Dugo već ne čitam novine i ne gledam portale s vestima. To smo možda ranije već ustanovili?
Nešto me zaljulja, međutim, sa sve knjigom u rukama i, pre nego što sam otišla na Facebook, jedini ozbiljan izvor svih informacija, zaglupeh valjda na tren, pa otidoh na portale televizijskih lokalnih kuća, da proverim, najpre, je li uopšte bio zemljotres kako pomislih, a potom i sve drugo o tome. Da smislim šta mi je činiti. Jedan sin u kući, drugi napolju. Ragastov? Poljana, kao kad sam bila mala? Treba li uopšte izaći? I sve ostalo… Jedan, drugi, treći portal. Uključim ipak i TV. Vesti su u toku. Taman. Čekam. Prošle one važne, došli sport, prognoza i najmanje bitno- kultura. I, ništa. Ha? Nigde ništa! Četrdeset minuta nakon FB-a i Google-a, moji junaci objavljuju da je bio zemljotres. Intimno, verujem da su saznali od nas, nekoliko hiljada, sa mreže. Ali nisam o tome htela. Htela sam da kažem da sam se tako obrela na portalima sa vestima, koji su ostali, greškom, otvoreni do maločas. I dok sam, danas, palila komp, skidala sa sebe kaput i sipala piće u susret tastaturi, iskoči s ekrana to, prozorče s vestima, prvo.
Imala sam ideju o kolumni ceo dan dok sam đipala po šalterima. Imala sam. Ideja je sada bivša, razume se. Jer shvatim, moram da nazdravim spektakularnoj, prvoj pročitanoj vesti: „Struja, zbog procedure, neće poskupeti sve do prvog aprila.“ Vau, a? Sve do aprila, drugovi omladinci. Skačete li? Nazdravljate li i vi? Verujete li uopšte toj prehumanoj senzaciji? Ja da. Evo sve đipam po pohabanom parketu od radosti. Ok, da budem poštena, ja sam uvalila ove zareze u vest, oni nisu imali vremena da se bave tričavostima tog tipa. Ali osim toga, vau, jel’ te? Do aprila ću se i obogatiti i, ljudima će biti duple plate i svi će biti zaposleni. Hej, ima vremena. Polako, daleko je april! A onda i nek poskupi. Važi.
Nemojte sad da pomislite kako ste mogli i sami da pročitate vesti i kako vam ovde drvim o već poznatom. Znam ja kako to ide i vi možda, u žurbi, niste sami shvatili svu veličinu lepote današnjih naslova. Ne mari, ja ću da vam objasnim da treba još malo radosti da sačuvate, jer nije dobra samo prva vest. O, ne. Dakle, imali smo još: „ Razgovori o unapređenju poslovne klime“ Pa molim? Jeste li u stanju da prepoznate grandioznost poduhvata? Ako niste, do vas je. Jer, ovde se i inače posluje, samo tako. Sve samo posao, posao, posao. Pršti, drugovi omladinci, pršti od posla i zaposlenosti. Ih, od sad ima da posluje i onaj koji neće, koliko će da se posluje. Samo kad se taj razgovor završi. Evo na primer, meni je već došlo da poslujem. Šta ti je dobar primer. Došlo mi, lepo, da poslujem čim sam pročitala. Posluje mi se sad i tačka. Ima i sam posao da posluje koliko će sve da se rasposluje. Uopšte ne razumete! Da nema ničeg drugog, pa puna šaka brade. A ne što je „Srbija postala konstruktivan faktor u regionu“ još pre neki dan, samo ja to nisam znala. Ali sad, kada sam i to raščivijala, raznežih se brate, skoro kao kada sam shvatila da je predsednik imenovan za protektora. Glupača, propustila, zamalo. Da, da…Srećom da izlete ovaj, nezvani, prozor na ekranu. I lepo piše: „Ličnu čast da se obratim ovom uvaženom skupu u svojstvu protektora Evropske akademije nauka i umetnosti razumem kao čast iskazanu celokupnoj akademskoj zajednici Srbije i vrstu priznanja za kontinuirani, viševekovni doprinos moje zemlje korpusu evropske i svetske naučne i umetničke misli. “ E, omladinci! Još kad obaveste umetnike i naučnike da ih cene kao ozbiljan korpus, ima da pršti samo tako. Sve će oni poslovni poslovi, poslovno da ulože u korpus. To ti je završeno. Nego šta. Pa nismo mi od juče.
Dobro, to je možda vama bajato veselje, ali razumite me. Nisam spoznala, nejaka, kako nam dobro ide. Nadoknađujem.
Otvaram i drugo piće. Uzbuđena sam sve više. I evo, ne znam bogami, da li me žmarci više rade zbog gorepomenutog ili me sramota od same sebe dok čitam: u Crnoj Gori “demokratski front neće na proteste prije proljeća”. Ljubičicu ti, kako ima pametnog sveta, kako umeju da se organizuju. Kako su mudri, čoveče. To imponuje. Ne kao ja, uvek se svađam i selim po hladnoći. Đa novembar/ decembar đa ja raščišćavam odnose i podvlačim crte. E moja Srna. Amaterko nijedna. Ne radi se to tako! Posle, što trošim puno struje! Ne trošila kad protestvujem vansezonski. Zna se kad se šta radi. Kad otopli, kad ogreje asfalt, kad ima hrane na svakoj livadi. Kad klupa u parku neće da prehladi guzu. Pa nismo deca.
Priznaću vam i ovo: malo me je jedan naslov i rastužio. Malo. Nisam čitala vest, al’ dovoljan mi bio naslov da porumenim sva od stida. Kad bih imala onu providnu kožu karakternih ljudi što se znoje i crvene na očigled, znali biste koliki je to stid. Elem, kaže naslov da je gospođa “supruga Sveta Marovića sakrila 3,8 miliona dolara u Švajcarskoj”. Sunce ti! Kažem, ne znam je li istina ali, ako je stvarno toliko prištedela, svaka joj čast. Šta ti je domaćica. Ne ko ja. Spiskam sve unapred dok mi duguju. Steglo me srce. Mora da je mnogo trpela i kućanstvo pažljivo vodila. To je žena.
Ma imala sam vam puno tih dika i veselja i, ne znam koji mi je punkt draži i na šta bi se još valjalo vratiti. I malo mi je sad i krivo što sam napustila taj svet informacija, u kome sve napreduje svakodnevno. Taj kosmos giga događaja i planova, tekstova od integriteta. A šta znam… Zatrpalo me ovo moje, gluposti nevažne- računi, život, deca, gluma, knjige….te neke sitnice.
I može biti da su sve bolnice renovirane i da su lekarima smislili neke dostojanstvene plate. Može biti da su sve nastavnike nagradili za njihov rad i trud i, dali im trinaestu platu. Može biti da su deci oboleloj od raka, dozvolili mame i tate sa plaćenim odsustvom, ipak. I da je pruga Beograd- Bar težak luksuz od prevoza i brzine. Može biti. Može biti da mi voda u slavini nije više bela. Da su sve donacije stigle do pravih adresa, da je meso stvarno meso, da su deca dobila status nacionalnog blaga, da je zima zamirisala na jug i nar i, da mi drugarica čeka bebu u boljem svetu. Sigurno sve to i jeste, ali kako da znam, kad ne čitam vesti, tuka?!
Daleko je sunce. Šta sam rekla, sunce? Ne, april, htedoh reći. Daleko je april, samo nismo obavešteni. To je taj, uvek isti, martovski virus neobaveštenosti. Al’ o tome drugi put. Nikad. Idem po treće piće, da proslavim sve što nisam znala! Jebo zemljotres.
Srna Lango
