biti neko ko može nešto vrijedno da pruži.
Jeste li oduvek imali i osjećaj sopstvene privlačnosti?
Da, to nikada nije bio problem. Momci su me voljeli.
Igrali ste sa Šonom Konerijem u „Zardozu”?
Šon je uvek bio lovac. Volio je da igra golf i da devojčice trče oko njega.
Igrali ste i sa Polom Njumenom?
Mislim da su to neki od najfinijih momenata u mom glumačkom životu. Taj zajednički rad u Lumetovoj „Presudi”. Naravno, ne mislim na momenat kada me Pol Njumen ošamari!
Da li vas je Vudi Alen video kao komičarku?
Ja sam i počela karijeru kao komičarka. Jedan od mojih prvih filmova bio je komični „Džordži” Silvija Narizana. Lin Redgrejv je bila Džordži, a ja njena hedonizmu sklona cimerka, nesnosna Meredit. Vudi Alen me je video u liku nestabilne bivše devojke Dori u filmu „Sjećanja na zvezdanu prašinu” jer sam, kako je rekao, imala u sebi „interesantne neurotične kvalitete”.
Najdraži vam je kao partner ipak bio Dirk Bogart?
On je bio moj najdraži prijatelj i veliki oslonac u filmovima „Sumrak bogova” i „Noćni portir”. Mi smo imali poseban odnos i kao partneri i iskreni prijatelji. Mnogo mi nedostaje.
Izvor: Dubravka Lakić, politika.rs
