Držanje za plot, a da nisi pijan, omiljeni je sport, naročito raznih uvaženih struka na ovdašnjem podneblju. Pisala sam o legalizaciji kanabisa u medicinske svrhe, pisali su i mnogi drugi; američka vladina agencija nedavno je izdala saopštenje da kanabis ubija ćelije raka, ali ni to nije bilo dovoljno izvesnoj domaćoj visoko cenjenoj i uvaženoj doktorki da podrži inicijativu za leKalizaciju.
Istoričari, etnolozi, lingvisti i antropolozi suočavaju se sa dokazima da smo svi mi ovde autohtono stanovništvo, ali NE – nisu tako učili u školi iz kardeljevskih udžbenika, a arheolozi ćute iz straha od otkaza, iako sve znaju, jer kamen jednostavno ne laže. Onda dođu genetičari i nedvosmisleno pokažu, ali stisak plota uvek je jači!
Pa, pravna nauka – tu tek vlada zavrzlama, tu tek ništa nije urađeno, tako da danas još uvek važe neki zakoni od pre drugog svetskog rata.
U krajnjem ishodu imamo stanje ne-stvari u kome ništa ne funkcioniše kako treba. Rečju – sve se raspada.
Optužuju me mnogi zbog pesimističkog pogleda na budućnost, a da mi ne daju nijedan valjani razlog za suprotno stanovište. Jel činjenica da nas više umire, nego što nas se rađa; jel činjenica da kada hoćete da izvršite elementarnu pravdu, kao kada vam bivši muž otme dete, pa socijalana služba fino zabeleži vašu prijavu i ništa ne uradi, sem što vas pošalje u policiju koja vas pošalje u sud, a sud u banku da izvadite kredit i vi sve potrošite na advokata, a na kraju dete dodele otmičaru, koji je potencijalni pedofil? Činjenica je. Takve i slične stvari upravo se događaju svakome od nas.
Gde god se denete, naiđete na neku prepreku, ili nepravdu, a s druge strane vidite one koji se bahate na sve moguće načine i prolaze nekžnjeno. Štaviše, uživaju u blagodatima materijalnog života sve u 16, dok vi stružete noktima postavu vašeg olinjalog novčanika.
Ajmo sad na umetnost, gde je glavni kriterijum i tehnika za postizanje uspeha – šlihtanje. Na primer: ja sam neka važna politička figura, a vi ste umetnik i to loš. Onoliko koliko mi se šlihtate, toliko ćete imati medijskog prostora. Što više tog prostora osvojite, to će se vaša dela skuplje prodavati, iako će potonji vekovi vašim platnima brisati čučavce, a vaše melodije niko neće pevati. No, važno je živeti za trenutak, u trenutku, a posle vas „ neka bude i potopa“. Divna filozofija, koja obećava zagarantovanu svetlu budućnost.
Primetan je porast pedera (izvinite, ali ta reč na starogrčkom znači žudeti za dečakom), transeksualaca i sličnih. Kao da su milioni latentnih samo čekali da izlete iz klozeta i počnu da javno vitlaju svojim udovima. Oni se takođe drže kao pijani polta za Madonu, kao da u životu nisu ništa drugo čuli, a ni videli. „Monkey see, monkey do“, lepo kažu deca ujka Sema. Kod naših je red Cece, red Madone, a Karleuša dođe kao pretop, ili pre bi se moglo reći potop.
Nešto ozbiljno sa nama nije u redu, bili pederi, ili pevaljke. I što je najgore, svi znaju da nešto veoma ozbiljno nije u redu i ćute, jer ako se bune, opet ne znaju šta da traže sem da im lova padne s neba. Vrlo kreativno, a da niko pomislio nije da mora da padne neka žrva, kao što se to podrazumevalo u gotovo svim drevnim civilizacijama; kananska u Levantu redovno je žrtvovala decu Ištar, ali to nije jedini slučaj na planeti. Sada je u turbo-prosvećenoj Evropi ovaj divni običaj ponovo ušao u modu i velelepne dvorce, iza čijih raskošnih zidina teku potoci dečije krvi i urlika. Ovoga puta, ne radi plodne godine, već radi večne mladosti raznih polu-impotentnih psihopatskih nakaza. Evropske vrednosti na koje bi trebalo da se ugledamo, šta reći… Ako i taj trend ovde za koju godinu postane k’o maštovitim pederima Madona, pa ‘de će nam biti kraj sem u totalnom kraju. Mislite imamo vremena, neće to kod nas… E, pa ja mislim da se grdno varamo ako tako mislimo.
Ovako, svedoci smo prinudne žrtve, jer nam deca umiru od leukemije i najčudnijih bolesti, a na ulici sve češće viđamo ljude koji su na žrtvenik stavili svoj mozak.
Dok čekam i molim Boga da moj sagovornik za sledeću kolumnu ostane živ, pa nam lepo ispriča detaljno zbog čega smo „gladni na svih šest jezika bivše SFRJ“, sada razmatram zašto se držimo kao pijani plota nečega što nam očigledno škodi. Nema više one UDBe (ima druge), postoji internet, sve može da se sazna uz pomoć samo par klikova mišem, ali zašto mi nikako da strgnemo te decenijske amove sazdane od, sad već, skorenih predrasuda. Stalno prepisujemo, umesto da stvaramo; stalno čekamo „neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“, samo da prstom ne bismo mrdnuli, da ne bismo srušili naš taj naš opskurni Diznilend. Zavravamo se ako mislimo da je u drugim bivšim republikama drugačije – isto je da ne može biti istije! Pošto već pričamo različitim jezikom, zar mislimo da pravimo različite greške? Ne zavravajmo se, greške su ovde klonirane, pa će nam takva biti i budućnost.
Često čujem: „Ma, daj Irina, opusti se, uživaj u trenutku, prekini da živiš u prošlosti“, a ja ga onda pogledam i ne znam da li da plačem nad budućom sahranom, ili da se smejem od plača.
Pa, zar se misli da će kratkovidost pozitivno uticati na budućnost?! Hoće, tako što će budućnost početi da imitira sadašnjost, naime neće je biti, kao što svakog sadašnjeg trenutka više nema u sledećem.
Uzrok? Obećala sam gore da ću da dam uzrok, da vam dam alhemijski kamen mudrosti, a i malo love s neba da vam skinem (smeh grohotom). Uzrok je dubok, uzrok je istorijski, ali neosvešćen, nespoznat. Postoje samo uspomene, ravne tripovima, na junačku prošlost. Da bi se osvestila prošlost, te sagledale greške, kako na kolektivnom, tako i na individualnom, nivou, potrebno je da oladimo i da se saberemo, da naprosto žrtvujemo trenutni afekat u kome gordo obitavamo, da se, narodski rečeno – pokajemo. A, šta znači pokajanje koje nije demagogija? Pa to da ne ponavljamo iste greške u nedogled. Ključna greška ovde je to što stvari nisu na svojim mestima. To što su neuki i nenadležni ljudi tamo gde im mesto nije; to što mnogi žive u tuđim kućama i dalje opijeni zanosom narodnooslobodilačke borbe. To što ima više krivih, nego pravih Drina, pa ko će to sve ispravljati, daj da popijemo koju lozu kumašine, a onda ritualno prebijemo ženu i strpamo je u Smederevac. To što neki ljudi misle da ako su pljunuli svoje selo i došli u grad, svoj stan neće pretvoriti u štalu, pa makar ga optočili zlatom. Selo plače, kuka, moli, a niko ne čuje, već ga preostali seljani zatrpavaju deponijama đubreta, izgovrajući se time što im „vlasti“ nisu dodelile kontejner. A, da li smo ikada razmišljali da stvar uzmemo u svoje ruke, da se boreći za komšiju, borimo i za sebe. Da ako komšija zna bolje da gradi kuću, a mi obrađujemo njivu, možemo razmeniti usluge, a ne da se svako trpa u tuđ atar.
Gordost, braćo i sestre, gordost, ničim zaslužena. Eto, ta doktorka s početka priče je pravi primer, umesto da je rekla jadnom novinaru, koji joj je pod nos stavio dokaze, čekaj ajde da proučim, nisam imala vremena da se bavim tom stvari pošto moram svaki dan da sečem razna tkiva. Proučiću, pa tek onda dati svoj sud. Ne, ona se tvrdokorno držala onoga što je polagala na ispitu daleke ko zna koje prepotopske godine.
Najveća moguća žrtva je upravo da se uništi ovakav vid samoljublja, koji je samo maska jedne zaista odurne lenjosti i linije manjeg otpora. Svako voli da je ušuškan u mentalitet svog SOURa i OURa, da ladi jajnike, turpija nokte i sanja silikone u ustima na radnom mestu; da mrzi, kao neki pokvareni ro-bot, truli kapitalizam, koji je prerastao u nešto za nas nezamislivo, ali da li je to izgovor da mirno sedimo pred tursko-indijskim bajkama, puneći frižidere tako što „završavamo kombinacije“ i dovijamo se, na načine jedva shvatljive kvantoj fizici, kako prosto da preživimo?
Čisto sumLjam, braćo i sestre, čisto sumLjam.
P. S. Izvinjavam se smirenom auditorijumu, na ovako burnom pisaniju, ali nisam tako „kul“ kao Njegoš.
