Oduvek sam se divila ljudima koji su živeli samo jednu ulogu tokom svog životnog veka. Bez uspona, bez padova. Bez selidbi. Pravolinijski. Ravnolinijski. Rode se na jednom mestu, u jednom stanu ili kući. Krenu u vrtiće i škole u svom kraju. Završe fakultete. Imaju ceo život iste prijetelje, stečene u detinjstvu. Ožene se ili udaju. Osnuju novu porodicu tačno na mestu gde su i sami rođeni, u istom porodičnom mizanscenu. Idu na poslove. Otaljaju svoj radni vek. Odu u penzije. Dobiju unučiće. A onda u porodičnu grobnicu.
Tamo gde su im sahranjeni preci. Oduvek sam se pitala kako je to pratiti tanku, crvenu liniju, onaj pramen krvi, ono što ti je lozom nametnuto, bez trzavica, bez lomova, bez krhotina, bez pukotina. Bez života. Oduvek sam se pitala jesu li ti zombirani primerci ljudskog roda srećniji od nas sa druge strane.
Ceo moj život je bio pun prevrata, pretumbačina, okretanja. Kao rolerkoster. Počeo je na jedan način. Taj način je obećavao upravo neku sigurnu priču, u nasleđenim cipelama. Međutim, sve se okrenulo tumbe kada sam imala deset godina, sa takvim filmskim obrtima, da više i nisam umela da ispratim šta se zapravo dešava. Samoubistva, ludnice, narokomanija, udaje, fizičko zlostavljanje, gubitak svega materijalnog, bizaran broj selidbi (oko 50), promene poslova, učenje, jurnjave sa jednog na drugi kraj sveta, život na 3 jezika, vraćanje, čišćenje repova…
Sećam se dana kada nisam imala pojma gde se budim. Ni koji je aerodrom u pitanju, ni u kojoj sam zemlji, ni koja je vremenska zona. Čini mi se da sam živela nekoliko paralelnih života. Bila sam ćerka naslednica samoubice i psihijatrijskog bolesnika. Bila sam drogirani student dramaturgije. Bila sam žena kriminalca. Bila sam raskalašna party girl. Bila sam obezglavljena i obeskućena u zemlji trćeg sveta. Bila sam artdealer na brodu. Bila sam restaurant hostess na drugom. Bila sam prodavac time share-a na engleskom jeziku. Bila sam razredna tećem razredu bilingvalne škole u Dominikani. Bila sam pacijent na Maksilofacijalnoj klinici. Bila sam pisac i dobitnik nekih nagrada. Bila sam sama i tužna. Bila sam euforična i srećna. Bila sam ja. Svaka druga opcija me ne bi zadovoljila. Tuđe cipele mi nikada nisu delovale udobno. Moje visoke potpetice na kojima sam trčala da sve stignem – jesu.
I evo me sada. Uveliko trošim četvrtu deceniju i živim svoj najnoviji život. Sada sam mama jednog dečaka, kojeg njegov tata i ja željno iščekujemo. Dan mi počinje tako što se budim i mazim sa mužem, i gugučem kao dete. Uopšte, oboje smo podetinjili, iako smo matori ljudi. Svađamo se kao deca, volimo se kao deca i igramo se. Povremeno stavljam masku ozbiljnosti kada treba da završim neki posao. Onda se setim da sam pisac, da imam rok i odgovornost prema ljudima koji čitaju ono što pišem. Ili koji igraju po onom napisanom. Teško mi pada to izmeštanje. Volim da se ludiram sa mužem. Mislila sam da nikada neću naći kretena sličnog sebi, koji će da smišlja pesmice i sa kojim ću se kočiti od smeha dok se naša dva psa željno priključuju opštem kućnom ludilu, u koji neretko upadne i tetka. Ne naša tetka, tetka našeg sina, sestra moga muža, koja je podjednako blesava. E, kada moram da izađem iz svog nečim ili ničim zasluženog, a obožavanog porodičnog mizanscena ( u kome je sve čajanka sa Ludim Šeširdžijom, u kome sve može, u kome nema granica), na čelu počnu da mi se pokazuju prvi znaci starenja. One potmule bore, što ih tako vešto maskiram večitim osmehom na licu. Međutim, to je samo tren. To je taj slabićki momenat u kome novonastala (matora) devojčica neće da ostavi najboljeg drugara u igri. Ali, devojčica je malo i prevarant, pa se brže-bolje hvata tastature, jer tastatura i beli list u word-u su ipak najbolji, celoživotni prijatelji lažne, ocvale devojčice. I onda sam opet srećna. Sada se igramo jedan na jedan, ja i ja.
Zašto ovo pišem? Verujem da vas nimalo ne zanima kako ja provodim dane, ni ti kojim sam životima živela, niti koji broj cipela nosim, a još manje jesu li mi udobne. Da li volim da se igram i da li sam savladala životne klackalice. Bilo bi nadobudno očekivati da vas to zanima. To je intimna, privatna stvar. Međutim…
Srećem svakodnevno pregršt umornih ljudi. Ljudi koji vape za pomenutom tankom, ravnom, crvenom linijom. Ljudi kojima je lakše da ubede sebe da je upravo to ono što im treba. Ljudi isceđeni. Ljudi obesmišljeni. Ljudi samleveni opštim stanjem u zemlji i u svetu. Ljudi nezadovoljni. Koji su primili već svojih hiljadu udaraca i koji misle da nemaju snage.
Pa, da vam kažem veliku istinu. Čovek ne zna niti šta, niti koliko može dok ne bude stavljen u situaciju da mora. Čovek može mnogo i ima kapacitete nezamislive, samo ako mu se izmakne sigurna zona. Ako ga se smakne sa onog mekanog, paperjastog jastuka na kome je naučio da sedi. Čovek može da pomera brda, zaista, ukoliko mu ne preostane druga opcija. Ne kukajte. Ne hulite. Ne potcenjujte sebe. Možete biti šta god vam padne na pamet, samo ako poželite jako. Ako odlučite.
Prva odluka koju morate da donesete je da shvatite život kao igru sa nivoima. Nadigravajte sebe. Uživajte u svakom padu i u procesu dizanja i savladavanja prepreke. Tanka a ravna, crvena linija vam neće pružiti niti taj izazov niti to zadovoljstvo. Tanka a ravna, crvena linija je rezervisana za proštace, pobogu! Budite dete, smejte se kao dete, kikoćite se. Nema ničega tužnijeg od kamenih lica još neostarelih ljudi, lica preko kojih je prevučena neka senka ozbiljnosti, neki mrak vremena koje su preozbiljno shvatili. Nisam ja nikakav guru. Ne prodajem vam životne filozofije. Ne prodajem ništa, dapače. Toliko puta sam bila na dnu, da me dno više ne smara, što rekla Billie Holiday. Žao mi je kada vidim ljude koji ne mogu da izađu na kraj sa sobom i problemima. Problemi… Mogla bih i o tome. Ali to je moj problem. Da vam pričam o tome kako je negovati umirućeg roditelja, koji se o vas ogrešio bezbroj puta. Da vam pričam šta je mera ljubavi!? Da vam pričam da ona više puta pomenuta Prva Poslanica Korinćanima nije napisana tek tako. Ako vam je baš zapelo…
Šta je mera ljubavi? Kada vam nije teško. Kada vam ništa nije teško. Kada nema gađenja, kada nema povraćanja. Kada ne reagujete na to da vam se materija razgrađuje pred očima. Kada ne reagujete na to, a svedok ste, propadanja, raspadanja, nečega sto je bilo anđeoski lepo, a sada izgleda nakazno. Šta je mera ljubavi? Kada vam puca kičma, i srce vam gnoji, i mozak vas boli, a ljubite i milujete i šapućete kao da je sve u redu. Kada hranite, i dajete vodu na pipetu. I mazite.I pokrivate. I menjate čaršave i pelene. Šta je mera ljubavi? Kada podižete truplo (gotovo živo), opušteno, koje je duplo teže no inače; kao pero; kada sečete i turpijate nokte; i pevate dečje pesmice koje su vama pevane dok ste bili mali, i mažete bebi kremu, i lažete da je sutra novi dan. Šta je mera ljubavi? Kada kukavički pobegnete u kuhinju, prigrlite času i plačete kao pička, zato što kada podižete voljeno biće, kosti pucaju kao udarac kopitom po ledu!? Šta je mera ljubavi? Kada imate muda da kažete :“Idi!“. Kada se odreknete sebičluka. Kada prihvatite životni ciklus. Kada se setite da ste se rodili sa jednim ciljem. Da vas nestane. Kada odlučite da cenite život koji vam je dat, da ga prigrlite, zagrlite, zavolite u svoj njegovoj besmislenosti. To je mera ljubavi. Jer, ljubav je ono što morate da nađete u sebi, ne okolo. Ljubav za sebe, za ceo svet. Za život. Za onu tanku, crvenu liniju koja postaje ništa ako je ravna. Ljubav za puls života uz sve njegove udarce. Srce udara kada je živo. Setite se. Kada je živo sve udara. I dete u stomaku.
Mogu da vam pričam o tome da sam dva puta do osamnaeste završila u bolnici zbog pokušaja samoubistva. Mogu da vam pričam kako su me tlačili po školi iI na fakultetu. Mogu da vam pričam o neprospavanim noćima, grižoj savesti, usamljenosti, razočaranjima, izdajama i bolovima. Mogu, ali neću. Koga to briga!? Biram da vam pričam o tome da ne postoji divniji osećaj na svetu od onoga kada trijumfujete nad sobom. Kada se izmaknete i sagledate svoj život, i shvatite da je to bio jedan veličanstven let. Ne ravna linija. Slobodan let po nebu.
https://www.youtube.com/watch?v=_t1xnnrUkGU
Danica Nikolić Nikolić