E, sačuvaj me Bože malograđanštine. Sada je 2015-ta godina. Život je ovde mnogo težak i mnogo je gladnih i siromašnih…ali u ovom trenutku u našoj zemlji se ispravlja nešto što se godinama upropašćavalo. Godinama smo ratovali, krali su nas i živeli smo pod diktaturom. Pokušali smo da postanemo demokratija, nije nam išlo. Sada polako postajemo diktatorska zemlja. Mi na žalost mnogo repova vučemo za sobom, još uvek smo kao narod ipak u celini na veoma niskom nivou. Ovde mislim na kulturu. Postoje veoma velike razlike među ljudima. Postoje istinski bogataši, ali i oni koji jedu iz kontejnera..
Medjutim ima mnogo, mnogo malograđanštine. Mnogo onih koji su “Nuvoris”/novi bogataši/. I tako se dogodilo nešto što je izazvalo da mi se bas okrene želudac.
Ja sam u svakom slučaju neko ko skreće pažnju. Često sam u centru pažnje, ali ne zato sto se trudim da to budem, već prosto zato što je to tako. I baš skoro pronađem ja u svom postanskom sandučetu jednu pozivnicu.Veoma skupu pozivnicu.Na biblijskoj hartiji, sa ispupčenim crnim lakovanim slovima, ispisanu krasnopisom.
Grofovija Kuracki
(pa grb)
Pozivate se da svojim prisustvom uveličate nas skup na kome ćemo proslaviti pet stotina godina postojanja naše Grofovije u srebrnoj Sali hotela Hyat u nedelju u 19h.
Grofica i Grof Kuracki
Cvrc. Pazite molim vas. Ja pre svega nikada nisam čula za te ljude. Dakle, oni mene ne poznaju. Ja pojma nemam ko su oni. Mi se ne družimo. Mi se ne posećujemo. Dobro, oni su čuli za mene, oni znaju ko sam ja i molim vas lepo; ONI SU SE USUDILI da mene, potpuno nepoznatu osobu pozovu, pre nego što smo se upoznali pre nego što su nas, pa evo ako bas hoćete malo lepog vaspitanja, pre nego što su nas predstavili jedne drugima, da ja UVELIČAM njihov cirkus time što cu tamo u hotelu Hyat igrati mečku Veru.
Kakva drskost. Kakva malograđanština, nevaspitanje i bezobrazluk.
Grof Kuracki, grofica Kuracka i njihova decica, mali Kuraccici. Svašta. I to u trenutku u kome već odavno pošten svet nema para ni za hleb. Da ne govorim o tome da u tom dotičnom hotelu postoji jedna božanstvena poslastičarnica, u kojoj već odavno nisam bila, jer kolači koštaju kao Svetog Petra kajgana.
Bas sam skoro razgovarala sa svojom ćerkom o Kraljevima o o Prinčevima i drugim bajkama.
“ Šta misliš kako se postaje Kralj?”- pitala me je moja pametnica.
“Kako”?
“ Pa tako što jedan čovek zapali jedno selo, pobije sve one koji mu smetaju, sve pokrade, postane najbogatiji, najbezobrazniji i najmoćniji i sve ostale porobi i prkolamuje u svoje podanike. One najpametnije uzme sa savetnike, one najposlušnije za sluge, a najduhovitijeg za dvorsku budalu i krene da vlada”- zavrpila je moja devojčica.
Postoje Kraljevi i Kraljevi. Neki budu omraženi, neki voljeni, ali retko koji kralj umre prirodnom smrću. Neki Kraljevi zaista život daju za svoju zemlju, ali neki i zbrišu kad zagrmi. Pokupe zlato pa na avion. Napuste kuću i posle lepo žive u nekoj drugoj zemlji sa svojim kurčevim titulama.
Znam ja i neke koji su se posle vratili, a zaboravili svoj jezik, međutim ipak bili primljeni i još im i kuću vratili i čak im se i klanjali.
Ali dok bude bilo ovaca, biće i džempera. I ova naša zemljica umesto da živi od stočarstva, ribolova, sto rečnog, sto onog iz potoka i planinskih potočića, jer more više nije naše, od voćarstva, I poljoprivrede uopšte. Jer na celoj planeti ne postoji takva zemlja koja je zemljina kugla u malom, jer u noj postoji sve; I šume i planine i reke i jezera, plodne livade od kojih bi svaki japanski prvak znao da napravi njivu… mi se budališemo sa Kraljevima i Grofovima koji niču kao pečurke u ovoj našoj osiromašenoj zemljici. I u kuci obešenog govorimo o konopcu.
Ja razumem da je Doktor taj i taj, koji ima svoje zanimanje i koji od toga živi, na primer poreklom Grof, ali da ti je zanimanje Kralj, ili Princeza, a da se pritom nisi istakao na nekom planu, da nemaš neke diplome, a živiš kraljevski, govori o tome da je ona pričica moje ćerke tacna I da svi oni sada lepo krckaju narodno zlato, davno pokradeno.
I gledam posle po nekim raznim novinama fotografije sa proslave Grofovije Kuracki u hotelu Hyat u srebrnoj Sali i na njima prepoznajem glumice, voditeljke i ostale javne licnosti, na čelu sa veoma cenjenim starletama, u balskim haljinama koje izgledaju kao pozajmljene iz nekog pozorišnog fundusa kako se blamiraju I kako se slikaju sa malim Kuracčićima…kao zagrlile decu pa se keze, a znam da žive od 200 eura i da su gladne. Kao što smo cesto svi gladni, a ako nismo bas gladni sigurno smo željni ponekad onih kolačića iz čuvene poslastičarnice u Hyatu.
Gledam i stidim se. Znate onaj stid, kad se stidite za druge, kad već oni nemaju ponosa.
A u vezi sa starletama, skoro sam za Mondo TV dala jednu izjavu o tome šta su ili ko su starlete. Te sam lepo objasnila : “Starlete su male zvezde koje su krenule u pohode na Kanskom festivalu, slikale se na plažama, pa i možda pristajale na svašta, ustvari pokušavale da ih neko vidi, da dobiju ulogu i mnogima je pošlo za rukom. Brižit Bardo je recimo bila starleta. E, kod nas se sve to pobrkalo. Kod nas su starlete dr*ce, koje već imaju izvesne godine i koje rade potpuno neke druge stvari”
Moral je ovde nisko pao. Mlade devojke teško žive, ne mogu sebi ništa da priušte i onda je ljubav u drugom planu. Gledaju kakva kola neko ima i kakav sat, i onda natrče na budalu i nadrljaju često.
Naravno sve je pod parolom VIP važne ličnosti na engleskom. Ja ih u Srbiji zovem Vrlo Izgladnele Persone, ako mogu sebi da dozvole da zbog sitnog novca prodaju svoje dostojanstvo .
I onda se obavezno dogodi jedan fenomen.kad izjavite nesto suvišlo, nešto sto je istina, onda oni koji komentarisu krenu da vam se obracaju lično, mahom vređajuci vas i govoreci o vašem privatnom životu o kome zapravo nemaju pojma.
Za takve komentare su krivi urednici, jer admin ukoliko pusti uvredljiv komentar potvrđuje da se sa njim slaže, a urednik koji to dozvoljava takođe.
Na taj način se dakle devalvira sam tekst, ma koliko da je dobar.
Tabloidi se usuđuju ‘hrabro’ da komentarišu kad ja govorim o toliko važnoj veličini polnog organa u kontekstu koji ima smisla, izvadivši samo taj detalj, ali se ne usuđuju da napišu kad govorim bilo šta o nekom političaru ili nekoj nepravdi koja se tiče svih nas. Lepo. Rekoh vec na pocetku, u Srbiji se teško živi. Nije lako doći ni do novca koji si zaradio. Pa ne znam…
A mislim na one pašnjake na kojima nema više ovaca. Sve dosle jadne u gradove, jer čobanice postale Grofovice.
Šta će jadne.
Mislim ovce.
Jelena Tinska
