Brojim sitno do svog prvog susreta sa sinom. Što se taj dan više približava to je on nervozniji. Valjda mu je tesno. Umiri se samo kada ga izložim svetlosti. Valjda se napaja, dušica, pošto mu je kod mene mračno i sada već nedovoljno interesantno. Izigrao se sa pupčanom vrpcom, naučio da pravi salto unapred i unazad, počeo da sisa palac, i već sve što jedna beba može da radi kada je zarobljena u majčinoj nutrini. Shvatili smo da voli vodu, prija mu kada plivam. Ne voli vrućinu, ali voli izvor svetla. To ga smiruje. To je valjda i logično, iz svetla smo nastali, u svetlo ćemo se i vratiti. Bar je tako nešto govorio Tesla, ili sam ja sve to u svojoj laičkoj svesti tako preformulisala.
Razmišljajući o tome, o svome sinu i radosti koja će da me ophrva pošto mu vidim izraz na malenom lišcu kada ugleda dan, setih se jedne pričice, napisane pre neku godinu. Tema se ticala podsticaja građanstva na gašenje svetla, a u cilju spašavanja planete. Ja sam, naravno, promašila temu. Moja priča je bila preozbiljna i pretranscendentna za tematiku kojoj je bila namenjena.
Međutim, sada, dok moj muž i ja nestrpljivo iščekujemo da vidimo plod svoje ljubavi, iako delujemo opušteno preko mere, ova pričica mi se čini više nego adekvatna. Zašto? Zato što smo se to majušno, voljeno biće i ja upoznali u potpunom mraku. Sinhronizovali se, naučili da se osluškujemo i da se pratimo. Zato što nam to svetlo kome težimo nije bilo pomagač, niti neophodno da bismo napravili neraskidivu vezu. Zato što naša veza nije stvorena na međusobnom fizičkom dopadanju, nego na načinu na koji smo uspeli da imamo sluha jedno za drugo, samo se osećajući. Ne znam hoće li mu se moj lik dopasti kada ga ugleda. Ja sam njegove obrise već videla na ultrazvuku i nisu imali nikakvog značaja za ono što osećam jer sam mu već prepoznala karakter koji me je razoružao i u koji sam se zaljubila, i bez njegovog obličja. Ali znam jedno. Mrak koji nas je delio ovih devet meseci bio nam je blagorodni saučesnik u potpunom, suštinskom upoznavanju.
Dakle, priča ide ovako:
Jutanji sam tip. Rođena sam ujutru, u osam. Volim rano ustajanje i da iskoristim dan. Volim da gledam svetlost koja se prosipa po mom vidnom polju i koja prelama spektar koji iskri i pulsira pred mojim očima. Volim, kažem, a opet nikada ne izlazim iz kuće bez svojih naočari za sunce. Ni kada sneži, ni kada kiši, ni kada je minus napolju.
Moje bolne oči, dodato izranavljene satima bespoštednog obitavanja pred ekranom suze kada su nezaštićene. Volim svetlost, ali mi ne prija bez senke. Hodam često i dugo posmatrajući svet koji diše oko mene u pravilnim kontrakcijama. Radujem se tome, iako me nosni greben prečesto boli od mog zatamnjenog štita od stvarnosti.
Razmišljam kako sam od kada sam bila dete verovala da postajem nevidljiva kada stavim naočari za sunce. Razmišljam kako mi ta zamišljena dezintegracija sve više prija što sam starija. Pitam se da li ono što je u vidnom polju zaista i postoji. Da li smo mi samo neki algoritamski zapis u matrixu koji ima frekvenciju? Da li postoje svetlost i zvuk kada ništa ne dotiče ništa? Možda je sve je obmana i privid. Možda je sve je zapravo ništa. Čak i ovo putovanje duha u telesnom obliku. Jer ničega novog nema. Ničega što već nije bilo. Kao na kaleidoskopskoj traci. Ništa ne postoji dok ga svetlost ne obasja.
Ništa se u stvari ne vidi, dok nam izvor svetla, Sunce, to ne dozvoli. A vidimo samo ono što uspemo da prepoznamo, skloni da poverujemo da je to što vidimo i jedina istina. Ono što ne vidimo, jer ga nema u našem moždanom registru, niti ga očni aparat razaznaje, skloni smo da okarakterišemo kao nepostojeće. Svetlo prelama fotone i talase u kojima čestice deluju čime sve dobije prepoznatljivu, opipljivu formu.
Čovek je energija upakovana u ambalažu. Neuništiva energija koja jenjava, ali se ne gubi. Koja se obnavlja i menja stanje i prostor koji zauzima. Energija što vibrira. Hologramska slika. Atomi i molekuli uobličeni svestlošću, koju indukuje frekvencija zvuka. Stoga ponekada poželim da svetla nestane. Da se uverim da zaista postojim. Da u potpunom mraku Univerzuma spoznam sebe i svet.
Da proverim hoću li blistati kao seni prapredaka koje su okačene po nebu, izušivanom biserima koje zovemo zvezde. Da uverim sebe da je dodir moguć i kada oko ne registruje svetlost omogućvajući mi da vidim. Sklapam oči, ali to nije dovoljno. Treba mi mrak. Ugasiću svetlo da se bolje vidimo. Da budemo sigurni da smo tu. Jer biti tu, biti prisutan u svom životu, je nešto najbolje što čoveku može da se desi. Ugasiću svetlo da progledam, i da takva, progledana budem spremna da se opet zaljubim u dan.
Sada znam da sam vizionarski predvidela da ću upoznati sebe onog momenta kada uronim u mrak. Moj sin i ja smo se upoznali u mraku. Upoznajući njega shvatila sam ko u stvari jesam. Biti izložen svetlu (pod reflektorom, što bi se reklo) čoveka neretko natera da se povuče i zatvori u sebe. Ali, mrak, mrak je fantastičan saveznik za otkrivanje i razotkrivanje najdubljih slojeva svoje ličnosti. A u svom najnajnajdubljem sloju otkrila sam koliko sam zapravo vapila za majčinstvom, nemajući ni najmanju ideju o tome. „Svetla pozornice“, moje – životne, naterala su me da to osećanje potisnem. Simbolično gašenje svetla, poput skidanja koprene sa očiju, zapravo mi je izoštrilo vid.
Završiću ovo malo pisanije baršunastim glasom Dragana Lakovića (kako i dolikuje jednoj mami, jelte) – „Kad je bio mrak, kad je bio mrak, pojurila mačka miša čak, čak, čak. A da l’ ga je progutala, il’ ga nije proguitala, to ni ona nije znala, to ni ona nije znala. Jer je bio mrak!“
Danica Nikolić Nikolić
