Sedim na terasi svoje prijateljice u Narbonu, u Južnoj Francuskoj. Dan je šućmurast kakav samo može biti u mestu pored neposredne blizine mora. Smejuju se sunce i oblaci, vetar hladan i onaj koji prži. Vazduh pak ne miriše na onu poznatu mešavinu joda i borovih grancica popadalih uz obalu, na koju smo mi, odrasli na Jadranu navikli. Prolazi mi kroz glavu činjenica da je ljudski rod oblaporan preko mere, da uzima stvari zdravo za gotovo, i da sve one važne stvari, one sitnice bez kojih ništa nema smisla bagateliše.
Kao što je omamljivi miris Adriatika na primer. Razmišljam o svim svojim putovanjima, a bilo ih je mnogo i na različite strane sveta, i znam da sam zahvaljujući njima došla do suštine svoga bića. Svako putovanje je putovanje u sebe i nauči te da se osvrneš u svome postojanju. Nauči te da praviš komparacije i prihvataš različitosti. Najviše te naući da ceniš ono što imaš, čemu biće zvano čovek nije ni najmanje sklono. Jer, trava je uvek zelenija preko.
Počela sam da putujem rano i to sama. Doduše, počela sam sve da radim rano, a sama, takva je bila politika u mojoj porodičnoj kući. Nije mi dugo trebalo da prevaziđem svoje roditelje po tom pitanju. Malo zato što su bili ziheraši, malo zato što su putovanjima bili daleko manje zaraženi nego ja. Kada jednom kreneš, a na vreme, nema stajanja ni odustanjanja. Glad za pakovanjem kofera, žamor i razglasi na aerodromima, mirisi ulica dalekih destinacija, vozovi i rasklimani autobusi, prašina u zemljama trećeg sveta, bespregledan prostranstva okeanska… sve te zove i mami i drhtiš i treperiš dok se nanovo me obreš na nepoznatom terenu. Nikada se nisam plašila mraka, nisam se plašila ljudi druge boje kože, niti imam strah od nepoznatih i nikada naučenih jezika. Nije to uvek osobina za pohvalu. To, biti operisan od straha. Ljudi počinju da te se plaše kada shvate da si za njihov životni vek ti proživeo svojih šest života. A sve što si proživeo učinilo te je iskusnijim. A kada si iskusan postaješ i mudar. Ili ne mudar, zapravo naučiš da prepoznaješ matrice i da šablonski predviđaš stvari, a ljude to plaši. Počinju da zaziru od tebe, pomišljajući da si, u najmanju ruku, jurodiv. Kako objasniti da nemaš treće oko, niti da si mnogo pametan. Kako ljudima reći da si već toliko svega video, da su ljudi svuda isti, da se sve preklapa, ponavlja i vrti u krug!? Nikako, nažalost, ako ti ljudi nisu videli dalje od svog nosa, ili svog sokaka, ili državne granice. Onaj ko živi u kutiji ne veruje na reč.
Rešena da tu kutiju izbegnem, kao što sam kao beba izbegla dane i sate koje druge bebe provode u ogradici, opredelila sam se za slobodu. A sloboda, kao što znamo, ima svoju cenu. Sloboda da budete ono što ste, neretko zavisi od avionske karte, a za avionsku kartu treba zaraditi novac ( ili, ako ste srećnik kao ja, imati i neke velikodušne prijatelje. ) Plivam u obe varijante i nikada mi nije žao da često veoma teško zarađen novac dam na putovanja. Način na koji me nahrane, vredi više od svih svetskih rudnika dijamanata i naftnih platformi. Jer ja nisam šoper, i ne vučem tehniku i garderobu po aerodromima. Ja nosim u sebi blago koje niko ne može da ocarini, kako reče jedna moja draga prijateljica. Svoje tihe oaze u koje pobegnem kada stvarnost postane previše čupava za moj nervni sistem.
Tako uhvatim sebe kako se sećam jedne večeri koju sam provela na krovu restorana Babilon, na Kensingtonu u Londonu. Nekome bi bilo važnije da zna šta sam imala u tanjiru te večeri, ili koja je bila tema razgovora, ili kako su bili obućeni ljudi oko mene. Ja se, recimo, sećam samo slike, kako stojim oslonjena na ogradu pored svog najboljeg prijatelja i zurim u nebo. A nebo, ljudi moji u vatrometu boja! I roze, i narandžasto, i ljubičasto, i bebi plavo. Jedan nevini oblačak zakačen, kao špenadlom, visi pored meseca koji je već izašao i ako je dan. Mesec pun i žut poput dukata sa nekog raznizanog vizantijskog đerdana kočoperno stoji napram zvezde Severnjače nonšalantno bojeći kupolu Big Bena u tirkiznu boju. Pa ima li ičega na ovom svetu važnijeg od tog čednog prizora! Ima li lepše tetovaže za vaše sećanje!?
Ponekada pobegnem na ulice Puerto Plate pod kišom. Okean koji divlja i talasi po deset metara visoki. Goropadni okean, i sivilo koje je ujedinilo ljubavnike – vodu i nebo. I zvuk kiše koja dambara niz pukotine limenih krovova dominikanskih čatrlji, u kojima puzavci, bebe ,šljapkaju ručicama po barama. Merenge koji vam cepa bubne opne, ljudi tamnih i oblih tela koji se smeju i igraju na ulici. Miris voća koje truli u vazduhu koji vam golica nozdrve. Mir i sreća. Jedna mala, neupadljiva, ničim izazvana sreća. Jedna sreća koja ne košta ništa već samo postoji.
Kada krene pogana beogradska Košava, i smog nadvlada miris kiše, pred očima mi prošeta kolorit arhitekture u Kurasau. Ili me ponese ritam ulica u Majamiju, onih dana kada se osećam, kao žena, putena a rasterećena. Lepo uhvatim sebe kako mi bubnji salsa u ušima dok se spuštam niz neku beogradsku ulicu koja miriše na lipu u cvatu. I uhvatim sebe kako mi je i korak u ritmu salse. I to mi prevuče osmeh na lice.
Zimu u Beogradu preživim daleko lakše kada se setim varšavske hladnoće, a na Dunav se ljutim što nije kristalno čist kao Neretva. I mislim na švajcarske Alpe dok mužu posipam prah šećer na kolač. I mislim na sunce iznad katedrale Svetog Petra i na golubove na Trgu Svetog Marka kada me ljudi zatruju svakodnevicom koja je prečesto nepodnošljiva. I ponekada kada krenem ka Kalemegdanu imam utisak da se šetam po portorikanskom San Huanu, jer svi gradovi negde liče jedni na druge.
To je moje blago. To su moji lični trofeji koje sebično čuvam. Pa, možda sad nisam baš iskrena. Počela sam da delim to sa plodom utrobe svoje. I vidim da mu prija. Juče je, recimo, bio miran kao bubica, dok se sa mamom šetao po plaži Gruison. Dobro, našli smo mu caku. Obožava da se gnezdi u stomaku kada sedim na suncu i pijuckam crno vino. Pravi mali hedonista.
I šta bih više mogla da kažem svetu ogrezlom u šovinizam? Volite se, jer svuda su ljudi isti. Dobri i loši. I nemate ekskluzivno pravo da jadikujete nad svojim životima. Nije samo Balkan pogan za život. U Francuskoj takođe ljudi kopaju po kontejnerima, i penzioneri krpe kraj sa krajem. U Francuskoj se hrana kojoj rok ističe sutra ili za dva dana baca i poliva varikinom, iako pola zemlje gladuje. I ako neko uzme ono što je prodavnica bacila, jer je u teškoj materijalnoj situaciji, šalju ga u zatvor iako ništa nije ukrao. U Francuskoj takođe njive leže napuštene i zaparložene, jer nema ko da ih obrađuje, iako ljudi grcaju u besparici. I prodavci i službenici su neljubazni, i javni toaleti katastrofa. Naravno da je to tako. Šta ste mislili!? Pa svet i jeste pogano mesto ako odlučite da mu samo tražite falinke i ne date šansu. Svet je takav jer je naseljen uzurpatorskim ljudskim rodom. Ali, ljudski rod ume da bude i plemenit, i divan ako odlučite da promenite naočari i da se fokusirate na male stvari. Ako rešite da promenite tapete i da prihvatite stvari kakve jesu, ali odlučivši da se sećate samo lepote u svoj njenoj nesavršenosti.
U to ime, moj mali sin i ja se radujemo našem malom ritualu. Spremamo se da popijemo kafu na La plaz de la Katedral u Narbonu. Da ugrabimo trenutak mira, isečak stvarnosti obojen zlatnim zracima. On srećan i voljen, i ušuškan u meni, koja sam i sama pažena i voljena. Provodim divno vreme na Jugu Francuske kod prijateljice koju neizmerno volim i poštujem. Osim što je dobar čovek, nosimo isto baždarene naočari kojima menjamo pogled na svet. Neretko ih i zamenimo, čisto da promenimo vizuru…
Danica Nikolić Nikolić
