Trebalo bi da napišem izveštaj. Trebalo bi da podrobno prenesem raport roditeljima kojih više nema, i kažem im šta mi se sve desilo u poslednjih šest meseci. Šta mi se desilo od dana kada je moja majka poslednji put udahnula. A desio mi se ceo kosmos. Da li to treba da uradim vojnički, taksativno!? Da li da pišem finansijski izveštaj kao stručnjak iz oblasti ekonomije, uz neki prigodni grafikon? Šta reći roditeljima kojih nema? Šta bi ih to zadovoljilo da čuju?
Da im pričam o premijerama? O unuku koji sada ima skoro dva kilograma i igra se sa pupčanom vrpcom u mom stomaku? Da im pričam da mi izlazi knjiga, ili da mi štampaju dramu u pozorišnom časopisu? Da im pričam o putovanjima? Ili biserima našeg predsednika? Ili o situaciji u Makedoniji? Ili bi bilo jedino ispravno da im pišem o nama. O periodu kada smo bili jedno. Nas troje. I kada je naš mali svet bio planeta za sebe.
O tome da ne prođe dan da se ne setim osamdeset i neke, kada nam je tata čitao Rablea pod svećama, tokom restrikcija struje, a mama i ja se cerekale i uživale. O tome kako pamtim teksturu tatine ruke i prebrajam svaku brazdu u svojoj glavi da je nikada ne zaboravim. Kako mu brada miriše na duvan za lulu i pivo. Kako me i dalje u mislima golicaju njegove trepavice dok ga ljubim. Ili kako miriše kuća nedeljom, na ruže, sveže, tek donete sa Palilulske pijace. Na nedeljni ručak. Na kolač od jagoda koji se peče u rerni. Ili kako me miliju majčine svilene marame koje je stalno nosila oko vrata, dok se šuškam, kao već matora žena, na njenom ramenu. Ili tatinog krila, u kome sedim dok mi pokazuje reprodukcije najvećih majstora slikarstva u monografijama najglatkijih listova, štampanih u Italiji. Da im pričam o tome kako me noću budi napukli, zarazni smeh moje majke, koji kreće onom škripom iz nosa, usporen i sa početnom zadrškom, koja se na engleskom zove „lag“.
Kako onima kojih više nema reći da ih ima, uvek i svuda, i da su sa tobom gde god da makneš? I da nema minuta u satu, ni sata u danu da ne pomisliš na njihove glasove. Da čuješ rečenice, tebi upućene, svaki put kada nešto treba da uradiš, ili opomene o praznicima, koje je majka redovno upućivala. „Zovi babu, čestitaj joj…“.
Kako im preneti da si osećao to neraskidivo jedinstvo dok si stajao na deset santimetara od nevelikog Van Gogovog platna „Suncokreti u vazi“, u Nacionalnoj galeriji u Londonu, i da si fizički osećao prisustvo oba roditelja i shvatio da sve ima smisla. Sve čemu su te naučili. I da ti se, upravo tada, vratila reska aroma terpentina iz detinjstva, i rolne slikarskog platna, i „Rembrantove“ uljane boje, kojima je neretko bio zatrpan naš mali stan, ušuškan u slepoj ulici.
Ne umem ja da prepričam svojoj majci, koja se sa ovim svetom pozdravila izmučena bolešću i terapijama, bez jedne dlake na telu, da idem ulicama u nadi da ću opet ugledati odblesak njene svilene, ticijanovski crvene kose, kroz koju probija „Dioressence“, i ugledati njene grimizno crvene usne povijene u osmeh. Ne umem da joj kažem, sve i kada bih imala kako, koliko puta u danu ruka mahinalno krene ka telefonu u potrebi da je zatrpam nekim potpuno banalnim stvarima. Kako reći nekome koga više nema da ti se srce raspada na pretkomore od pomisli da oni nikada neće videti svoj nastavak, svog unuka, svoj mali masterpiece. Deliće, trunčice, svojih likova, i ličnosti, one senke, pramenaste, nevidljive, koje će tek-tek ponekada da se preliju preko lika moga deteta. U mimici, u pogledu, u jamici na obrazu.
Zato im to i ne govorim. Ne govorim, jer hvatam svoj uplakani odraz u prozorskom staklu, i lice zgrčeno u bolu. I bežim u kupatilo da me muž ne vidi zarozanu u suzama. Da se i njemu srce ne razlupa od nemoći da mi pomogne.
Govorim im, u svojoj glavi, o nekim kretenskim stvarima. O glupostima koje naši psi prave. I kako se starija kuja svađa sa nama, i argumentovano laje ako nema vode ili joj nešto nije po volji. Pričam o tome kakva smo moj muž i ja dva derišteta, koja su kupila mašinu za sušenje veša, na nemačkom, a bez uputstva, koju smo na jedvite jade uključili u pola noći, kako dvoma matorim kretenima i priliči, i onda gledali jedno u drugo, ozareni, kao da smo pokrenuli nuklearni pogon u CERN-u, čuvši je da brunda. Onaj deo o salutiranju (zighajliranju na nemačkom, dakako) sam preskočila. Nije u redu razočarati rođene roditelje činjenicom da su izrodili idiota.
Povremeno u mislima došapnem majci kako se sa mužem kerebečim u krevetu u 4 ujutru, i smejem toliko da me pola Vračara čuje, da mi suze od smeha vrcaju u grozdovima iz očiju. I kažem tati da da brada mog muža redovno štucovana i da miriše, takođe na pivo, a da on mala, i farba, i pravi lom po kući kao što je i tata to činio. Da trčimo u pola noći po kolače i burek, kesereći se kao dve sakalude a neki smo ozbiljni, sredovečni ljudi. I da su nam procvetale ruže u dvorištu. I da se preganjamo sa majstorima. I da se rvemo sa polusvetom i nepismenima, ali da nas suštinski baš briga kada zamandalimo vrata našeg porodičnog cirkusa.
I sve se mislim da mojim roditeljima, kojih više nema ( iako mi se čini da ih u meni ima sve više kako vreme prolazi), više prija da čuju te neke male stvari, te moje sitne gluposti, nego sva velika i teška priznanja. Svi uspesi koji bi radovali tuđe roditelje. Jer moji roditelji su bili najradosniji onda kada su znali da sam srećna. Da sam zadovoljna što postojim i što me ima, ni zbog čega posebno. Na primer, zbog bubnja u mašini za sušenje veša koji se uspešno vrti. Jer, uspeh roditelja, to sam shvatila, nije u tome da mu dete bude bolje i uspešnije od njega. To bi možda zadovoljilo roditeljsku sujetu u smislu : „vidite kako je vanserijski zablistala moja kreacija“. Uspeh roditelja je sadržan u tome da mu je dete naučilo da bude srećno. Uprkos svemu. Da mu se dete smeje i ima lak korak. Da je veselo i kada boli. Da ume da otrese bol sa sebe i omota se nekim običnim, malim stvarima koje ujedno postaju i njegova jedina zaštita od sveta. Uspeh roditelja je miran san njihovog deteta. Spokojan san odraslog čoveka koji je u sebi zadržao dete.
Eto. Ispričah sve što je moj bubanj imao da kaže. Ritam sekcija predstavlja vitalne organe jednog organizma, koji je bend, ali i kompozicija za sebe. Ne umem da poštujem paganske rituale. Da idem na groblja i palim sveće. Da dajem pomene. Velike datume slavim na svoj način, kao što na svoj način palim sveće. One koje volim čuvam sebično u svakom otkucaju svog unutrašnjeg bubnja. A pošto trenutno nosim dva bubnja u sebi, time ovaj drum and bass intermezzo postaje još glasniji. I sigurna sam da se čuje do onog mesta na kome moji roditelji počivaju.
https://www.youtube.com/watch?v=LARimkIogMQ
Danica Nikolić Nikolić
