Te godine kao i prošle, kao što će predlagaiti i u budućim godinama,moj prijatelj predlaže da treba da odemo da živmo na Kubu. Kao i prošle, kao i svih budućih prihvatam, iz navedenih, kukavičkih razloga. To je bio odgovor na moje goruće pitanje. Ideja da može da se živi i drugačije. Biti sa nekim ko te razume, koga razumeš i da je to sva umetnost življenja. Naivna i bez snage, hvatam se za traljavu i bednu slamku spasa. Ne želim da vidim da je to obostrano maštanje o Kubi takođe njegov način da preživi sopstveni razvod, sopstveni problem. Kao, nas dvoje svetskih izgnanika idemo zajedno u Eldorado, ili Edenski vrt u najmanju ruku. Nerealno izmeštanje u film. Nemoguće. Neistinito. Mizeran način da preguramo. Svako svoj Had. Ali, to je bila interesantna ideja. Dvoje rođenih u SFRJ, stasalih u socijalizmu i okrznutih demokratijom, pod pritiskom weltschmerz-a se vraćaju u maticu, ili matericu komunizma, koja se, jasno, nalazi na kraju sveta. A, kako drugačije?! Mislim, to se zove pežorativno zove odlazak u pizdu materinu.
Sve kvaziljubavne priče tiču se, kao, odlaska na kraj sveta, jer se tako od kada je sveta i veka, dokazuje ljubav. Odlaskom na kraj sveta. Istina, njušim u vazduhu da nešto tu nije u najboljem redu. Najpre, to nije bila ljubavna priča. Bar ne moja. To je bilo grebanje sa dna i lomljenje noktiju u pokušaju da se izađe iz ambisa. Drugo, moja ljubavna priča visila je na nekom končiću nerazumevanja, negde nad provalijom moje preostale svesti, ali se ticala drugog čoveka. Ova supstitucija, novoustanovljeni princ na belom konju, bio je jedan krajnje neprikladni vapaj, niti žene niti devojčice, koja se malo mentalno, malo emocionalno zaparložila, pa nije našla pametnije rešenje.
Meni, izubijanoj od života, niti sedmo nebo na kraju sveta, niti večna ljubav, u tom trenutku ne deluju kao postojeća kategorija. Nesvesno potencira da je priča šuplja, ali mome svesnom je lakše da poveruje u čudo. Mislim, od malena su me učili da ko u čuda veruje, taj čuda i stvara. A u stvari, ni od čega nastaje ništa. Obnevidela od čekanja da se čudo ovaploti (prethodno poslavši celu seriju ubojitih poruka punih prekora i očekivanja), nabasam na ovo među svojom poštom:
Da li si ti normalna ?
Ne plašim se tebe. Ni sebe.
Stalno pričaš o tim godinama. Te ti imas dvadeset i pet. Te ja imam sedamdeset i devet. Te razlika je devetnaest. Te si ti hirovita. Te sam ja usranko koji ne zna šta hoće. Ili zna, a ne sme… Pa, šta je to? Sve je to tačno, ali da li je to sva ISTINA. Ima li tu malo i nečeg drugog? Možda smo mnogo, mnogo, mnogo slični. Možda smo slično iskrivljeni i ispravni. Možda bi zaista morali da budemo zajedno na jogi ili molitvi ili besomučnom radu u tišini ili da pravimo decu i da idemo u samoposlugu i da gledamo TV pre spavanja i da se svađamo sa maloumnicima.
Možda bi trebalo da lutamo ZAJEDNO i da STVARAMO naše STVARI i da se radujemo kada UM manje bučno udara u čeonu kost. Možda da se držimo za ruke i da se volimo i da se poljubimo često.
Ti si mi kao moje dete, kao žena koju bih voleo da osećam tu, kao moja sestra koja me grli i pazi, kao moj joga tumač tela, kao moja svemirska stanica na koju slećem, kao Crkva, kao Bog…
Bude mi malo smešno sve ovo. Svemirska stanica, Crkva i Bog. I priča o istini. Istina ima svojstvo da je uvek ista, ali filozofi imaju svojstvo da okreću stvari naopačke. Istina je to da ovome čoveku nikada nisam ni bila zaista potrebna. Kao ni on meni, uostalom. Tu čak nije bilo ni seksualne afere. Tu je postojala samo beskrajna verbalna masturbacija, uzrokovana malo obostranim useravanjem od budućnosti, a ponajviše dosadom. U mom slučaju i očajem, koji je opet proizašao iz masivne količine gluposti koje sam sebi natovarila na kičmu.
Ja sam postojala kao hipotetičko rame za plakanje, kao jastuk za odmor. On se kretao po nekim svojim ravnima. Putovao po svetu i snimao. Imao dva braka i bezbroj ljubavnih avantura tokom života. Bio je ovisnik o ženama. Kroz njih je on zapavo voleo sebe, žene su tu bile samo sredstvo. Baš kao i ja.
Nekako i nisam bila važna. Bila sam njegov najjeftiniji mentalni beg od misija, pravljenih malo zbog novca, malo zbog slave i možda malo zbog onih nesrećnika iz najjužnijeg dela Srbije kako je umeo da kaže. Postojeća jedino u kompjuterskoj enkripciji, kao metáfora Penelope modernog doba. On se stalno vraćao na Kosovo i besomučno snimao, sada mi se čini iz najnižih, sitnosopstveničkih potreba. Ničega epohalnog tu nije bilo. Nikakvo dobro to nije donelo. Kako da donese išta dobro kada se mulja i na ovoj, i na onoj i na svakoj strani, a za to muljanje se osim silnih nagrada dobijaju i silni novci. Ali, ja sam odlučila u svojoj sluđenoj glavurdi da je on jedan benevolentni vitez, tako drugačiji, tako ispravniji od mog, sada odavno bivšeg, muža – sitne lopurde i lažova. I nije vredelo što vidim da se svaki put iznova zaklinje da na Kosovo više nikada neće otići. Odlazio je, naravno. Adrenalin, novac i slava su uvek odnosili šnjur u postojanju jedne tako adiktivne ličnosti, samo usled sopstvene adikcije ja nisam uspevala da prepoznam tuđu. Govorio je da mu je dosta svega, a onda bi uvek, iznova, iznova, ipak napravio i dogovor sa crkvom, i dogovor sa političarima. Ipak se radije grlio sa svojim zlatnim vitezovima, osvojenim na festivalu u Moskvi, no sa mnom. A istinu govoreći, ni meni se baš nije grlilo u takvoj konotaciji.
I sada mi se čini da mogu da ga čujem kako naglas izgovara do u beskraj delove ovog pisma diveći se sopstvenom oratorskom umeću. Gotovo da je grehota što se nije ozbiljnije okušao u politici. Ona bi mu bila plodno tle. U nekom momentu mi se čak učinilo da je vreme da napustim ne ovu forsiranu, a virtuelnu priču, nego i svaku drugu priču. Da počnem svoje putovanje sama i ispočetka. Shvatila sam da sam za oba ova muškarca samo smešna, bezazlena devojčica zgodna za igranje na temu šta bi ili ne bi bilo, kada bi bilo. Shvatila sam još nešto. Da iščekivanje vrlo iscrpljuje i da je vreme je da prodišem.
Postane mi muka od toga da budem igračka u rukama odraslih ljudi. Razaberem da nije meni potreban bilo kakav muškarac nego ja sama sebi i da je vreme krajnje za pomeranje iz tupog, da ne kažem mrtvog ugla. Bila sam umorna od sijaseta poraza, a opet, neokrznuta u tvrdoglavom uverenju u sopstvenu nadmoć nad životom. Umorna od efemernih trijumfa (volje) , pošto me nisu učinili srećnom. Olakšali svakodnevicu, da. To, da. Umorna od manjka, ali i od viška simulakruma ljubavi. Koju sam davala i koju sam primala, a koja je bila potpuno nekanalisana.
Potraga za ljubavlju, potraga za smirenjem, za tom svezom savršenstva, ide u, a ne iz čoveka. Da se do nje dođe moraš da naučiš ko si i da to prihvatiš. Da oprostiš sebi. O ostalom se, valjda, brine Tvorac.
Tada, prvi put u svom bezvrednom životu pomislih da mi ovde nismo da bismo bili srećni, pošto ni ne znamo šta sreća jeste, već da bismo učili. Da u ovaj svet dolazimo da se od njega spasemo, a ne da uživamo. Možda otuda primalni krik malog čoveka kada napusti toplu opnu majčine utrobe. Ušuškanu. Mekotnu. Purpurnu zaštitu od spoljašnosti. Iskonska spoznaja novog bića da ga ne čeka ništa obećavajuće niti blagorodno u ovome svetu, oličena u vrisku, pri sudaru njegovog malog respiratornog sistema sa kiseonikom. Učini mi se da možda treba da zahvalim nebesima što mi se zaista svašta dogodilo, a što je drugima nedostupan empirijski materijal. Što ću iz tih svojih grešaka i kajanja biti Bogu bliža, ili on meni.I u tom trenutku u meni se začela klica, iz koje će jednoga dana izrasti ideja, slabašna i treperava, da bi možda trebalo nekada, u nekom futuru i da postanem majka. Možda je to, pomislila sam, zapravo jedina vrsta ljubavi koja se računa, a koja bi izušivala sve ono pocepano i smrskano u meni.
Nedugo posle ove pseudoafere ostavila sam bivšeg muža. Ostavila sam se i ideja o junacima koji spasavaju virtuelne dragane na drugom kraju sveta. Počela sam svoje putovanje sama, iznova, oslobođena balasta preteranih očekivanja od drugih. Počela sam da očekujem velike i korenite promene samo od sebe. U nekom trenutku, posle nekoliko meseci zastala sam pred ogledalom i shvatila da su mi se oči promenile. Zapravo, promenio se moj pogled. To je opet bio pogled žive osobe čiji damari pulsiraju životom. Ubrzo me je obuzeo spokoj zbog spoznaje da se sve menja, poput vode i vetra, ali da uvek dođe na isto. Na ono što je bilo prvobitno. Suština mu je ista, ma kako se usput zvalo. Celzujus ili farenhajt.
Danica Nikolić Nikolić
