Reči su strankinje iz Beograda, koja bolje govori srpski od prestolonaslednika, lažnog princa (u dinastiji Karađorđević nema striktnog prava primogeniture), koga se rođeni otac odrekao simboličkim gestom ostavivši mu samo pet hiljada dolara u oporuci.
Petrov Aleksandar, lažni prestolonaslednik, doveo je svog oca do bolesti stalnim maltretiranjem, a posle pokušao da falsifikuje njegov testament.
Kralj Petar II bio je ljut, jer ovaj nije hteo da nauči jezik, interesovala ga samo lova, a „r“ od rodoljublja nije posedovao.
Zato, s druge strane, vrlo često imamo slučajeve po nekoliko naočitih stranaca, poput Arčibalda Rajsa, koji nam u amanet ostavljaju lične žalopojke nad nama, ali niko ih ne čuje, ili samo klimne glavom i nastavi po starom.
Naš obesni vlastodržac neće da sluša savete dobronamernih stranaca, nego pravi saveze sa njegovim najgorim predstavnicima. Pogledajmo nedavno angažovanje „English Gay Fart-a”, alias Tonija Blera, za savetnika, čime se Premijer, kao glavni domaćin, upisao u anale psihijatrije. Hanibal Lektor za njega je mala maca.
A, šta je zapravo to toliko izvikano rodoljublje, patriotizam, a da nije nacionalizam? Da li je nacionalizam isto što i etnocentrizam? Da li, ako otklonimo sve negativne konotacije, rodoljublje predstavlja conditio qua non da država uopšte funkcioniše?
A, država, po pretpostavci, jeste jedan uređen sistem. Kao i kod svake posebne ličnosti, ako je sređena, kako spolja tako i iznutra, život teče lepo i bez trzavica, tako je i kod države – jednog većeg tela i duše narodne. Narod je svako ko u toj državi živi, čak i oni koji se ne osećaju narodom.
Normalan čovek, bio stranac ili ne, zaključi naivno da je ovde na vlasti ekipa koja radi protiv sebe. Da li je baš tako, ili je sistem matematičkom preciznošću (iako na prvi pogled deluje kao otelotvorenje anarhije), podešen tako da sliva novac direktno na račune vlastodržaca i njihovih aparatčika? Dakle, sistem je napravljen protiv naroda – sistem ubica, a to svakako ne zvuči kao ljubav prema narodu. Međutim, kraj ove dedukcije porazan je i za one koji misle da sistem radi u njihovu korist.
Da bi sistem delovao kako treba, potrebna je ljubav, kako prema sebi, tako i prema sistemu, tj. državi i elementima tog skupa – opet narodu, tj. komšijama. Da, potrebna nam je samo ljubav, ali upravo to je ono „samo“, koje je najteže postići i u njemu istrajati. Ovde govorimo o soju koji se uopšte ne trudi da svima bude bolje, već samo i isključivo boljitak shvata u granicama sebe, ne shvatajući da time najviše šteti sebi, a i drugima. Kao takav, on je zapravo opasan po društvo. Zato na unutrašnji regulator moralog čula, u vidu savesti, jednostavno ne možemo računati.
Ima i svetlih primera, ali premalo i brzo se zaborave.
Naime, pojavio se pre nekoliko godina jedan veoma poučan snimak na Jutjubu. Neki seljak kupio dobro seme za voćke i podelio celom selu. Kada su ga posle pitali jel lud što deli svima tako skupo seme, on jednostavno odgovara da je bolje da se opraši dobra biljka s dobrom biljkom, nego loša s dobrom, jer će prinosi svima onda biti kvalitetniji i samim tim više će se zaraditi. Svi su ga gledali preneraženo. Ne znam da li su se posle poveli za ovim primerom, ali čisto sumnjam, s obzirom na preovladavajuće nepoverenje u isplativost dobrote na duže staze. Ovaj primer jednostavno treba usvojiti kao principijelno načelo delanja.
Zašto je dezorganizacija prisutna na svakom koraku i u svim sferama naših života? To od Nemaca sigurno nismo mogli da naučimo, dapače. Recimo – kako vam dezorganizacija u poslovanju kablovske kompanije bukvalno oduzme ceo dan, da na kraju ne biste dobili traženu uslugu.
Niste platili na vreme, a inače ste redovan platiša. Isključe vam internet. Tu počinje vaša golgota. Morate prvo u banku, pa sa isečkom od uplatnice, kao dokazom o uplati, idete kod njih u poslovnicu da vas eventualno uključe do 16 časova, a možda i ne. Nikad se ne zna. Koristite prevoz u saobraćajnom špicu. To je nezaboravno iskustvo svaki put i jedna od najvećih čari prestonice. Pri tom, strašni Bus-plus preti švercerima ozbiljnim batinama, naročito ako ste samohrana majka. Preznojeni na minus dva, natopljeni alkoholnim i drugim telesnim isparenjima nehigijenskog naroda, zapahnuti talasom rodoljublja i po kojim manijakom koji vam se u tom trenutku nabija od pozadi, dahće beli luk pomešan s alkoholom za vrat, gleda u dekolte, pozadinu, čak iako niste obučene kao naša porno-estrada. Poslovnica je jednina u tom ogromnom delu grada. Do nje se dolazi blatnjavom stazom. Unutra zagušljivo, redovi, majke s decom u kolicima, senilni, agresivni, penzioneri, nestrpljivi dizelaši i japiji. Naravno radi samo jedna šalterska službenica, a red do preko ulice. Uvek se neko svađa za šalterom, želi da raskine ugovor – podrazumeva se ne može. Skeniraju ulatnicu, kažu posle 16 časova i na kraju vas ne uključe. Zovete ih, oni se izvinjavaju – ne zna se iz kojih razloga vas nisu uključili, ali jako mLogo se izvinjavaju. Pitate kako se raskida ugovor. Neljubazna službenica nerazumljivo izdiktira neku elektronsku adresu na koju treba da pošaljete zahtev. Dignete ruke od svega i prepustite višoj sili da odredi trenutak u kom će vas uključiti.
OK, zaključite da kablovska kompanija radi protiv sebe, ali to radi i čitava država. Po istom principu. Naime, sve je tako naštelovano da komšiji crknu sve krave.
Čovek, na primer, vodi uspešnu regionalnu televiziju. Zameri se, navodno, zbog nekog TV duela dvojice kandidata jednome od njih. On preko neke šurnjaje iz poreske uprave blokira račun televiziji, inače urednom poreskom platiši. I da ne dužim, jer primera je mali milion – država, tj. njena uprava, opljačka profesionalno čoveka koji je činio dobrobit zajednici. Uzmu mu svu lovu i opremu. Čovek propadne i čiča miča i gotova priča.
Ili, ako ste stranac odmah vam se zavrti u mozgu od ćiriličnih formulara, belih kartona koje morate da kupujete u knjižari, umesto u policiji gde prijavljujete svoj boravak. To pismo, obavezno po ustavu na svim državnim dokumentima, izostaje na mnogima, pa nikom ništa, ali u ovom slučaju revnosno je tu da bi odmah na početku iznerviralo stranca. Pogreše li slučajno brojku i uplate umesto sto pedeset, hiljadu petsto evra, država će vam reći da je novac jednostavno otišao u nepovrat, nema povraćaja, jer takav je sistem. Stranac već počinje da vas mrzi. Ili, ako kao isti ovde položite vozački ispit, koji ste uredno platili nekoliko stotina evra, učili propise na domorodačkom jeziku, tu dozvolu ne možete baš tako lako da dobijete, jer se od vas očekuje boravak još tri meseca, iako ste tu već nekoliko godina. Svi planovi i evri vam propadaju, a vi i dalje imate probnu dozvolu. Običnom građaninu su, pak, potrebne potvrde od pet lekara, koje ističu za šest meseci, a na polaganju u kolima vas zrači nepotrebni policajac. Verovatno da bi mu se time obezbedila svrha postojanja. Ali, sve to spada u suptilne oblike korupcije i sistemskog terora.
Na prvi pogled reklo bi se da se radi o nestručnosti, oligarhiji „strašnih amatera“, diletanata, neukih, nevaspitanih, bez domaćeg vaspitanja (znači elementarnog), totalnoj dezorganizaciji i lenjosti, ali o čemu se zapravo radi? Koji je uzrok?
Rešenje problema u sadašnjosti je ispravljanje njegovog uzroka u prošlosti.
Ko god je dobro upoznao zapadnoevropsku civilizaciju, uvideće nezavidan položaj Nemačke, jadnice bez Renesanse, bez države i estetskog osećaja, a s druge strane, nominalnog sedišta Zapada, tj. „Svetog nemačkog rimskog carstva“, gotovo hiljadu godina! Inferiornost potom biva pojačana nedostatkom kolonija, koji će s jedne strane doprineti stvaranju ogromnih, monolitnih, i u sebe zatvorenih, spekulativnih sistema u filozofiji naročito kod Kanta i Hegela, a s druge do pojave zloglasnog Rajha. Kolektivno psihološki vidimo strašnu potrebu tog naroda, kao opet monolitne celine, da dokaže svoju bitnost, a time i superiornost. Tu su motivi jasni, ali problem su uzroci našeg ludila, ne njihovog. Oni možda delimično leže u ekspanzionističkim težnjama gore pomenutog naroda, ali to ne iscrpljuje čitavu uzročnost našeg problema. Dakle, postoji tu još nešto što se očituje počevši od najbanalnijih primera.
Primer kako je korupcije ugrađena u samu srž sistema vidimo kroz citat anonimnog političara:
„Kada sam došao na funkciju u opštinu 2004. godine, vrlo brzo sam počeo da uviđam šta je to sistem državne uprave i odmah sam dobio želju da ga menjam, ali sam vremenom uvideo koliko je to utopijski posao. Prvo, u sistemu moraš da imaš neradnike, odnosno ljude koji možda i nemaju posla, ali moraju da budu na istom (kao što vatrogasci mogu danima da bleje, jer nema požara, ali moraju da dolaze na posao i da primaju platu za to). Mora na pisarnici da sedi referent sve i da niko ne uđe da preda neki papir. Mora da postoji građevinski inspektor, sve i da niko ne zida ništa mesec dana. Mora da postoji kafe-kuvarica, sve i da niko od zaposlenih ne pije kafu i sl. Drugo – radio, ne radio, svira ti radio – odnosno, koliko god se trudio da budeš revnosan, da savesno obavljaš zadatke, da daješ inicijativu, sistem za to ne može da te nagradi – može jedan mesec da ti poveća platu i to je sve. Takođe, koliko god ne radio, ili zabušavao, sistem ne može da te kazni, a da ne govorim da te otpusti. I treće – sistem zakona i podzakonskiha akata-propisa je takav da na mnogo mesta postoji diskreciono pravo nekog pojedinca, ili grupe njih da odlučuju da li će nešto biti ovako, ili onako. Malo ću da trivijalizujem da bih pojasnio. Kada neko hoće da zida zgradu, tj. kada je rešio imovinu i dođe do projekta iste, propis kaže da za datu parcelu i postojeći regulacioni plan on može da dobije koeficijent izgrađenosti od 2.5 do 3.5. Taj koeficijent mu dodeljuje neki referent. Ako mu da 2.5 onda investitor može da zida 600 kvadrata, a ako mu da 3.5 onda može 750 kvadrata. U oba slučaja referent ne krši zakona, a investitoru je to 100 ili 150 hiljada evra više kada prodaje stanove. I tu dolazimo da one sistemske korupcije o kojoj često govorim, a koja se ne događa kršenjem zakona, već jednostavno zbog diskrecionog prava u okviru zakona. Takođe, kada ima sve papire, dozvola može da se izda i za 3 dana i za 3 meseca – tako kaže zakon. Tu opet nije svejedno investitoru da li će da počne da zida u aprilu ili u julu. Ne govorim sada o klasičnoj korupciji-kriminalu gde ti referent da koeficijent od 4.5, iako ne sme pa nikne ceo sprat više, već o brojnim situacijama gde su ljudi jednostavno izloženi tome da mogu na osnovu nekog svog tumačenja da donose odluku, pa za to još neko da ih nagradi.“
Konačno smo stigli do grma u kome leži zec – takozvanog „diskrecionog prava“ i srži korupcije, kao antipoda zdravom rodoljublju.
Uzećemo definiciju tj. formulu Roberta Kiltgarda, uglednog profesora i dekana, koja glasi:
korupcija = monopol + diskreciona ovlašćenja – odgovornost
„Diskreciono ovlašćenje“ je kada službeno, ili odgovorno lice, procenjuje celishodnost preduzimanja neke radnje, pri čemu kriterijum za procenu celishodnosti jeste interes službe, a ne neki drugi interes. Samo postojanje diskrecionog ovlašćenja ne znači i postojanje korupcije. Ali, ako ne postoji jasan sistem pravila i kriterijuma, itekako može biti izvor za korupciju. Kada se ljudski faktor umanji, a time i diskreciono pravo, sistem funkcioniše sam od sebe, kao što vidimo u nekim primerima dovođenja stranog rukovodstva u državne agencije, koje zahvaljujući tome efikasno rade. Ljudski faktor je, dakle, sveden na minimum. Nema praznog hoda u kome se događa korupcija koju ne vidimo, jer je uređena propisima, koji sačinjavaju sistem, a mi smo deo njega. Ipak, vidimo da mogu postojati mikro-sistemi, koji funkcionišu uprkos tome.
Ovako, zato što se ne bunimo, već za bednu platu učestvujemo, saučesnici smo protv svoje volje, i voljno, jer iako uviđamo svu trulež i zlo mehanizma, mi i dalje opstajemo kao njegov deo. Naša sva umna sposobnost uposlena je u detaljnoj razradi sistema državne korupcije i svi su saučesnici u njemu, jer svi po malo „kraduckaju“, kako se izrazio nadaleko čuveni ministar koječega, poznat po širenju ružne slike o narodu, ministar Velja Ilić, iliti čačanski bos.
Potpuno je isto u svim državnim institucijama, počevši od zdravstva, preko privrede, do kulture i obrazovanja. Privatni sektor, naročito uredne poreske platiše, uvek izvuku deblji kraj, a kontroverzni biznismeni pobede.
„Slobodni umetnik“, član nekog državnog umetničkog udruženja, ukoliko država nije uplatila sva osiguranja, mora sam da plati, plus članarinu. Ako ne plati, poreska uprava ga progoni danonoćno s pretnjom tužbe tj. zatvora. Čik ti onda postani član nekog udruženja!
Neko bi rekao da ne postoji nigde na svetu ovakav sistem i da niko nigde ne stavlja sa najvišeg nivoa toliko klipova u točkove narodu. Država koja radi protiv same sebe, radi direktno protiv naroda i obratno. Vrzino kolo iz koga već poduže ne možemo da izađemo, a izgleda da ni nećemo. Budimo iskreni – toga nema na Zapadu, ili ako ima, ima ga malo. Sistem funkcioniše – markicu za prevoz u Londonu izvadite bukvalno za pet minuta i da ne nabrajam. To je ogromna razlika, dok kod nas službenice za šalterima jedva čekaju da te odjave, pa da zagrizu svoju pogačicu, popiju jogurt, isturpijaju nokte i razmene par miliona tračeva u sred radnog vremena. One ne shvataju da su tu zbog nas, a ne mi zbog njih. Ali zašto je to tako? Niko im ne preti otkazom, potreban nam je surovi kapitalizam? Da otklonimo kvar u sopstvenom mehanizmu, time što ćemo sagraditi sistem, možda neku modernu verziju Dušanovog zakonika, jer potrebna nam je čvrsta ruka?
Stranu upravu smo već doveli, ekspertski tim da nam uzme još ovo malo jada. Izvor za napajanje Emirata? Nije ni to loše, ali dokle god ne promenimo sistem, učinimo ga efikasnim totalnom redukcijom nepotrebnih koraka (u koje upravo spada manijačko zaduživanje kod MMFa, Svetske banke i ostalih belosvetskih zelenaša), neće nam biti dobro. Mnogo ćemo patiti. Patiti do nestanka u mukama.
Znamo kako je Isus Hristos prošao kada se pobunio protiv lihvara. Mi smo od Isusa predaleko, a bilo bi nam potrebno samo malo dobrote i ljubavi, ništa više.
Samo jedno malo „samo“.
Irina Marković
