Toliko me nerviraju blazirani i frivolni Srbi kojih je 99, 666%, ma u stvari ad infinitum, da pre nego što se vratim Perunu, možda skoknem malo do Islama. Potpuno razumem sve balkanske konvertite. Potpuno razumem i nesagledivu mržnju prema sopstvenom semenu i plemenu, koja je u određenim nahijama vrlo skorijeg datuma.
Jedva čekamo!
Ovih 99,666% ništa se ne tiče. Busaju se u neke grudi junačke (?!), ili im, pak, iz usta izlaze samo biseri političke korektnosti, a i jedni i drugi vole da se kite tuđim sportskim medaljama. To što su to naši sportisti, ne znači da je to uspeh onih koji se tove ispred malih ekrana gledajući kako se ovi lomataju po terenima. Kao sport će vratiti dostojanstvo, baš kao onda kada smo pomahnitalo slavili osvajanje Evropskog prvenstva u košarci u krvavom sendviču između „Bljeska“ i „Oluje“. 15.000 + 250.000 protranih i ko zna koliko pobijenih, a mi ovde slavili.
I svi su znali sve i boleo ih je pimpek, važno da se slavi. Te sportske pobede dođu onda kao neki tepih pod koji se ugurava savest i hrani kolektivni narcistički poremećaj.
Bilo kako bilo, jedni pelješe Ruse, drugi EU, USAID, Soroša i ekipu i zabole ih za prosperitet koji ne ispuštaju iz usta. Zato će sada oni nas da opelješe BIG TIME!
„Američka rudarska korporacija Friport Mekmoran i njihovi partneri iz kanadske kompanije Reservoar minerals pronašli su u okolini Bora jedno od najvećih ležišta zlata i bakra na svetu! Prema našim informacijama, Amerikanci su u rejonu „Čukaru peki“, na dubini između 558. i 559. metra, „napipali“ bingo. U njemu je otkriven gotovo neverovatan sadržaj od 25,7 odsto bakra i 50,3 grama zlata po toni rude! Prema do sada istraženim ležištima u svetu, najbogatiji sadržaj pronađen je u rudniku Holister u Americi, gde se izvlači 27,20 grama zlata po toni rude.
….
Računajući bruto vrednost bakra i zlata u novootkrivenim ležištima, po zvaničnim cenama na Londonskoj berzi metala, proizilazi da se u okolini Bora krije bogatstvo vredno gotovo – 18 milijardi dolara! A ovo su tek prvi rezultati, budući da Amerikanci i Kanađani nastavljaju sa geološkim istraživanjima“. (Večernje Novosti)
Koliko se sećam taj kraj Srbije spada u najnerazvijenije i zaostalije u Srbiji, uprkost staroj slavi Majdanpeka. Slušamo skoro dve decenije da mu nema pomoći. Srećna okolnost je jedino u tome što će se zbog novih radnih mesta, možda malo rasteretiti Beograd u kome je cela Srbija i pola Sirije.
Neka ih Bog čuva!
Vremenom, gore pomenuti su provalili da su ovi naši jedna obična alava bagra. Časti i morala niko nema, to se podrazumeva, ali neka pravila i ustupci, moraju se ispoštovati. Trenutno se odvija najozbiljnije razgrađivanje na svim nivoima, a agresivni Islam melje sve pred sobom, pojačavajući dominaciju vrtoglavim rastom nataliteta. Ovde ama baš nikakvog otpora nema. Progutali po tablu bromazepama, pa zalegli preko giljotine. Narodi Jugoslavije, iako je to smo jedan jedini narod, pretvorili se u plastelin, oblikovan kako se kome izvana nadigne. To je ona „promena svesti“ koju je Vučiću najavio Vestervele.
Sve se odvija po planu. Prete nam džihadom, kažu trujte ih i ubijajte na svakom koraku, ali ne, mi imamo našeg Đoku i naše Orliće. Imamo očišćen put ka Jadranu na lešu bazilike iz 4. veka i Hrasta-zapisa, našeg arhetipa.
Takođe, posedujem saznanja da ovde vršlja preko 6000 stranih agenata. Upravo je misterioznom smrću skončao jedan nemački u Borči. A, svi samo k’o papagaji ponavljaju: „Vučić, Vućić, Vućić!“. Alo, braćo, pa nije u Vučiću problem – problem je u nama. Vučić to smo svi mi. I Sloba i svi Bonapartići na ovom tlu, čist su odraz nas samih. Čudi me kako niko da shvati tako prostu jednačinu bez ijedne nepoznate?!
Hah, psihološki mehanizam je prejadno očigledan: ako pljujemo njih, ako su oni loši, to onda automatski znači da smo mi super, fenomenalni, namučeni nosiocipravde, istine i vrline.
Ko su „mi“, a ko su „oni“?!
Ovo je da se čovek bukvalno zaceni od smeha i plača istovremeno. Prikrivenu grižu savesti ispoljavamo tako što se opsesivno bavimo lamentiranjem po društvenim mrežama nad lutalicama, azilantima, Romima, pederima, itd. itd. itd. itd.
Mogla bih da pišem i o lepim stvarima, ali verujte, nemam inspiraciju, jer kome ja to pišem? Kao za prošli tekst u kome lakonski objašnjavam samu srž toliko izvikanog pravoslavlja i nikom ništa. Očaj parališe, jer očaj je čist sebičluk i nepregldna lenjost za svoje spasenje.
No, za svađu smo uvek orni, naročito ako vam je firma SPC d.o.o. Hrast i baziliku iz 4. Veka (a sad čujemo zatrpaće i nekropolu u sklopu ogromnog, od neolita gusto naseljenog, kompleksa i potopiti valjevsku Gračanicu, manastir iz 16. veka), koja svedoči o našem prisustvu na ovim prostorima pre 7. veka, podmuklo su uništili noću isto kao i velelepni Žrnov na vrhu Avale da bi se ušlihtali belosvetskim masončinama. To više nije nikakva tajna, a ni floskula teoretičara zavere.
Da li ga slučajno zovu „Srpski Avalon“?
Misle ljudi, profit je glavni interes, jeste, ali ima i nešto više od toga. Jedan dubok, veoma zao i snažan motiv, koji se savršreno ogleda u rečima ovog idiota koji nije svestan šta je izgovorio sve s blagoslovom Oca retrda:
„Važno je da se u ovom slučaju religiozno odvoji od sujeverja. Hrast ne može biti ni crkva ni svetac. Hrast se ne može smatrati svetinjom. Svetost pripada ljudima, jer su oni osvećeni Duhom svetim. Meštani ovog kraja znaju šta za njih predstavlja ovaj hrast. Radovaće se i Zemlja i Nebo ako ovaj auto-put da svoj doprinos poboljšanju životnog standarda i zaustavi opadanje broja stanovnika u ovom kraju“.
Koliko ljudi ne zna da je rimokatoliku Stefanu Nemanji glava bila u torbi, te da bi je spasio morao je primiti grčki obred tj. pravoslavlje, pokloniti se ničice romejskome caru i načiniti genocid nad sopstvenim narodom, koji, kanda, traje do danas i koga SPC dosledno sprovodi sahranjujući Peuna i izjednačujući veru s genomom, pa ko vele, daj i ovaj njegov hrast da otfikarimo, dok se u međuvremenu kao najgore piljarice prepucavaju takozvani „artemiti“ (po raščinjenom Artemiju) i ovi ekumenisti koji tvrde da propovedaju autentično otačko hrišćanstvo. Ništa ja nikome od njih ne verujem, jer sudim prema posledicama, a one su dubinski razdor, koji upravo naš klir non-stop podgreva u pauzama finansijskih malverzacija, trošenja dečaka, loženja na pevaljke, glumljenja nedodirljivih šamana, prikrivanja latentne pederastije, te ubistva zbog aktualizovane.
Rekoh, o suštini Pravoslavlja pisah u sitna crevca, zato niko nema prava da frkće na ovaj tekst.
Kad smo kod malih balkanskih Bonaparti, gde se Milo podrazumeva, javila mi se jedna budalasta, ali ohrabrujuća misao, bar što se Vučića tiče. Pravo na tu misao dalo mi je lično poznanstvo s dotičnim: možda je ovo prostituisanje u bescenje samo strateška igra s ciljem da se konačno ostvare, ali u okvirima EU (zapadne post-germanske imperije), njegovi pređašnji velenacionalni snovi. Naravno, na boljitak i dugotrajni opstanak ozbiljno ugroženog narodnog tela i duše. Jeste, al’ kad bi se gađali tramvajima! Ovi na VMA vala preteraše s antidepresivima! To je samo u njegovom ludom mozgu prepisana Veberova ideja utapanja Slovena u germanski kulturološki obrazac.
A, ljudi vole sve da sagledavaju crno-belo. Tako je lakše – da se ne misli mnogo.
„Jao jadne izbeglice, jao, jao“, a dole na Kosovu humanitarna katastrofa traje već šesnaest godina + 666 pre toga. Tamo ima čak i izbeglica iz Krajine, ali to se ovde apsolutno nikog ne tiče, pa makar bili u direktnom srodstvu s tim nevidljivim ljudima. Slavimo Veliku seobu pod Čarnojevićem, a upravo tada je krenuo egzodus. Pala menjaža Kosovo-Vojvodina, ali to je iz istorijske perpektive kratkog daha, jer sasvim je izvesno da ostajemo bez ičega, naročito bez duše, koja se isto tako ama baš nikoga ne tiče.
Jeste stravična tragedija, sva ta iračka, sirijska, palestinska, avganistanska dečica i koliko mrtvih! Pitam se zaista, zar ovima najveći genocid u istoriji nad Indijancima nije bio dovoljan?! Tu su i Aboridžini, najstariji ljudi na planeti, njih navodno 20.000, čista sitnica, mada lično u tu brojku ne verujem.
Mislite li da se razlikujemo od njih?
Danas su svojim brilijantnim, vekovima oprobanim, kolonijalnim, demonijačkim, šahovskim potezima uspeli da potpuno izjednače izbeglice, azilante, Al Kaidu, ISIS i sva ta proleća.
A, Vučić premudri, ponaša se kao jezuita koji najbolje poznaje marksizam. Kao prevariće ON njih njihovim oružijem, ali tako što će sebi osigurati potpunu autokratiju. I Slobo je isto mislio. Čita Vebera, iz moje perspektive proto-fašistu, slovenomrsca i osvedočenog mentalnog bolesnika, ali ipak mučenika. Uveo čovek čist birokratski robotizam, tako prepoznatljiv u današnjem korporativnom sistemu, a Hitleru širom otvorio vrata dekretom . Birokratski robotizam je na kraju doveo do totalnog otsustva motiva = klinička depresija radničke klase. Dakle, nije Veberov antipozitivizam tajna spona, već upravo mentalna bolest. To vidimo na Vučićevom licu, u gestikulaciji malog vođe, koji bi hteo da bude velik. Naime, Vučić preuzima njegovu političku šizoidnost i lično ludilo, jer da bi razumeo Vebera mora da poznaje Kanta i mnoge druge u prste, što verovatno nije slučaj. Ekstremna racionalnost koja vodi u poremećaj ličnosti, jer narodski rečeno – čoveku oduzima dušu. Pravi ga u robota. Sistematsko, bezlično, budno (trezno, ali na koki), zadatih čvrstih obzira, efikasno nebiće, vrednosno neutralno, kao i čitav sistem. Zar je mislio da to ne vodi u ontološku ravnodušnost i poništenje sopstvenog bića?!
Međutim, u praksi se pokazalo da je ljudska priroda daleko iracionalnija nego što je Veberov robotizm predvideo. Pokazalo se da čovek primarno ne želi da uvećava kapital i zgrće više od onog što bi mu narušilo ušuškanost u kolotečinu, mir, pod uslovom da ima sve neophodno, ali ne mnogo preko toga. Rigidni puritanci rade kao manijaci, jer su rad shvatali kao svoju uzvišenu dužnost, de facto ga obožili. Rade, a ne troše, već opsesivno štekuju da obezbede buduću Imperiju. Žive ekstremno asketski, često sodomišući decu i životinje, jer mora negde da postoji ventil, jel? Kao posledicu imamo vazda neartikulisane pijane Nemce i Engleze (kod nas pijanstvo ima jednu sasdvim drugu dimenziju – kara-sevdah koji protestantski Germani nema šanse da shvate), Aušvic i Vebera koji seksualno ne opšti sa svojim ženom, koja se u njegovoj biografiji sebi obraća u trećem licu kao Cezar, ali zato imamo Fricela koji rođenu ćerku Kerstin drži u podrumu dvadeset godina s njenih petoro dece, koje joj je sam napravio (to je opet austrijski model iste devijacije). Imamo i Veberovu velelepnu ideju da se apsorbuju druge etničke grupe, uglavnom slovenske, ne bi li putem „inkluzije“ u nemačko carstvo time prestali da budu smrtna opasnost za nemačku još velelepniju kulturu, a zapravo privredu. Sve nacionalne manjine treba svojevoljno da se potčine s entuzijazmom, a opet je, ipak, bio protiv aneksije u Prvom velikom ratu. Od ostalih nacionalista razlikovao se po tome što je smatrao da moć po sebi nije dovoljan cilj, već uzvišena ideja, za čije ostvarenje je potrebna velika moć volje, a zapravo „volja za moć“. Inače, Marijan Veber je naravno uništila njegove dnevnike u kojima detaljno opisuje genezu svog ludila. Ako pažljivo analiziramo njegove reči, uočavamo da je zaista imao razloga da poludi i da ako ga Vučko oponaša, tako što na jednu pravoslavno-pagansku kulturu želi da nakalemi protestantsku puritansku etiku, piše nam se crnje nego samom Veberu.
Manov „Varalica Feliks Krul“, trenira volju tako što bez promene svetla skuplja i širi zenice, a ja na primer, kao predstavnik domaćeg mentaliteta, voljom uspevam da obustavim snove pod uticajem otačke literature, kao što sam pre toga lucidno uspervala svakim snom da upravljam kao formulom 1. Danas više ne mogu da povratim snove. Metafora dovoljno rečita.
No, Veber, omražen i od levice i od desnice, snažno veruje da samo uzdizanje srednje klase može napraviti Nemačku velikom imperijom, verujući i u harizmatskog demokratskog lidera, vrsnog demagoga, onog koji kontroliše mase u okvirima spasonosnog kapitalizma. I
No, veliki problem nastaje kada se, s jedne strane suoči s logičkim pozitivizmom, koji je drugo ime za naučno-metodološku dogmatiku, a s druge ga hoće ukinuti, ili opet redukovati (a on je već redukcija stvarnosti po sebi) primenjenog na neuhvatljive socijološke kategorije i entite, rukovođen neokantijanskim načelom haosa van konkretno usmerenog duha.
Da ne bih sad ulazila u veoma komleksne detalje koji zahtevaju potpuno poznavanje istorije filozofije nemačkog idealizma, za Vebera je važno da istorija nema zakone, ali da se mogu konstruisati „idealni tipovi“, te iz njih kauzalno reinterpretirati povest. Na budućnost nije se usudio da ima pretenziju, ali ispalo je da je upravo onakva kakvu je opisao i koje se ozbiljno pribojavao i zato odlepio. Najbolje da njemu samom dam reč:
Rođaci
„Ideja da moderan rad ima asketski karakter, naravno, nije nova. Ograničenost na specijalizovcan rad, s odbacivanjem faustijanske univerzalnosti čoveka koga uključuje, uslov je bilo kog vrednog rada u modernom svetu; stoga se dela(nje) i odricanje, neizbežno međusobno uslovljavaju do današnjih dana. Ova fundamentalno asketska crta života srednje klase, ako pokušava da bude neki način života uopšte, a ne samo odsustvo istog, je upravo Geteov nauk na vrhuncu njegove mudrosti, u „Godinama učenja…“ i u kraju kakvog je dodelio životu svoga Fausta. Kod njega je odelovljenje (realizacija) značila odricanje, udaljavanje od epohe punog i lepog humanizma, koji ne može biti više ponovljen u daljem toku našeg kulturnog razvoja, kao što je to mogao procvat atinske antičke kulture. Puritanac želi da radi po pozivu svoje dužnosti; mi smo prinuđeni da tako činimo. Jer, kada je asketizam izašao iz svoje monaške kelije u svakodnevni život i zagospodario svetskim moralom, odradio je svoj deo u građevini ogromnog kosmosa modernog ekonomskog reda. Ovaj red, čvrsto je vezan neumitnom silom za tehničke i ekonomske mašinske proizvodnje, koji do današnjeg dana određuju živote svih pojedinaca koji su rođeni u sklopu ovog mehanizma, ne samo onih kojih se neposredno tiče ekonomsko sticanje. Možda će ih tako određivati sve dok poslednja tona fosiliziranog uglja ne sagori. Po Baksteru, briga za spoljašnja dobra treba da leži na ramenima ‘sveca kao lagani ogrtač, koji može biti lako zbačen u svakom trenutku’.
Ali sudbina je odredila da ogrtač postane gvozdeni kavez. Pošto se asketizam poduzeo preoblikovanja i upošljavanja svojih ideja u svetu, materijalna dobra stekla su povećanu i neumoljivu moć nad životima ljudi, kao ni u jednom periodu istorije do tad. Danas, duh religijskog asketizma – da li zauvek, ko zna? – pobegao je iz kaveza. Ali pobednički kapitalizam, s obzirom na to da počiva na mehanicističkim temeljima, ne treba više njegovu podršku. Rozikasto rumenilo njegovog cerekajućeg naslednika Prosvetiteljstva, izgleda da takođe nepovratno bledi, a ideja dužnosti u okviru nečijeg poziva, šunja se kroz naš život kao duh mrtvih religijskih verovanja. Gde ispunjenje dužnosti poziva ne može biti u direktnoj vezi s najvišim duhovnim i kulturnim vrednostima, ili, s druge strane, kad ne mora nužno da je oseća kao ekonomsku prinudu, pojedinac uglavnom odustaje od pokušaja opravdavanja svega toga.
Na polju svog najvišeg razvitka u SAD, jurnjava za bogatstvom, strgla je sa sebe svoje religijsko i etičko značenje, stremeći da udovolji čisto zemaljskim strastima, koje mu zapravo pripisuju karakter sportskog takmičenja. Niko ne zna ko će živeti u ovom kavezu u budućnosti, ili da li će se na kraju ovog neverovatnog razvoja pojaviti potpuno novi proroci, ili da li će se dogoditi veličanstveno vaskrsenje starih ideja i ideala, ili ako ništa od svega toga, mehaničko okamenjenje, ukrašeno nekom vrstom nekontrolisane samobitnosti. Daleko od poslednje faze ovog kulturnog razvoja, može se gotovo ispravno reći: ‘Specijalisti bez duha, senzualisti bez srca; ova ništavnost zamišlja da je dosegla civilizacijski nivo nikad pre postignut’“.
Veber je, dakle, bio svestan svih mogućih konsekvenci. Bio je svestan i nemačkog oduvek prisutnog opsesivnog Ordnung (strasti za birokratskim redom), tj. njegovih loših strana, pa zato kaže da je sasvim dovoljan za očaj. Da bi mašina radila, taj red svakako mora biti obezličen i bezosećajan, a opet, s druge strane, traži se snažna liderka ličnost – to je naravno Vučić. Ali, hej, ovo nije Namačka, čoveče obezglavljeni! Ono što Nemci hoće izrečeno je u rečima njegovog levohegelijanskog starijeg savremenika:
„Jedinstvo Nemačke nema sada više samo smisao jedinstva Nemaca u poreklu, jeziku i običaju, nego bitno i politički smisao državnog organizma, koji omogućuje da Nemci u drgim državama, u Americi kao i u Ukrajini, u Alžiru kao i u Australiji, iz nje isključeni budu, a ne – Nemci, na primer vendska plemena, uključeni u nju“.
Karl Rozenkrac
Vendka plemena = slovenska plemena, dakle naša braća. Hoću da naglasim da od rasturanja Velike Moravske, čerečenja poljsko-litvanske unije, pa nadalje zaključno s Hitlerom i instaliranjem američkog antiraketnog štita u jadnoj Poljskoj, Tevtoncima đavo ne da mira.
Kao Vučko je ukapirao, sve pročitao, i sad on pod maksimom „znanje je moć“ postavlja figure, a usput ruši i seče sve što stigne, uopšte ne shvatajući s kim ima posla, kao gore pomenuti Stefan Nemanja, koji je pomislio da može iskoristiti Barbarosu za svoje osvajačke, a zapravo oslobodilačke ciljeve, da bi posle napravio pokolj bogumila, a to su u stvari bili staroverci, krv najrođenija.
Niko, ali bukvalno niko se ne trudi da ga spreči. Nas lajavce na društvenim mrežama ne računam. Ljudi na web-u-nebu, istroše svu akciju i sve molitve samo jednim klikom mišem.
Zar iko posle svega može sumnjati u „bumerang efekat“, osvetu Perunovu, kaznu starozavetnu, preki genetski sud?!
Zato bi nam bilo bolje da kolektivno pređemo u Islam, kao naša nesrećna bosansko-bošnjačka braća, koje Tevtonci jašu ne prestaju.
Irina Marković
