Teška droga nemanja sopstva

Očekujete velike teme, spoljno-političke, a ja ipak mislim da je ovo najveća: starenje s roditeljima i nikad „slobodan i svoj”! To sam shvatila onog momenta kada sam dobila u ruke ključ sopstvenog stana. Shvatila sam da sam živela četrdeset godina kao potpuni retard. Porazno, ali istinito.

Da li sam mogla da odem pre? I ne i da. Čak i kad majka nema da vam da da jedete, čak i kad sami kuvate, sve sami plaćate, zarađujete, a ne razgovarate s majkom koja živi pod istim krovom, vi kao da ste drogirani nekom veoma teškom drogom nemanja sopstva.

Da, da – NEMANjE SOPSTVA.

Onaj ko ti da sopstvo, taj vala može i da ti ga oduzme. Nehotično, ili hotimično, potpuno je svejedno. Vi se nalazite u jednom neprirodnom energetskom polju koje vas uništava sporo, potmulo i tiho kao, na primer, hepatitis C. Vi, zapravo ne možete da volite nikog, vašu ljubav je isti taj roditelj oteo. I što su stariji, naši stari su u njoj sve sebičniji. Kada je onaj jedan mučenik odsekao kevi i ćaletu glave i stavio ih na kuhinjski astal, pa se sit najeo na poslednjem porodičnom ručku. Morbidno, ali ja sam ga potpuno razumela.

Naravno, možemo naći direktno istorijsko opravdanje, naročito za mušku populaciju: bune na Turke, Prvi, Drugi ustanak, balkanski ratovi, Prvi veliki, Drugi, ovaj poslednji pljačkaški, koji još uvek traje… desetkovana muška populacija, ostali nejaki i stasom i ćudoređem. Neko se provukao nekim čudom, ili prosto time što osvajači nisu stigli do neprohodnih crnogorsko-srpskih gudura. Toliki roditelji ostaše bez sinova. Otud i tolika briga da se potomstvo sačuva. Briga koja je ušla u opsesiju. Kao da se stekla neka vrsta Pavlovljevog refleksa, dodatno pojačanog ratom devedesetih.

Sećamo se svi Opstanka, kada smo kao mali tugovali kada majka neke zverke odbaci svoje mladunče jedva stasalo. Bilo nam je neshvatljivo kako jedna keva može tako nešto da uradi, ali nismo shvatali da je mama to uradila upravo zbog opstanka svog mladunčeta. Ovo današnje tranziciono stakleno zvono pod kojim tavore milioni žena i muškaraca (namerno ne kažem mladića i devojaka, jer su oni to odavno prestali da budu) samo je drugo ime za NESTANAK.

Nemam prava nikome da solim pamet oko ovoga, ali katarza zvana „ključ u ruke“ , predstavlja trenutak u kome doslovno shvatite ko ste, na čemu ste i od čega ste. Svatite da je vaš ceo pređašnji život bio vid najcrnjeg sužanjstva. A, majke su se u međuveremenu osilile – ćerke im dođu kao pokusne zečice za neostvarene „one velike dive“ (uglavnom holivudske), a sinovi zamena za sve propale i nedosanjane muževe i ljubavnike. Kod sinova je mnogo gore, jer je ambivalentno – keva se kroz sina istovremeno sveti i obožava jedinog samo njenog neotuđivog ljubavnika.

No ispod romori jedan mnogo perfidniji, da kažem – greh: gordost u vidu narcisoidnosti.

Ti roditelji kroz tu matoru decu žele ne samo sebi da se dive, nego i da vladaju, ispoljavaju moć koju drugde nisu mogli. Dakle, uvale deci sav svoj prljav, decenijama nakupljan, već užegli leš njihovih neostvarenih želja, ambicija i nadanja.

Mnogi nisu izdržali – navukli su se na heroin, tablete, ili alkohol, druge su majke napravile u pedere, treće očevi u huligane i siledžije, a ćerke u kurve-pevaljke, starlete i slično. I tako sad imamo po Srbiji brižne roditelje koji svojoj deci završavaju paketiće, kupuju špriceve, a neki ih čak svojeručno bodu. Ima i onih koji misle da je nešto poput Crne reke spas, ali i taj radikalni potez spada u istu kategoriju preteranog zaštitništva.

Onda sretnete nekog sa Zapada, odete tamo i shvatite da su to ljudi koji ne žive na planeti roditelja (možda majmuna, ali ne i roditelja). Ovde je roditelj sveti gorila, a majka sveta pavijanka. Kod njih se zna – opstanak u punoj snazi. Tić mora da odleprša već u starijoj adolescenciji, jer to se zove, dakle, The Opstanak. Teranje od kuće probudi u tiću snage za koje nije verovao da postoje. Onda naši klinci lepe postere tih istih oteranih zapadnjačića po zidovima i unutrašnjim stranama ormana. Imitiraju ih, ali ne u preživljavanju i bespoštednoj borbi za uspeh u životu, već samo, tragikomično – sjaj koji nikada doseći neće. A, smešno je, ti zapadnjaci kažu za nekog tamo u Africi kako je primitivan, jer upražnjava razne inicijastičke, ponekad veoma bizarne, neretko veoma surove, rituale; a šta je ovo kad ćale kockar mog druga iz Dalasa traži svome sinu da mu vrati dug do poslednje pare, a ovaj mu ih bespogovorno vraća, znajući da će u sledećoj sekundi nestati u nekom velikom kazinu. To je inicijastički smeč o beton stvarnog života od strane najrođenijeg. Mi ovde uopšte nismo sposobni da shvatimo takve odnose i onda te mama pošalje u isto to inostranstvo, a ti se vratiš posle dvadeset i kusur godina – opet kod mame. Na kraju ispada kao da nisi ni živeo i kao da je ceo tvoj život bio just an illusion.

Retki su, ali ima ih, naime onih koji su se prilično rano osamostalili u Srbiji i to pod prilično teškim okolnostima; grebali se na sve strane, živeli kojekude, radili koješta – preuzeli zapadni model. Da li su zažalili – pitajte ih – NISU. To su, kao prvo, stamene ličnosti, jer za njeih ništa nije nemoguće. Međutim inercija i linija manjeg otpora kod ostatka je silovita uz veliku i svesrdnu pomoć keva, koje četrdeset i više godina ubeđuju decu da su nesposobna bez njihovih visočanstava, čak i do ve-cea da odu. Zaista je tužan prizor matorog, već prosedog momka kome mama kuva i svaki dan viče: „Decooooo, ruuučak!“. Posle taj ručak veoma skupo naplati tvojom slobodom: ne ulazi ti u sobu, gistro poštuje tvoju privatnost, ali verujete, prisluškuje, sa i bez čaše, čak i otkucaje tvoga srca. Vremenom majčino srce ne može da kuca bez tvog. Onda dovedeš devojku ili momka, roditelj „poštuje“ tvoju samostalnost, a mogao bi, zapravo da postane šef CIAe, ladno.

Ostaje pitanje kako pobeći iz zagrljaja majke bogomoljke. Nažalost, to nije samo pitanje odluke nego i ekonomije, pa ko se kako snađe. Lično, čak i kada sam imala gomilu para, nisam utekla. Bila je to ništa drugo nego linija manjeg otpora = razmaženost. Kako se boriti protiv nje? Moj krajnji zaključak je – VOLjA, ali volja za sopstvenom slobodom. Problem je jedino što neslobodan ne poznaje okus slobode, istovremeno sladak i gorak.

Irina Marković

Leave a Reply