Prečesto sam na ivici snage, kao i većina meni bliskih ljudi. Prečesto se pitam zašto se do sada nisam ubila. Nisu jaki oni kojima ta misao nikada ne proleti kroz glavu. Jaki su oni koji to ne učine uprkos svemu. Otkuda, dakle, meni uopšte takve misli u glavi? Možda je vreme da se malo podrobnije upoznamo sa obzirom na to da se družimo od februara. Možda ovaj razgovor sa samom sobom hoće jednoga dana razjasniti mome sinu zbog čega mu je sve majka bila nakrivo i napravo nasađena. Možda će mu biti lakše da mi oprosti, jer grešiću svakako. Bezgrešna majka postoji samo u Bibliji. Dakle, ko sam ja!? Ja sam neko ko ne voli Dnevnike ni statistike…
Neobično ne volim TV Dnevnike. Vrlo očekivano ih zato ni ne gledam. Zašto? Zato što uvek donesu neke gadne vesti. Još ne čuh ništa lepo iz nekog Dnevnika. Mislim, kada se radi o domaćoj varijanti. Srpskoj. I to ne samo zbog ratova i otcepljivanja. Moja zgroženost se razvila pre celog tog političkog haosa i ludila, i nije imala veze sa situacijom u zemlji. Samo sa nekim ljudima, koji su nekada živeli u njoj.
Jutro je. Avgust hiljadu devetstotina osamdeset osme. Imam devet godina i sedim ispred televizora. Gledam Jutarnji program nacionalne televizije. Na poslužavniku je doručak koji mi je donela jedina baba koju sam ikada imala. Uvek je bila bolećiva na mene.
Babino sam najmlađe unuče na kome je redovno isprovabavla različite oblike torture. Počela bi sa histeričnim češljanjem i pletenjem kika. Sledi natakarivanje mašni u kosu. Odmah zatim, krojenje i šivenje nebrojenih haljina sa karnerima ili bez, sa bauš rukavima i paspulima. Oduvek je od mene htela da napravi riđokosu porcelansku lutku. Završnica jedne od takvih seansi bilo je višečasovno, a bezuspešno, tretiranje mojih malih ušiju arsenalom njenih krojačkih igala. Ne uspevši, umorna i malaksala, baba me je odvela u Dom zdravlja da mi medicinska sestra napokon probuši te proklete uši. Ne sećam se stanja u kome sam se ja nalazila. Imala sam oko četiri godine i nisam bila sklona plakanju kao dete. Zapravo bila sam vaspitana stoički. Da nikada ne kukam i da slušam starije.
Elem, posle jalovog tretmana otvaranja rupica, moja se sirota baba požalila sestri da imam žilave uši. U Beograd sam se majci vratila okićena zlatnim minđušama sa rubinima, upaljenih i otečenih ušnih školjki. Da li treba da napominjem da je moja majka, nadasve blagoglagoljiva i vazda pitoma poput neke anakonde, napravila omanji karambol sve sa teatralnim bacanjem naušnica kroz prozor, koje je pratilo milozvučno arlaukanje na babu i pretnja da će ova njoj probušiti nozdrve, te da će ličiti na bantu-bivola. Odrasla sam u farmerkama i patikama. Mojoj se majci valjda i samoj smučio maltertman sopstvene majke za detinjstva pa me je puštala da rastem slobodno, da padam i gulim kolena, a ne da hodam kao po jajima uplašena hoću li izgužvati štirkani žipon ili uflekati haljinu.
Majčini roditelji su, inače, bili pola decenije mlađi od moga oca i to je jedna od stvari kojih se moja baba užasno stidela. Mislim da to nikada nije oprostila mojoj majci. Tu izdaju. Po svemu sudeći ni svoja tri teatralna pokušaja bešenja o luster, pošto je saznala da majka želi da se uda za čoveka koji je od nje stariji četvrtinu veka.
Brak mojih roditelja je, jasno, bio katastrofalan i divan, već se može zamisliti. Jedna od onih ljubavi u kojoj sagoriš do praha. Mnogo strasti, alkohola, svađa i ljubavi. Sve praska od Erosa. Potom se sve pretvara u “Ko se boji Virdžinije Vulf”. Edward Albee je, normalno, oduvek bio porodično omiljeni savremeni dramatičar.
Kada sada mislim o tome jasno mi je zašto su roditelji moje majke nekako uvek gledali da me zaštite na svoj trapav način. Baba i deda su imali zajedničku dijagnozu koja bi mogla da se zove plitak odnos, sa dubokim posledicama. To je bio rezultat činjenice da su bili nalik jedno drugom kao dupe i oko. Deda je bio gospodin, baba je malograđanjaka. Tu nije postojalo kipteće želje ni tananih, dubokih osećanja. Postojale su samo burne reakcije i animalne potrebe. Njihovu korelaciju nije doticala ni intelektualna, ni duhovna tangenta koja bi spajala njihove amplitude. Bili su različiti i ta različitost, koja je često ličila na mržnju ili prezir, zapravo ih je povezivala. Njihovo međusobno razumevanje i slaganje bili su produkt obostrane, trenirane omraze stečene kroz suživot u trajanju od šezdesetak godina. Navikli su na svoje prepirke, prepucavanja, nipodaštavanja i uvrede. Jednostavno, tako su funkcionisali. Njima je ljubav mojih roditelja, sva naopaka i razarajuća bila apsolutna nepoznanica. Pa, opet, postoji nešto slično u odnosima mojih roditelja i majčinih roditelja. Destrukcija i samodovoljnost u istoj. Naravno, destrukcija u kući majčinih roditelja nije me se previše ticala jer je bila autocentrirana. Sa mojim roditeljima stvar je stajala malo drugačije.
Iz ovdašnje vizure, meni je ta životna podela u redu. Volim svoje roditelje, kao što volim babu i dedu, i oprostila sam im. Sada, gazeći četvrtu deceniju. Onda sam bila jezivo zbunjena i potpuno nepripremljena na sledeće…
Skolana večitim toplo-hladnim odnosom sa mojim ocem, majka nalazi ljubavnika. To bio potpuno glupav postupak, pošto taj ljubavnik, izmanipulisano treće lice, nije ništa pametno doneo u taj brak. Niti se ovajdio razvodom mojih roditelja.
Sećam se jednog leta koje sam sa majkom i njenim ljubavnikom provodila u vikendici koju je moj otac napravio svojim rukama. Od nacrta do nošenja cigli. Bio je umešan čovek. Svašta je znao. Sećam se ruža puzavica koje je moj otac predano sadio i gajio oko kuće. Vrsta se zove amber flus, kod nas odomaćeno nazvana venecijanka. Ta vrsta je poznata po najintenzivnijem mirisu. Jedno od svojstava mirisa je da se urezuju u memoriju i vezuju za neke događaje i ljude. Mene taj miris i danas podseti da na scenu u kojoj sam majku zatekla u krevetu sa ljubavnikom pošto sam umorna od igranja uletela u kuću. Moj otac je u tom trenutku ležao na plućnom odeljenju neke od beogradskih bolnica. Imala sam sedam godina koliko mi se čini. I nije bilo prijatno. Naprotiv. Ubod, koji parča moje srce na pretkomore, majčino stenjanje, svest o tome da ona dahće u postelji sa drugim čovekom dok joj je muž tamo negde sam i bolestan. Svest o tome da je nije preterano briga hoću li ja to videti ili ne. Bezizlaz i crnilo. Neprihvatanje i bol. Debilna bol. Slabićka bol. Bol u stanju u kome se osećaš kao imbecil, pošto ne razumeš zašto ti odrasli rade ono što te povređuje. Nemogućnost da sagledaš da su odrasli ljudi mahom orijentisani na sebe i da čak ni ne razmišljaju hoće li ti naneti neke trajne emotivne ožiljke svojim postupcima. Nesposobnost da shvatiš da to ne rade namerno. Većina ljudi zataškava takve stvari. Meni je to normalno. To, da se o tome javno govori. Ako je to uopšte zamislivo. Meni je sve na ovom svetu normalno. Negde i očekivano. Potpuno sam rastegljiva ličnost. Fleksibilna. I to ne samo zbog časova joge. Čak ni zbog hrišćanskih duhovnih vežbi. Rođena sam takva.
Moji se roditelji ubrzo razvode, ali tvrdoglavo nastavljaju da žive zajedno. Toliko te volim da te mrzim. Ludilo u dvoje u koje je uključeno i osmogodišnje dete-posmatrač. Nepatvorena perverzija, da budem iskrena.
Ne znam može li iko da zamisli život između slomljenog, predatog oca i hiperenergične majke, koja je prelepa, mlada i agresivna. Neostvarena u pogledu karijere. Zelenooka lepotica, britke pameti koja u, od alkohola, izmeštenom stanju dobija i krila, i muda. Sa druge strane otac je ironičan, prerano ocvao i duhovno oslabljen, istovremeno ogorčen i beskrajno duhovit. Mentalno unakažen samosagrađenim kompleksima niže vrednosti (oh, ironije li situacije) zbog svog niskog rasta, zbog svojih dvadeset i sedam godina više od njegove privlačne, mlade žene, zbog toga što mu je književna kritika sedamdesetih godina uzela na zub literarno prvenče, i tako dalje. Otac je bio izuzetno lep i zgodan čovek, čak i kada je ostario. Bio je beskrajno šarmantan. Hodao je na rukama u sedmoj deceniji ne bi li zadovoljio moju isfrustriranu sujetu i time dokazao da ne treba da se stidim što imam matorog oca dok moji vršnjaci imaju očeve manekene u ranim tridesetim. Ponekada je pravio vagu, uhvativši se za banderu ispred Politike, onih dana kada sam se iz vrtića vraćala poražena nadimkom koji su druga deca dala mom ocu. Deda Mraz. Tada nisam ni sanjala da on zaista i jeste bio Deda Mraz. To mi je sinulo kasnije. No, kada bolje razmislim, otac je preterano dramio. Bio je sujetan i razmažen. Poznavala sam daleko niže ljude od njega koji nisu imali napoleonov kompleks. Mislim da ga nije zapravo uništila težnja savršenstvu, što je poželjna i blagorodna osobina. Uništila ga je spoznaja da neće i ne može biti savršen naprosto jer nije Bog. Da dodam, bio je novinar, što je posebna kategorija ljudi. Novinari su mahom ljudi koji kafanu vole, u njoj često sede i još češće piju. Spoj, mada je bolje reći kurcšlus, mojih roditelja u pijanstvima, a pred mojim očima, uglavnom je rezultirao lomljavom rebara. Njegovih.
Tih godina, počela sam da se iz ovakvih destruktivnih avantura izmeštam besomučnim čitanjem. Svet je onda, bar onaj spoljni, prestajao da postoji za mene. I nije mi bilo važno, ni tada, ni ikada kasnije, gde čitam kada to činim. Niti u kakvim uslovima, niti u kakvom stanju. Neretko sam čitala zaključana u kupatilu, sedeći na pločicama, a čime sam apstrahovala lomljavu i viku koja je dopirala iz dnevne sobe. Ako je ova sklonost ili sposobnost i imala neki smisao, on je bio u tome što mi mnogo godina kasnije nije bi potreban ni jedan lek kada sam se skidala sa heroina. Samo brdo knjiga oko kreveta, što je automatski značilo i moju potpunu diskonekciju sa realnošću. U apstraktnom svetu ionako nema bolova i kriza, i jasno mi je zašto se nikada nisam gušila u apstinencijskom povraćanju, niti u prolivima. Nisam bila prisutna. U krizama nisam učestvovala jer sam ih zaobilazila boravkom u drugoj dimenziji, koju neko može zvati i meditiranjem. Ja je zovem predavanjem pisanoj reči. Totalno.
Već u detinjstvu našla sam se na putu isključenja iz stvarnosti, koji je pretio da kulminira mojim potpunim zatvaranjem u svet irealnog, u kome sam često videla sebe malu i mrtvu, na odru, i svoju majku koja se gorko kaje za sve bolove koje mi je nanela, a što sam verovatno pokupila iz Malih žena Lujze Mej Alkot, ili već…
Stereotipno, malo kasnije, primenila sam isti mehanizam skretanja pažnje na sebe i kažnjavanje roditelja sopstvenom nesrećom, ako već ne samousmrćenjem. Nekadašnje zamišljanje sopstvene sahrane jedne devetogodišnjakinje u docnijem periodu za ishod je imalo moj pad u ambis droge, čemu je jedini cilj bio da napravi neku promenu u mojim roditeljima, odnosno majci (jer oca više nije bilo), neku suvislu reakciju, neko cepanje, bar ako se za ozbiljno uzme ono što sam iz psihologije kasnije naučila. Drogu su zamenile alkoholne crne rupe koje još uvek nisam našla čime pametnim da zamenim. No, da se vratim na ono leto osamdeset i osme.
Odlazim sa majkom na more, potom dolazim sa njom kod babe i dede kod kojih provodim ostatak raspusta. Onda, jednog dana, majka iznenada nestaje iz roditeljske kuće i odlazi za Beograd. Van svih planova.
Onda se vraćam na taj dan, sa doručkom na poslužavniku i na pomenuti televizor, na Jutarnji program ili Dnevnik istog programa, i ja vidim fotografiju svoga oca, i neki glas koji govori: “…Naš poznati novinar…”, i čujem telefon kako zvoni, i babu koja rida, i koja me zove, i pruža slušalicu, a ja unapred znam šta će mi reći, i glas moje majke, i moje ćutanje, i ona koja mi govori da oca više nema. Osećam da je majčin neplanirani nestanak iz babine kuće bio povezan sa očevom smrću. Pokušavam da shvatim da je moj otac mrtav i da je moj život, onaj na koji sam navikla i koji sam poznavala, završen. Saznajem, ali ne tog dana, da je otac, pošto je pucao u sebe, probio levo plućno krilo i ležao tri dana živ na VMA, a da mi to niko nije predočio. Nisam se oprostila sa svojim ocem. Niti on sa mnom. Rupa. Prva velika rupa moga života.
U momentu telefonskog razgovora, stežem mali privezak od kokosovog drveta, koji nosim oko vrata, a koji mi je stric doneo sa Cube, iz dubine svog očaja se trudivši da ne zaplačem i instinktivno se setim očevih reči:
“I ja ću skončati kao moj drug Hemingway…“.
Prošeta mi očev lik sa svojom sedom bradom i kosom pred očima; njegove lule; duvanski dim; džin “White House” koji je pio; njegove karirane, flanelske košulje; džez koji je voleo da sluša; Frenk Sinatra i Dean Martin; to što je voleo boks; išao u lov i na pecanje; sati pred pisaćom mašinom Olimpia kojoj se klanjao kao nekom kućnom oltaru; dani provedeni u podrumu, za stegom, gde mi je pravio štafelaj da i ja mogu da slikam kao on; kafane; putovanja; reportaže; obožavanje putenosti kreolskih žena; fotografije lepotica sa kojima je bio pre moje majke; njegova puterasta koža i meke crte lica sa crnim, dubokim, od iskona starim očima koje sagovornika seku na pola. Zaključim da se on već dugo spremao da se na tom putešestviju zaista i pridruži velikom Ernestu. I on je smatrao da je u šezdeset i nekoj sa njim gotovo.
Ili je i to samo bila igra!? “Možda ipak igra“, pomislim. Njegova i majčina, bolesna i perverzna igra, koju sam odlučla da im oprostim, da ih ne bih i dan danas optuživala što su od jednog potuno normalnog bića napravili emocionalno izranavljenog i ubogaljenog stvora. Srećom, zadatak protoka vremena je da i pored svega stvarnost učini zaceljujućom, te odrastanjem naučiš da ne smeš da se vazda kriješ iza povreda koje su ti roditelji nesvesno počinili. Da ti bol bude štit od neuspeha.
Nema skrivanja ni opravdanja situacijom. Ili bilo čime. Nema izgovora za kiksiranje u sopstvenom životu. Jer, ili se osvestiš i uzmeš uzde tog divljeg života u ruke da ga krotiš ili ostaneš zauvek izgubljen, i bez sedla, i bez samara. U suprotnom, završiš kao tvoj otac, na primer. Tako je i sam Hemigway stavio tačku na svoj život, po uzoru na svog oca. Kao što je to učinila slučajno ili namerno Eddie Sedgwick, možda i Sylvia Plath. Stvarnost, dakle, na moju radost, ima tonalitet i boju glasa identičnu glasu mog dragog druga, i on zvuči otprilike ovako: Mislim, ko te jebe, to je tvoj život i rvi se sa njim sama. Bez ikakve ironije, mislim da on jeste u pravu. Taj glas stvarnosti.
Onda,sledeće čega se sećam je senka moje majke, ili ono što je od senke ostalo, jer ona je kost i koža, i ne jede ništa, i samo curi, a moja majka nije osoba koja plače, i majka koja mi govori: ”Tata se ubio.”. I baba koja nešto zataškava, i pokušava da isfolira, i majka koja se breca na nju i govori joj da nema prava da me truje lažima. Potom se sećam, da majka ne dozvoljava da idem na sahranu i ja ostajem kod njene prijateljice Zvončice par dana.
Zvončica je , inače, očaravajuća vila, toliko majušna da se može sakriti u rupicu na svilenoj košulji najbližoj srcu, a njen suprug – privatni Petar Pan, nesputan i ranjiv, koji odbija da nosi kravatu i poraste, i jezdi na svojoj senci, koju oni što odavno nose naočare, odrasli i dosadni zovu vespa. Oni me bude iz tog košmara, iznova i iznova svaki dan. Dok me ne probude na koncu dajući smisao postojanja izubijanoj duši jednog deteta.
Zatim, mama, koja mi oblači jaknu i kaže:
“Ubiću te ako te vidim pognute glave na ulici ili u suzama! Moraš da budeš ponosna! Moraš da budeš jača od života!”
I ja, koja ne razumem ništa, ali isturam svoje malo čelo u vis, jer to je moja majka i majčine reči su zakon. Slepa ulica koja vreba u punom sjaju, što čine i radoznale komšije. Moji verni pratioci-praporci i njihov zveket:
Once upon a time you dressed so fine
You threw the bums a dime in your prime, didn’t you?
People’d call, say, „Beware doll, you’re bound to fall“
You thought they were all kiddin’ you
You used to laugh about
Everybody that was hangin’ out
Now you don’t talk so loud
Now you don’t seem so proud
About having to be scrounging for your next meal.
Da se razumemo, za oca sam bila bolesno vezana, ali majka je bila alfa i omega moga života. Tada. Sada moram nekako da živim i bez nje. Bez njenog glasa, prigovora, podrške, vređanja, manipulacija. Ali ona je jednostavno stalno prisutna i stalno komuniciramo na jednoj višoj razini. Naučila sam da verbalna i vizuelna komunikacija nisu i jedine moguće. Inače, moja je majka, i sama izrešetana životom, dugo baratala opakim verbalnim sečivima kojima je rezbarila komad po komad moje jetre, ako uzmemo u obzir da je narodski rečeno – pojeo si mi džigericu sinonim za – pojeo si mi dušu. Neveštost da se sa tim izborim bio je i razlog mojih višedecenijskih bežanja. A kada navikneš da bežiš jednostavno ne umeš da staneš. Krećeš se po inerciji. Nebitno je da li je reč o drogama, alkoholu, pakovanjima kofera i odlascima u inostranstvo ili konzumaciji bespreglednog broja muškaraca. Bežanje je bežanje i nema drugog imena za to.
Sledeća uspomena je moja majka, u prvom napadu halucinacija i majka moga druga iz škole, doktorka. To je bio moj kiselo-gorki, prvi susret sa bolešću čije je ime bipolarni poremećaj, ili kako se nekada zvala manijakalno depresivna psihoza. Triger za bolest moje majke bilo je otkriće čaure od metka u ramu velike, antikne slike, onom sa pozlatom što ga ima svaka gradska kuća. Istu čauru policija četrdeset dana ranije nije mogla da nađe prilikom uviđaja i to nas je promenilo za ceo život. Neću da pričam o četrdeset dana neočišćenoj prašini iz rama. Neću da pričam o duševnoj bolnici “Laza Lazarević”, niti o mojoj lepoj majci vezanoj za krevet dok se junske muve roje oko nje. Neću da pričam o sopstvenoj spoznaji koja mi otkriva da sam dete dvoje alkoholičara, samoubice i umobolnice. Neću da pričam ni o svojoj babi koja je imala pametnija posla nego da se bavi bolesnom kćerkom i unukom, niti o mojoj potpuno sluđenoj tetki, koja ostaje tu, uz mene, uprkos svim svojim porodičnim problemima. Neću da pričam o grižoj savesti niti o osećaju inferiornosti u odnosu na decu odraslu u normalnim uslovima. Neću da pričam o tome da najbolje razumem pisce koji su i sami deca samoubica i alkoholičara, i da jedino njima verujem. Neću da pričam jer je to prošlo. Neću da pričam jer me je to načinilo ovakvom kakva sam, a sada znam da mogu da izdržim sve bolove i pomeranje bregova, bez ikakvih ostajanja bez daha. Neću.
Ovo je možda samo skica, kroki, koji u jedva vidljivim naznakama objašnjava neke stvari o meni. Skica koja pokazuje koliko sam bila razorena. Nemoćna. Neuka. Skica koja predstavlja divljakušu otelovljenu u jednom danu, onu što se metamorfozirala pod bolom iz jedne krotke i poslušne devojčice. I onog što sam mnogo docnije postala.
A postala sam neko ko sve ume da ignoriše, pa i Dnevnike. Samo još jednom sam, godinama posle, malo plakala kada sam na jednom od Dnevnika videla jednu drugu fotografiju. Fotografiju oca moje drugarice, koji je bio drug moga oca. Što bi značilo – život u stvari nikada nije nepredvidljiv. Svi mi završimo na nekom Dnevniku, zar ne!? Makar kao satistika…
Danica Nikolić Nikolić
