Razmišljam o idolima mladih i starih, minulim, savremenim, nadolazećim… Razmišljam zbog „nikova“ na Fejsu, premda sam i pre razmišljala o pseudonimima, njihovoj pragmatičkoj strani, doduše…
Ližem Stopala, Rob Poslušni, Jagodica Bobica, Neveselin Mrgudović, Praznina Potpuna, Sveti Diskurs, Nanoslav Beogradanović, Zimski Buda, Zoran Radmilović, Kupinica Brusnica, Dražavu Sam Prodao, Jovana Mašina, Vunena Čarapa, ŠehersDada, Greška Neočekivana, itd, itd? (Ove nikove uzela sam nasumično, rukovođena Božijom palicom.)
Znači, tom nekom Peri, „Lizač Stopala“ je virtuelni idol samog sebe, deo željene ličnosti – njena žudnja i ispovest.
Ti idoli mladih, da li su to kao neki roboti, pošto im je posao da budu neko drugi, počevši od imena i prezimena i uloge koju igraju ispred objektiva, na crvenom tepihu, sceni, ili van nje? R2D2, 3PO, HAL 9000? Beyonce – njenu sliku umesto profilne obično voli da stavi neka Milena Jovanović? Mile Brendon, ko je on zapravo? Madonna = Louise Ciccone. Da li je Madona Luizin ‘bot, ili je možda Luiza Madonin? Brena Fahretin, a Jelena Brenin…
Algoritmići lažne drugosti, ili izraz suštinskog identiteta?
U svom „Novom organonu“ Fransis Bejkon smatra da idoli i lažni pojmovi toliko obuzimaju čovekov duh, da ovaj postane nesposoban da primi istinu (dodajem – o sebi), te stoga podrivaju i samu nauku, ako se ona shvati kao potraga za istinama koje će važiti u neodređenoj budućnosti. Nauka je uzela to pravo da daje vremenske prognoze, traži božansku česticu, pretvara Mars u koloniju, ali, eto, omane s cunamijem.
Kaže Bejkon, ima četiri idola:
Plemena
Ljudski razum je kao ogledalo za zrake stvari, koje meša svoju prirodu s prirodom stvari. Zablude ljudske prirode uopšte;
Pećine
Idoli pojedinačnog čoveka, tzv. „lična rupa“, koja nastaje od opštenja s drugima, čitanja knjiga i uopšte autoriteta). Istinu ne valja tražiti od sreće nekog vremena, koja je promenljiva, nego od svetla prirode i iskustva koje je večno.
Citira Heraklita: „ Ljudi traže znanje u manjim svetovima, a ne u višemu, ili zajedničkome“;
Trga
To je druženje ljudi putem govora, ali se značenja određuju prema pučkom shvatanju i to tako loše i nezgodno određivanje reči na čudan način stišnjava razum. Ni definicije, ni tumačenja, kojima se učeni ljudi hoće zaštititi od toga, uopšte ne ispravljaju stvar. Zaključuje kako reči vrše nasilje nad razumom i sve brkaju, pa dovode ljude do praznih i bezbrojnih protivrečja i izmišljotina. Kaže i da su najneugodniji, jer ljudi veruju da njihov um vlada rečima, a događa se sasvim suprotno da reči okreću i obraćaju svoju snagu protiv razuma, što filozofiju i nauku čini sofističkima i nedelotvornima;
Teatra
Ušli u duše iz različitih filozofskih dogmi, nisu urođeni, ni tajnovito podmetnuti razumu, nego nametnuti i prihvaćeni na osnovu priča u teorijama i iskrivljenih zakona dokazivanja. (Tu cilja na Aristotelovu logiku).
Nauka je, odgovorno tvrdim, u punom i pravom smislu te reči, gatanje s dozvolom. U svakom gatanju ima pravila, a metoda ne nedostaje. Dakle, nema tu puno razlike – simpatička magija, ili totalna indukcija. Pa, ono „n“ je kao neki duh, neka bezlična apstrakcija.
Mimikrija, mimesis Platonov, ako je lakše. Ali, Platon je surov, proterao je iz „Države“ one muzičke lestvice koje razmekšavaju osećanja. Nije gajio preterane simpatije prema poetičkim delatnostima, kojima je organon mimesis. Ali, čulno opažanje kao takvo je izvorno mimetičko. Oponaša nešto što nije, onim što nije. Ma koliko Platon navodio na matematičko podudaranje sa stvarnošću, čula se foliraju da vide „stvar po sebi“, koju ne mogu da vide. I, onda se pitamo kako je moguće da hrišćanima padne na pamet jedna takva zamisao da je Sve-Višnji stvorio Sve ni-iz- čega, iliti Ex Nihilo. Za čula je samo spoznatljiva predstava, ideja, ali ne i sama stvar. U nauci je isto – sve je „iz hipoteze“, znači iz onoga što nije, čije se postojanje samo pretpostavlja, ali se ne može znati s izvesnošću.
Pobedonosan je skup argumenata u filozofiji koji govore o nepostojanju sveta koji je spoljašan našem duhu. Sledi da se Čovek zaista samo zamajava. Da je prirodno, i nama kao vrsti svojstveno, da umom pletemo kosmos, ili, štaviše, da je čitav univerzum hologramska projekcija upravo našega uma. Tu se nadovezuje Barkli u čijem sistemu Bog svakog sekunda stvara naše percepcije, podjednako kao što nam dozvoljava da dišemo, te dolazi do snažnog argumenta da materija ne postoji. Em, ne postoji, em nam nije dato da vidimo sve posledice, a kamoli uzroke – ceo takozvani kauzalni niz. Fale nam ramovi memorije, mnogo hard diskova i beskonačno mnogo frejmova. Onda se foliramo. Pravimo da ima nečega čega nema. Ma-šta radi svašta! Idoli igraju svoj Danse Macabre, sa nepouzdanim čulima, na maglovitoj pozornici našeg razuma. Živimo svoju masku, ili arhaično – ličinu, i tako dolazimo do najkompleksnije situacije, kako u teoligiji, tako i u filozofiji i matematici tj. logici – Svete Trojice.
Zašto uopšte sve ovo spominjem, a počeh s jednim običnim nepristajanjem na „nik“? Pokušaću da objasnim.
Neočekivano, gotovo šokantno, u pravoslavlju pojavljuje se poistovećivanje ličnosti i maske, υποστασιζ = προσωπον (hipostasis/podležeće/substantia = maska, ličina). Događa se konkretizacija apstraktne helenske suštine i bića. Nije slučajno što je termin „prosopon“ pozajmljen iz antičke tragedije tj. teatra. Kako kaže Mitropolit Jovan Zizjulas u svom izuzetnom eseju „Od maske do ličnosti“, upravo se u njoj javlja „prosopon“, ne kao anatomska oznaka za lice, „προσωπον“, već kao maska, „προσωπειον“ (prosopijon). Kada navuče masku glumac postaje konkretna ličnost u liku onoga koga oponaša. Znači, preko maske postaje konkretna ličnost, koja stoji nasuprot usudu koji mu nameće nužna sila bogova. Borba je egzistencijalno presudna!
Razvoj pojma „prosopon“, uzneo je masku do izobražene suštine u vidu konkretne, neponovljive, jedinstvene, te stoga i apsolutne, ličnosti.
A, „nik“ je neka vrsta maske, jel? Pa, stoga nije puka trivia kada neko sebi zada „nik“. To je jedan strašan egzistencijalni krik za samopotvrdom bića, konkretnog identiteta, ličnosti. Preimenovanjem suštine, paradoksalno joj se želimo približiti, jer ona i treba da dobije jedan savršeniji lik, ali ne sad, i ne ovde. Pokušavamo sebi sebe da osvetlimo, tako što se skrivamo, zaklanjamo maskom, lepezom, ili „nikom“. Navlačimo tamu.
Čitava drama leži u bitnom stavu da su „druge sile prisvojile ontološki sadržaj ljudske egzistencije, a ne nikako osobina (svojstvo) ličnosti“.
Ovo mora da se objasni podrobnije.
Kod Helena Svet i Suština su zadati, naime datosti same po sebi. U antičkom svetu vlada Ananke (Ανάγκη), Zmijurina, što je s Kronosom obmotala jaje i rodiše se tri junoše: Eter (kosmički vetar), iliti Uran, a odnosi se i na svetlost; Haos, tj. vazduh i Erebos, ili tama, odnosno Zemlja, Gea, i naravno ćerke Mojre, one gadne Suđaje. (Samo su prepričali šta se događa na nebu.)
Ona je neprikosnovena vladarka, daje poslenju reč – ono kad naš narod kaže „Oj, sudbo kleta!“.
Kako se dogodilo da se spoji maska (προσωπον) sa čovekovim bitijem (εἶναι)? Maska više nije neka kategorija koja se kači na supstanciju, već sama supstancija. Nije čak preterano reći da su Kapadokijski oci možda najveći revolucionari od Potopa na ovamo. Potpuno su obrnuli naglavačke celokupan pređašnji preovlađujući svetonazor, tj. pogled na svet. Biće Sveta je van sveta, naime kod Boga. Iako ova šokantna formula miriše na Platona, naša Ananaka je olabavila dizgine i pustila da Sve-Mir i mi u njemu, postanemo proizvod slobode. U toj tački pronalazimo totalni raskid s antičkom i helenističkom epohom. Sokrat je upravo osuđen na smrt zbog ateizma, naslutivši sve ovo.
Svet u Hrišćanstvu postaje čedo slobodne ljubavi, a ne Anankino kopile. Postaje proizvod osmišljene slobodne volje da se voli – čovek se ne određuje prema biću, već obratno, biće po čovekovoj ličnosti. Naime, biće može da postoji samo konkretno, ali ne kao nepodeljeno- neodređeno nešto, već ličnosno. Više nije prva po preimućstvu apstrakna, nego konkretna, lična suština. Sa ovim shvatanjem sloboda dobija radikalno drugačiji miris i ukus.
Ide se odozgo: Bog, kao Sveta Trojica, potvrđuje samim tim što jeste slobodnu volju svoje ličnosti da jeste, da postoji, da iz Ljubavi rađa Sina, ishodi Duha i sve ostalo. Odatle sledi da samo ljubav može učiniti nešto ličnošću, pa i samog apstraktnog Boga – slepog, fanatičnog, Platonovog, hladnog matematičara, Demijurga, Fašistu. Međutim, ovo ne lišava nijedno stvorenje sopstvene datosti. Zbog toga, kako ističe Zizjulas, jadan Kirilov u „Nečistim silama“ kod Dostojevskog, lepo kaže da je krajnja granica slobode samoubistvo, jer tako ubijamo i Boga, krivca za našu datost i sapetost jarmom nužnosti bioloških i fizičkih zakona. Čovek želi da i on slobodno hoće da slobodno postoji, a ne da to za njega neko drugi radi. Samom činjenicom bačenosti u Svet, a da ga se nije pitalo, čovek se oseća neslobodnim. Neugodna mu je njegova obmanjivačka koža u kojoj bivstvuje. I onda radi isto što i tragičan lik u antičkom teatru: navlači na sebe masku kao oklop, izobražen lik, i bori se s bogovima i nemumoljivom Ananakom, unapred znajući da gubi.
Kalimah kaže: „Ananake je sjajna boginja. To je ona koju ne odbijam“.
Prkosi i prkosom potvrđuje svoj identitet, slobodu da bude slobodna ličnost, a ne biološka datost, jedan in-dividuum, jedno neodređeno-nepodeljeno, koje je nalik drugima.
Dakle, ličnost se sagledava samo kao slobodna, ali, avaj, sloboda ima dva lica.
Težnja za apsolutnom slobodom (a svaki čovek upravo to najdublje želi), s jedne strane vodi u ništavilo, a s druge do apsolutne ontološke potvrde ličnosti. Ako zasniva ovosvetsku ontologiju, mali su izgledi da preživi i nadživi – neminovno dolazi do uništenja ipostasi. Znači, ovde govorimo o vanzemaljskim temeljima svake naše pojedinačne ličnosti. Taj iskorak u Sve-Mir (u kome smo zapravo stalno, a da ga nismo svesni, kao što se euklidski prostori ostvaruju u hiperboličkim i obratno), iniciralo je saznanje potvrde filozofskog boga kao ličnosti Oca u Trojici, a to znači u zajednici, ne u solipsizmu. To znači volja da se postoji baš tako kako se postoji, baš na taj troličan način. Dakle, po ovom učenju, mi postojimo zbog toga što naš Bog nije egoista. U stvari, Bog kao Bog jeste egomanijak, ali kao Trojica postaje Ljubavnik.
Smrt je potvrda individualnosti, ali ne i ličnosti. Istovremena potvrda i uništenje biološke i drugih ipostasi. Kako Eros i telo da prestanu da budu nosioci smrti? Eros stvara i razara, dvojak je baš onako kako ga Diotima određuje u „Simposionu“. Dakle, znao je antički čovek za tu njegovu amnbivalentnu ulogu.
Međutim, hrišćanin hoće slobodu od NOMOSA (zakona), on želi da ukotvi svoju ipostas (ličnost) u LOGOSU.
Pravoslavni odrešito tvrde da je moguće postati ličnost samo u okviru liturgijske sabornosti, dakle u Crkvi. Tu se imitira Agape, ta trojična ljubav, kao uslov za ljubav prema drugostima bilo koje vrste, od paramecijuma, kamena, preko drveća i životinja, do ljudi koji su nam stranci, pa čak i neprijatelji. Takav, čovek živi kao onaj koji tek treba da bude. Formula „ὁ θεὸς ἀγάπη ἐστίν“ (Bog je ljubav), zahteva da se čovek ponovo rodi u činu krštenja, a potom kroz crkveni život i oboži (ličnost uvede u Ličnost, tj. u večnost). Neću komentarisati koliko smo uspešni u tom poduhvatu.
Ipak, vidimo da je domintna antička metafizička maksima „nalikovati bogu koliko je moguće“ (ὁμοιούσιος, homojosis) i dalje prisutna, ali na drugi način i na drugo primenjena, naime na samo Božije biće tj. njegovu suštinu. Tako, u Platonovom „Teetetu“ imamo da pošto zlo na ovome svetu ne može propasti, nužno je da nešto uvek bude suprotno dobru, dok među bogovima zla ne može biti. „Zato treba bežati k tome, jer taj beg je, koliko je moguće, sličnost s Bogom, a to znači postati pravedan i pobožan s mudrošću“. Demijurg stvara po obrascima, a biblijski po „obrazu i po podobiju“. Čovek treba da se trudi i može samo da nalikuje (ὅμοιος), dok je Sinovljeva suština, ista (ὁμός) s Očevom. Znači konsupstancijalnost je u Trojici, a između Čoveka i Boga je nema. Gnostici su naravno koristili „ὁμοούσιος“, te verovali da je njihova duša od iste supstancije kao i božanska. Poenta je u određenju ličnog identiteta u kraju, finalnom, ili svršnom uzroku, koji je od Prosvetitelja na ovamo masakriran u filozofiji, te samim tim i u nauci, što se ogleda u apsolutnoj dominaciji logičkog pozitivizma i epidemiji histeričnog ateizma.
Dakle, rekosmo u budućnosti. Zvuči kao SF par excellence, što uistinu i jeste! Liturgija, i kao njen stožerni deo – evharistija, nudi mogućnost da se uđe u eshatološko vozilo, a na svakome je da prihvati, ili odbije vožnju.
A, ja ću ipak citirati Platona iz njegovog II pisma, čija autentičnost nije nesporna, ali sadržaj nije nevažan: „Na kralja svega odnosi se sve i njega radi sve jeste i on je uzrok svekolike lepote (to jest, savršenosti)“.
Tajna identiteta je velika tajna. Antika je smatrala da je čuvena „οὐσία“ (usia), bivstvo, suština, prvotno biće, nešto po čemu nešto jeste, dok su hrišćani videli da tek može da bude po onome što nije, tek treba da postane i čemu samo stremi. Ko je onda taj koji pita „ko sam ja“, kad tek treba da bude? Da li je isti onaj koji pita u trenutku „a“ (pre liturgije), s onim istim koji pita isto u trenutku „b“, (posle liturgije)?
Nik je emfaza, pojačivač sopstva, proistekao iz iste težnje kao i crkvenjaka, ili nekoga ko skače s Brankovog mosta – da to sopstvo potvrdi kao ličnost, makar i kao fleku na betonu ispod mosta . Fleku ili fekaliju, izađe na isto. Rekli smo, to je pokušaj potvrde identiteta, koji samo liči na liturgiju, jer ima ekstatičku dramaturgiju, a na liturgiji se svi ionako foliraju, pa opet dođe na isto. Isto se radi zatvaranjem i potpunim otvaranjem profila, odaljavanjem se približava i približavanjm odaljava, a sve radi umišljaja da se tako štiti neka privatnost (na latinskom „privatio“ znači zapravo lišenost).
Isto tako mislm da nije slučano što Zevs vara Agamemnona preko Hipnosa, koji prerušen u starca Nestora, u snu donosi vest da su Trojanci zaspali, a Ananka ga primorava da žrtvuje ćerku Ifigeniju. Neko puši travu besomučno i živi u ontološkoj magli. Neko ide u Mek da se deblje sveže sa svojom biološkom ipostasi. Grčevito za nju hvata kao za slamku od šejka.
Put „Od maske do ličnosti“ je dalek, a tako blizu. Otklon, ili priklon našoj skrivenoj ličnosti?
Eros i Tanatos istovremeno, ili kako kaže Generalica u „Maski“ Crnjanskog:
„Le seul bien c’est la Mort“
(Jedino dobro je smrt)
A, mlađana Glumica, koja je isto kao obučena matora kuguarka, saopštava nam svu tragiku svog splina bez ideala:
„Vaši poljupci sećaju na smrt.
Ostan’te. Našto to? Ja neću da živim.
Neću budućnost… ni ljubavi.
Hoću da me ljubite, a ja da vam se divim;
ovako u maski, kao da nije na javi.
A sutra, svejedno… pa… otrovaću se.
***
Nosi me. Oh, nosi me, ali k tebi… tamo je tama,
u mraku je dobro meni… sreća je moja magla…
a zvezde, zvezde ništa ne pomažu nama“.
Irina Marković
