U vremenu kada granica izmedju “prave“ umetnosti i kiča izmiče i najoštrijem kritičarskom oku, sviklom na kojekakva neestetska bombardovanja kroz sve medije pseudo-formama, podvrstama podvrsta i rogobatnim kvaziumetničkim pravcima kao što je turbo-folk, na primer, baviti se kičom u izvornom smislu reči, svojevrstan je umetnički doživljaj, sam po sebi.
Ako se u obzir uzme ozbiljnost sa kojom mediji izvesne društvene pojave nazivaju “estradnim umenicima” (što je jasno, metafora za vokalne i ine interpretatore koji mahom prezentuju svoje umeće pod šatrama, TV paradama, reality programima, svejedno), ili „konceptualistima“, apstrahujući da SVE što je stvoreno već ima postojeći koncept – postaje nam jasno da je ova opšte prihvaćena koketerija pleonazmima postala ustaljena norma medijskog delovanja, što je, pak, svojevrsni teror medija kome je društvo neprestano izloženo. Ali, nisu samo mediji ti koji remete šire društvene aspekte. Kod nas se još uvek nacija “truje“ od uha do uha. Na primer, neko mi je pomenuo filmski žanr koji se zove radničko-seljački (inače nepoznat i nepriznat u svetskim okvirima ), ali i dve sestre, vremešne komšinice moje babe, zovu se Mašinka i Elektrifikacija, pa je valjda jasno – i po čemu gazimo, i gde ćemo dogurati. Dakle, živimo u svetu gde se Kantov Kategorički imperativ negde izgubio. Čovečanstvo je, nažalost, postalo sredstvo, a ne smisao i svrha. Umetnost je obesmišljena…
A pošto smo svakodnevno izloženi maltretmanu medija, kojima ubedljivo dominira kič atmosfera koju upotpunjavaju poznata lica političara, legalnih prostitutki aka starleta, kontroverznih biznismena i njihovih ništa manje kontroverznih pratilja… (i to ide dalje, do ratnih zločinaca i njihovih supruga koje su ujedno i obožavane mega zvezde), ne bi bilo zgoreg da se podsetimo šta kič zapravo jeste:
Reč kič javila se u sadašnjem značenju u Minhenu oko 1860. godine. Kako se ne tiče ničeg iskonskog i originalnog, ni sama etimologija ove reči nema samo jedno značenje. Prema nekim izvorima, poreklo ove reči dovodi se u vezu sa iskvarenom engleskom reči sketch (skica), koja se odnosi na skice koje su američki turisti naručivali onda kada bi im originalne slike bile isuviše skupe. Taj izraz se sa engleskog jezika još može prevesti i kao nacrt ili nedovršenost, a korišćena je najpre u umetničkim krugovima sedamdesetih godina 19. veka. Dalje, kitchen na svakodnevnom nemačkom jeziku znači gomilati blato sa ulice, kao i kitchen – sklepati nov nameštaj, preparirati ga tako da izgleda kao stari. Moguće je da je s jednom od ove tri etimlogije povezan i glagol etvas verkitchen što znači prodati nešto jeftino.
Rečju kič, se takodje označava stil koji se odnosi na “umetničko smeće“. Izvori upućuju i na grčku reč pseudos, koja označava izmišljotinu i laž. Laž je možda najčešći sinonim za kič. A najadekvatniji šarena laža. Ova zbunjujuća reč odnosi se, bez ikakve dvojbe, na prikrivanje, neistinu i svesnu obmanu. Opet, izričito je treba razdvojiti od reči koje su sadržane u pojmu iluzije ili zablude.
U pogledu istorijske egzistencije umetnosti, pa i kiča, Pavel Belin smatra da se kič može naći i u veoma dalekim epohama. Medjutim, od sredine 19. veka počela je njegova masovna proizvodnja i od tada je kič počeo da stvara svoju sopstvenu tradiciju koja traje do današnjih dana. Od druge polovine 19. veka kič postaje jedan od najvažnijih umetničko – intelektualnih i socijalnih problema. Područje slikarstva, odnosno likovnih umetnosti uopšte, već je odavno prestalo da bude isključivi domen kiča. Datiranje seže sve dalje u nazad, ako se vodeći kriterijumi potraže, ne toliko na području sociologije kulture, koliko na području istorije umetnosti. Konačno, ovo vremensko ograničavanje gubi svoje prave crte ukoliko se primene estetska merila, tako da se, na primer, na kič gleda kao na epifenomen umetnosti. Iako istorija prepoznavanja kiča traje poslednih sto godina, kič se pojavljivao i u različitim istroijskim epohama povezujući se sa odredjenim umetničkim stilovima i pravcima u kojima se oblikovao i kao stereotip. Prepoznajemo ga i u helenističkoj umetnosti, u rimskoj arhitekturi i skulpturi, renesansi… Postulati kiča iz helenskog ili rimskog perioda, možda su najizraženiji u selima požarevačkog okruga, gde se ispred svake kuće mogu videti betonski lavovi i andjeli, udenuti i takodje betonsku ogradu, a ni jonske, dorske i korintske betonske stubove ne bih želela da izostavim. Tada se lako dolazi do teze da je kič star koliko i sama umetnost, tako da slobodno možemo da kažemo da “ kič nije nikakav novi pronalazak, već stari i verni pratilac umetnosti”.
Epoha indrustrijske revolucije, industrijalizacije i urbanizacije dovodi do radikalnih promena u svim domenima ljudskog života, pa i u kulturi uopšte. Gotovo u isto vreme kada kič počinje da postaje umetničko-intelektualni i kulturološko-socijalni problem, od sredine 19. veka, počinje i njegova masovna proizvodnja. Manipulacija ljudi preko kulture drevni je postulat prošlosti, koji ne posustaje ni u prezentu. Kao i nekada, politizacija umetnosti direktno je vodila u kič. Masovna kultura i film kao njen umetnički reprezent često su bili područja u kojima su plasirani kič proizvodi, ali masovnu kulturu, a film naročito, ne treba izjednačavati sa kičom. Osim ako se izuzme namerna etičko-estetska koketerija Džona Votersa, koji je kao parodiju na kič filmove, postao rodonačelnik jedne nove, trash estetike, ne bi li se podsmehnuo i kiču, i onoj takozvanoj estetici ružnog. Kič, dakle ne treba nikako potcenjivati, imajući u vidu njegovu izuzetnu prodornost u svaku kulturu, svaki stil i svačiji ukus. U nekim slučajevima, neznatne nijanse odlučuju o tome da li će se odredjeni estetsko – intelektualni stav nazvati “visokim ukusom”, ili će više odgovarati pojmu kiča, koji je sinonim „lošeg ukusa”. Poznato je da je da je pojam kiča rezervisan za sve oblike neumetnosti, subumetnosti i pseudoumetnosti. Nijedna pojava iz područja “masovne kulture” nije za poslednjih pedeset godina izazvala toliko ozbiljnih i istovremeno kontroverznih teorijskih diskusija koliko je to bio slučaj sa fenomenom kiča. Odnos fenomena umetnosti i kiča razmatran je sa brojnih stanovista, ali ni jedno od tih stanovišta nije na zadovoljavajući način rešilo osnovni terijski problem.
Najčešća odredjenja kiča zasnovana su na njegovom poredjenju sa umetnošću, pri čemu umetnost negira kič, i obrnuto, kič negira umetnost. U toj vezi kič dobija atribut prolaznog, a umetnost večnog. Kič bi trebalo da bude jednokratna, prolazna i potrošna stvar, dok estetski uspela umetnička dela streme ka večnosti. Nažalost, kič je toliko uzeo maha, da su najrogobatnije kreacije novokomponovane muzike sedamdesetih, sada već evergreen naše muzike, na primer.
Medjutim, kič se ne odnosi samo na umetnost, o njemu se može govoriti kao odredjenom životnom stavu, principu i ponašanju. Osnovne oznake kiča su loš ukus i nešto plitko, sladunjavo i sentimentalno, a odnosi se na sve što je ljudsko, tj. predmete, odnose, vrednosti, stavove, verovanja i ponašanje.
Ostale komponente kiča uvode ga u najšire polje društvenog života, tj. politički, ekonomski i svaki drugi socijalni sistem. U kulturološkom kontekstu, zanimljivo je i zapažanje Otoa Besta, po kome je uživanje u kiču slično konzumaciji cigareta i alkohola. Kao i ove pojave, kič je sastavni deo moderne potrošačke kulture. Kič je verni pratilac svakog društva i svake kulture. Postoje najmanje dva elementa kičerskog kompleksa:
Kič – subjekt (čovek koji je sklon kiču )
Kič – objekt ( predmet koji izaziva kičerski doživljaj)
Kič je, dakle, unutrašnje svojstvo ljudske prirode. On je laž, što znači da čovek ima potrebu za lažnim ogledalom u kome se prepoznaje i svojim lažima potvrdjuje. Za razliku od kiča, oko koga se širi aura osećanja, umetničko delo karakteriše izvesna hladnoća raspoloženja, oporost, čak i neprisupačnost.
Iz toga proizilazi da glavni problem nisu kič-predmeti, već kič-ljudi sa svojim lažnim ogledalima.
Ergo, kič i šund, svakako za pojedinca, sociološki gledano, imaju estetsku vrednost, estetizantnost, kao i estetsku izazovnost. Zasigurno ne bi opstali da ga ne neguje odredjena grupacija, te tako i postoje, očito zahvaljujući kič odnosno šund čoveku. Zapravo, zahvaljujući lošem ukusu.
Kič se ne sme potcenjivati. On nikada nije ni benigan ni dobronameran. Loš ukus je oduvek bio samo polazna tačka za sve izvitopereno i naopako, nakaradno i groteskno. U dve reči – živo blato. A, kao što se sećamo, iz takvog blata, ( koje zaudara na lošu rakiju, blato i maslinasto zelene cerade, pod kojima sede vedete elite obučene u poslednje prêt-a-porter Versace modele, dok bleh orkestar decibelima raštimovano para i čekiće, i uzengije, i nakovanje i eustahijeve tube gostiju), nikada ništa dobro proizašlo nije. Za kič se, nepogrešivo, kao za štaku hvataju ljudi beskičmenjaci, neretko moralno posrnuli. On im ostaje kao poštapalica koje se drže kao pijan plota. Nema te kaljuge koju Versace dezen ne može da zašareni. Elem, ako se za ozbiljno uzme da je kič izvorište zla, kako se onda treba suočiti sa zlom? Ne boreći se protiv njega, već shvatajući šta je. Kada jednom bude shvaćeno, time i ignorisano – zlo iščezava. Mada, što izinterpretirao Mitar Mirić (a verovatno na temu i kiča, i šunda ):
“…ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole…”
P.S. Kada smo već kod kiča, kada bih morala da biram, izabrala bih onu benigniju varijantu. Moj odabir su crvena uskršnja jaja, zeke i pilići, te venčići od cveća i zvončići za Vrbicu. Ali, kao što napomenuh… benignog kiča nema, te ću se zlom proizašlim iz kiča hrišćanske tradicije baviti nekom drugom prilikom.
Danica Nikolić Nikolić
