Jurim grešku u proračunu. Iz jutra u jutro. U sebi. Pređe ti to u naviku.
„Kako zračiš tako privlačiš, kako zračiš, tako…“ , ha? Kako zračim?
Neke sam slalome odradila već i, učini mi se, valjda, da sam iluzionista, kad reših da me ne dotiče od dana tog i tog ništa, na šta ne mogu odmah, hitno da utičem…
Poslednje mesece provela sam radeći 22 sata dnevno. Bivalo je dana i noći kad nisam oči sklopila ni minuta. Dobra noć, zvala se ona, u kojoj uspem da sastavim tri sata sna pre nego liferujem decu ka obavezama. Uz jaja na oko, muslije i ostala ceđenja sokova „jer je tako trener rekao“, jednom pa drugom, nakon što sve padne na pod kuhinje iz mojih ruku a ja strpljivo dignem, nasmešena sam od uha do uha. Zastanem ponekad, pa najavljujem najbanalnije radnje naglas. „Sad šaljem mejl“. „Treba da završim kolumnu“. Prekini kolumnu, rediguj intervju, to je hitnije“. Jednom rukom kucam, drugom mažem kremu na lice, dok završavam šnicle za dva muška, nervozna i, uvek hitna ručka. Kažem, nasmešena! Kako da ne budem? Nasmešena, nego šta! Mesecima. Ko luda na brašno. Uporno, zahvaljujem univerzumu što imam šta da stavim u tavu, radeći i dalje svoj posao! A kad „ekskluzivno“ vežem četiri sata sna, toliko snage imam, da sve obavim i pre vremena i uhvati me panika što nisam zakazala još neki posao. Učini mi se, gubim vreme. Sve odličan 5, dakle, ako izuzmemo lako proklizavanje u nekoliko kao-poslovnih-odnosa-u- najavi, oko kojih sam baldisala i koji mi u svemu tome ništa nisu trebali i, nekoliko suludih poverenja koja sam poklonila pogrešnim ljudima u trenucima umornog neopreza. Stvarno jeste. Sve što sam mogla, uradila sam. I planirano i neplanirano. Meni to treba da bi mi bilo dobro. To, da ne stajem, da jedva postižem, da padam na nos, da nemam snage da se istuširam ni vremena za privatni život.
Ono dnevno, ono tuđe, ono štrokavo, ono opšte, nemilo, naopako i uvredljivo, stavih na stub srama redom, davno, u romanu. I, ko velim, da se bavim ovim, što je do mene…Ma kažem vam. Sve je super.
Zakoni univerzuma kažu da bi sad, ako nikad pre, trebalo da budem zadovoljna sobom. Trebalo bi da čuvam nikotinski ten i valjam svoje telo po svojoj omiljenoj posteljini. Počistila sam svoj mikrokosmos. Trebalo bi da mi je osmeh sada širi nego ikada, jer je sve tačno onako kako sam se nadala da će biti i kako sam silno želela da bude. Sve je najsuper.
Osim što nije. I osim što jurim grešku u proračunu iz jutra u jutro, opet.
Ma najsuper smo otišli u pičku materinu i to ne rešava nijedan mikrokosmos na ovom svetu. Nijedna lova, nijedna krema, nijedno vino, nijedan razgovor i nijedna šatro medijska sloboda na kojoj treba da se ispucamo da bismo robovali dalje. Nijedno samozadovoljstvo. Osim ako si govedo. Osim ako te nije briga. Osim ako možeš da preživiš naslov u kome je krivo kravlje mleko za pogibiju vojnika, bebe i nesreću majke. Ali ja nisam govedo….
Ne želim da budem duhovita na račun pogrešnih vlasti, odavno mi je to malo. Ne želim da razmatram. Ne želim da ne znam, kao što ne znam, šta bi trebalo dalje jer je predaleko otišlo da bi ma koja vlast došla. Ne želim da se pravim da ne vidim da je planeta nepovratno, krvavo zagazila u bankovno ekonomski fašizam, koji provocira sve druge. Ne želim da mi se čini da je i među robovlasnicima bilo prijatnijih gazda od tzv. lidera zemalja, od kojih zavisi naše sutra. Ne želim da dobijem tumor zbog odgovora koje nemam. Ne želim, jer nemam 25. sat.
Ne znam da li stvarno Nebojša Dugalić, za kojeg možda i ne znate, a koji je doktorirao na mom fakultetu dok sam studirala i nismo znali da li je talentovaniji, pristojniji ili zgodniji u to doba, a sada profesor i otac petoro dece, ide iz zemlje ili je i ta informacija proizvod novinskog javnog klozeta, ali tu mi je nešto puklo skroz. Puklo mi skroz kroz skroz.
Sasvim je u redu ako vas nije briga za moj mrak. Bojim se, ipak, da je i vaš. Mnogo je loše. I ne znam kud da se denem. Vi? Molim Svevišnjeg da mi ne dozvoli da se dugo presamićujem u procenjivanju opštih mesta….
Gledam, evo, šta je potrebno za koju iseljeničku vizu, sasvim svesna da samo moju majku može biti briga da li sam i dalje ovde…Mlatim se po mreži između Kanade, Australije i Amerike. Računam, tamo nije moje, manje ću se kidati oko sramote i šljama. Neću lično preživljavati pa ću moći da se bavim svojom decom dovoljno i, sve ću, konačno, meriti prema njihovim stvarnim potrebama. A čaše da perem umem. Umem i svašta drugo.
Čeznem za danom kada ću se stideti samo svojih grešaka. Mora da stvarno mnogo loše zračim, kad ovu stvarnost privlačim….
„….Jel’ lepše u duši trpeti praćke i strele sudbe obesne ili na oružje protiv mora bede dići se i, borbom učiniti im kraj?
Umreti – spavati – ništa više…eto, to je cilj i predano mu težiti. “
Ako ćemo pravo, i vize su mi preveliki zadatak za danas. Brišem aplikacije i idem da ćutim. Nema greške. Sve je totalno, nepovratno najsuper.
Srna Lango
