Popeti se na čeličnu sajlu koja je razapeta preko 300 metara visokog Ruskog mosta u Vladivostoku do sad je bilo jedno od najboljih iskustava Artjoma Monahova. Dvadeset mu je godina i dolazi iz Moskve. Taj profesionalni fotograf već se popeo na mnoge krovove palata u Sankt Peterburgu i na nebodere poslovnog centra Moskve.
On je strastveni „rufer“ i ništa mu ne pruža toliko zadovoljstva kao kada može da sjedne na ivicu nebodera, sa nogama iznad ponora i pogledom koji obuhvata čitav centar, tamo odakle ljudi i automobili djeluju samo kao igračke. Sve se djeluje tako majušno i lako, a težina svakodnevnice „na zemlji“ tamo gore jedva da se osjeća. Artjom, naravno, svoje poduhvate bjeleži kamerom i tako pogled koji se pruža pred njim mogu da vide i hiljade korisnika društvenih mreža.
Fenomen se zove „rufing“ (roofing). Iako taj izraz za ekstremni sport potiče od engleske reči za krov, u stvari je najrašireniji na Istoku – u Rusiji i Ukrajini. Zadatak je popeti se na krov ili vrh visokih građevina svake vrste: solitera, tornjeva crkava ili mostove, snimiti fotografije i onda taj svoj digitalni trofej objaviti na društvenoj mreži na interntu.
Opasnost i jeste izazov
Naravno da je to opasan poduhvat: fotografije se objavljuju samo nakon uspjeha, a kada je o neuspjesima riječ – ruski mediji navode da je do sada bilo najmanje šesnaest smrtnih slučajeva. A to koliko je još bilo slomljenih kostiju onih koji su uvježbavali kako se postaje „rufer“ – to niko ne broji. I baš to je ono što mnoge privlači, objašnjava sportski psiholog Sebastijan Rajnold: „Ono što je čar, jeste ta igra sa smrću.“
Artjom Monahov: selfi na krovu
U Rusiji se formirala ogromna zajednica mladih koji teže tom izazovu. Oni komuniciraju prije svega preko društvenih mreža, a sada, tokom ljeta, u toku je „glavna sezona“. Zato se ovih dana svakoga dana na internetu pojavljuju nove fotografije i filmovi uz pomoć kojih „ruferi“ dokazuju da su zaista bili na nekom soliteru ili tornju. Mnogi od njih postali su neka vrsta zvezda sa mnoštvom obožavalaca na društvenim mrežama. To ih podstiče da se penju još više i još opasnije.
„Rufing“ je u suštini dio fenomena takozvanog „urbanog istraživanja“, individualnog doživljaja grada u kojem se živi. U ruskim velegradovima poput Moskve ili Sankt Peterburga, postoji veliki broj zgrada odakle se pružaju pogledi na grad kakav je malo ko do sada uopšte vidio. Slično je i u ukrajinskoj metropoli Kijevu. Na VKontakte, društvenoj mreži na ruskom sličnoj Fejbuku, grupa Rufery ima preko 18.000 članova – simpatizera, tako i samih akrobata. Pored toga postoji još i veliki broj lokalno organizovanih zajednica u pojedinim gradovima. U nazivima tih grupa često stoji naznaka „Oprez, opasnost!“ ili „18+“.
Milionska publika
I Artjom se hvali: „Opasnost nam stalno prijeti“ i dodaje „smješka nam se“. On dodaje da nije samo opasnost to što ga privlači, već i izazov da snimi jedinstvenu fotografiju. One su zaista rijetkost i ponekad su prava mala umjetnička djela. „To radim jednostavno zato što tako hoću“, kaže Artjom. „Sav taj adrenalin, fotografije i popularnost, sve to jednostavno ide uz to.“
Njegovu platformu na Instagramu prati više od 80.000 ljudi. To je mnogo, ali može i više. Rus Vadim Makhorov i Ukrajinac Vitalij Raskalov su danas poznati u čitavom svijetu sa njihovim blogom „Na krovovima“ (On the roofs). Za sada poslednji veliki poduhvat izveli su ovog maja kad su se popeli na 660 metara visoku Šangjku kulu u kineskom Šenženu. To je drugi po visini neboder na čitavom svijetu. Video te njihove akcije pogledan je na Jutjubu više od 44 miliona puta.
„Ruferi po pravilu nemaju veze sa politikom, a njihovo pentranje na zgrade nije nikakva „kritika društva“. „Zato se to i toleriše“, objašnjava sociolog Kristijan Frelih. Jedini poznat izuzetak bila je patriotska akcija ukrajinskog „rufera“ koji je sebi nadjenuo ime Mustang Wanted. On je u avgustu 2014. jednu crvenu zvezdu postavljenu na krovu moskovskog nebodera obojio u ukrajinske nacionalne boje, žutu i plavu, i na vrh zvezde okačio ukrajinsku zastavu.
Za inače apolitičnu scenu to je bilo „najgore što je mogao da uradi“, smatra Frelih. Otada su na „rufere“ počeli da obraćaju pažnju državni organi bezbjednosti. Protiv pet mladih Rusa još uvek se vodi sudski postupak pod optužbom da su pomagali tu akciju Ukrajinca.
Ne samo izazov već i neka vrsta umjetnosti
„Zakon? Kakav zakon?“
Ipak, ta politička akcija i sudski progon predstavljaju izuzetak. Ruski „rufer“ Aleksej Strokolis objašnjava da se oni ne kažnjavaju i da su jedino vlasnici zgrade obavezni da zabrane boravak na krovu. Tako se, po slovu zakona, na kraju sve svodi na „provalu u čuvani prostor“ za šta je, kaže Aleksej, predviđena kazna od 300 rublja – dakle nešto oko četiri evra.
Nije isključeno da je i to razlog zašto takvih „heroja“ sa društvenih mreža u Njemačkoj nema, kaže Frelih. Takva akcija bi u Njemačkoj najvervatnije završila sa prijavom, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog kršenja kućnog reda. Već i to bi bilo dovoljno za „debelu“ kaznu, pa čak i za zatvor do godinu dana.
S druge strane, čak i kada bi ruski zakoni bili strožiji, Kristine Grilborcer sa katedre za slovenske jezike univerziteta Frajburg, ne vjeruje da bi to nešto promijenilo: „Mjere bezbjednosti su labave, a određeni zakoni se jednostavno ne uzimaju za ozbiljno.“
Artjom Monahov kaže da baš on želi jasne zakone u svojoj zemlji, i to takve koje bi mu dozvoljavali pristup njemu toliko dragim krovovima zgrada sa kojih bi moglo nesmetano da se fotografiše i snima. Do tada je „fora“ baš to da se među automobilčićima tamo negde daleko dolje ispod stopala „rufera“, ugledaju plava rotaciona svijetla policijskog vozila i policajci koji i ne pomišljaju da krenu u lov na prestupnika na tim nebeskim visinama.
Izvor i foto: dw.de
