Foto: letudiant.fr
Ova francuska novinarka i spisateljica počela je inače s knjigama za djecu koje i dalje piše (nedavno je objavila knjigu o Božiću „Starac i biser”, na čijoj adaptaciji u mjuzikl se već radi), a autorka je i dela „Završila sam ekonomski fakultet i izvinjavam se zbog toga” (2009) o ekonomskoj krizi, kapitalizmu i njegovim izazovima. Najzanimljivije je to što je Florans Noavil bila finansijski analitičar u Americi i što je u jednom trenutku sve to napustila da bi se posvetila kulturi i književnosti. Od 1994. godine radi kao novinar i književni kritičar „Monda”, a nedugo posle toga objavila je i prvu knjigu.
– Često kažem da su finansije kao bicikl. Kad jednom naučite da ga vozite, to je za cio život, ali to nas ne obavezuje da budemo profesionalni biciklisti. Ja sam dovoljno uvećala svoj profit, napustila sam veliku američku korporaciju u kojoj sam radila i kompletno promijenila život, okrenuvši se onome što me je oduvijek duboko i snažno zanimalo, umjetnosti i literaturi. U „Mondu” sam zadužena za stranu literaturu. To je lijeva hemisfera mog mozga. Pisanje mojih romana poziva na akciju drugu hemisferu. Stvari su kompletno odvojene.
Vaša knjiga „Vezivanje” ima pomalo neobičnu formu mada je tema vječna. Šta je bio izvor inspiracije?
Jednog dana, jedna od mojih kćerki vratila se iz škole i rekla mi da sedamnaestogodišnjakinja iz njenog razreda izlazi sa profesorom filozofije koji će uskoro napuniti 50 godina. Moje druge dvije kćerke su smatrale da je to odvratno. Jedna od njih je rekla: „Pitam se šta ta guska ima u glavi kad može da se zaljubi u dinosaurusa.” Zaključila sam da je to dobro pitanje i ponovo pročitala „Lolitu” Nabokova. Ali u „Loliti”, sve je ispričano iz muškog ugla. Tada sam sebi rekla da ću ja napisati priču o današnjoj Loliti, ali iz ženskog ugla.
Ima li u njoj nešto autobiografsko?
Samo je ugao posmatranja autobiografski mada sam proživela sličnu ljubavnu priču. Međutim, ovde posmatram tu misterioznu hemiju kroz lupu, pokušavam da vidim njen odraz u našim mislima i u našem tijelu.
Da li ste očekivali da će vaše knjige biti prevedene na 13 jezika?
Uvek sam prijatno iznenađena kad mi kažu da mi je knjiga prevedena na još neki jezik, na primer srpski ili indijski. Nedavno sam bila u Indiji gde sam govorila o romanu „Vezivanje”. Zaključujem da jedna knjiga o ljubavi, čak i neobična kakva je „Vezivanje”, uvek dodiruje ljude. U mom prethodnom romanu, „Poklon”, opisala sam odnose između kćerke i majke koja pati od bipolarnog poremećaja. To je, takođe, ganulo ljude mnogo više nego što sam vjerovala da će se desiti. Ljubav, odnosi među bićima i način na koji se izgrađujemo, nisu li sve to univerzalne teme?
Jedno vrijeme bili ste domaćin televizijske emisije „Svijet knjiga” gde ste ugostili Pola Ostera, Umberta Eka i druge pisce. Ko je ostavio najsnažniji utisak?
Često se prisećam intervjua koji sam uradila sa Hertom Miler, Rumunkom, dobitnicom Nobelove nagrade. Kada sam joj tokom razgovora rekla: „Vi, koji ste uvek želeli da budete pisac…” Ona me je prekinula: „Zašto to kažete? Kada sam bila mlada, uopšte nisam želela da postanem pisac. Želela sam da budem frizerka. Ali eto, to je bila Rumunija u vreme Čaušeskua i ja sam bila pod nadzorom državne bezbijednosti. Nisu mi dozvolili da držim salon, jer je frizerski salon, u diktaturi, mesto gde ljudi pričaju, ćaskaju, ispovijedaju se, dakle tačka gdje se sve zna. Tako, pošto ništa drugo nisam umjela da radim, počela sam da pišem.” Par godina posle toga, ona je dobila Nobelovu nagradu za književnost! Bilo mi je smiješno i to što se u njenim knjigama često pominju makaze, brijači i druga sječiva, ali to sam primetila tek kasnije…
Da li je francuska književnost sačuvala svoje eminentno mesto u svjetskoj literaturi?
U svakom slučaju, dešavaju se zanimljive stvari. Oni koji misle da je intelektualni i književni život u Francuskoj zamro posle Sartra i Dirasove – griješe. To su oni koji ne čine ni najmanji napor da se obavijeste šta se sada objavljuje u Francuskoj. Dokaz za to je reakcija na vijest da je Nobelovu nagradu dobio Modijano. Mnogo mojih prijatelja Amerikanaca i Britanaca me je pitalo:„Ko je taj Modijano?” Međutim, to što je Modijano dobio ovo priznanje ne tako dugo posle Le Klezija simbolizuje vitalnost francuske književnosti. Pomenula bih i dela Ani Erno koju obožavam, a tu je i Emanuel Karer koji je postigao veliki uspjeh.
Možemo li danas, generalno, da govorimo o velikoj literaturi?
Naravno! Kada razgovaram sa Čehom Milanom Kunderom, kada intervjuišem Slovenca Borisa Pahora ili ponovo čitam Mađara Imrea Kertesa, kažem sebi da ima još ne samo velikih pisaca nego džinova literature. I ne govorim samo o Evropi. Treba samo naći vremena i otkriti ih
Izvor: Gordana Popović politika.rs
