Danas pišem svoju šestu kolumnu za ovaj portal. Setih se reči svog profesora Jovana Hristića: „Šest, šest nije nikakav broj. Sedam je već broj…“ O simbolici broja šest besmisleno je i raspredati. Broj daleko baksuzniji nego broj trinaest, iako je potonji prokazan. Razmišljam kako je ovaj broj povezan sa još jednom u nizu srpskih tragedija. I o tome kako mu ja dođem kao neki ogranak Bregovićevog Orkestra za svadbe i sahrane – namešta mi se da pišem o praznicima i oko tragedija.
No ako ćemo pravo u Srbiji vlada hroničan dan žalosti, a tragedija tinja u vazduhu kao oni crni gavranovi iz epskih pesama što lete nad Kosovom poljem. Damjanovu ruku niko ne bi ni prepoznao kao autentičnu sve i da mu je bace pod nos. Mnogo je Damjana poginulo tokom prethodnih decenija. Ruke na ruke nalikuju, a Damjani su navikli da budu stavljeni na žrtvenik zbog nekih „velikih stvari“.
Ako nisu granice i teritorije, a onda su poligon na kome će se naša vlast indiskretno fotografisati u junačkim pozama sa ustima punim kutnjaka na kojima se karijes na desnoj strani okuzalno vidi dok se pobedonosno cere. Naravno, to je obični spin. Nikoga oni nisu spasili, oni se samo lepo slikaju i koriste žive ljude kao lutke za vežbanje prve pomoći ne bi li se dočepali rejtinga. Postaje mi malo zamorno da se bavim tajnama i lažima u širokom spektru, jer bih se svakako udavila u silnim aferama.
Znate, ovde su u stanju da potope jednu, prilično veliku beogradsku opštinu, da ne bi uzbunjivali ljude noću pošto je poplava krenula. Jok, oni detoniraju branu, potope celu opštinu na kojoj živi više od trideset hiljada duša, i uredno sačekaju da se te duše ujutru probude u vodi. Ako se probude. Uglavnom se nisu budili oni što su imali problema sa srcem. Mislim, hoće srce da stane od depresije respiratornog sistema kada se pluća napune vodom. Hoće, itekako.
Ovde su u stanju da najboljeg vojnog pilota pošalju na rutinski let u dotrajalnom i zasigurno loše servisiranom, prepotopskom, helikopteru da pokupi teško bolesnu bebu. Dakle, trebalo je da pokupe bebu i majku (Beba je teško bolesna jer je pila kravlje mleko (sic!), ono isto koje su majke tokom inflacije davale deci jer nisu imale novca za Bebelak i Humanu, a deca preživeše. Ma hajte molim vas, proviđenje kako i dolikuje nebeskom narodu. Verujte, ima onih koji bi vam u male prste objasnili da se to Savaot lično pobrinuo da pokaže šipak svetskoj vrhuški koja se protiv nas urotila i ovenčala nas sankcijama. ) i dovezu ih za Beograd, iako su postojali daleko bliži medicinski centri od destinacije na koju su naumili. Centri su bili bliži, ali objekti, pardon subjekti sa karijesom na šestici gore, desno okuzalno nisu. Valjalo je da se ovekoveči momenat spasavanje bebe od krave i njenog aflatoksičnog mleka.
Kada mi spašavamo decu nama ratni vojni veterani skaču u pomoć, a sve pod patronatom državnog vrha, sastavljenog uglavnom od samih filantropa altruističkog prosedea. Avaj, potkrala se jedna minorna greška. Manekeni dentalne protetike su se malo preigrali tokom pažljivog pripremanja foto sešna, i dotrajali helikopter se po lošem vremenu srušio, u nastojanju pilota da se prizemlji oko aerodroma „Nikola Tesla“. (Aerodrom u Surčinu je oduvek bio najlepše mesto za slikanje. Ima u tome neke romantike. Odbor za doček, kamere, fasada koja se kruni, pista koja se jedva vidi. Ma, Hičkok bi pozavideo.) Posadi je bilo naloženo da ispuni tihu želju vlasnika dens molarisa kome je verovatno prva komšinica rekla da najviše voli naslovne strane na kojima se ovaj osmehuje, te ga je to ponukalo da sirotoj ženi ispuni želju. Valjda. Usput, i da se spasi ta beba ako ima grčeve…
Niko se nije spasio. Sedam života je izgubljeno u nepovrat, a naši modeli po kojima bi mogle da se prave dentalne proteze, osvanuše još jednom na naslovnim stranama. Bez u samozadovoljnom grču iskeženih zuba. I to je toliko tužno da je već smešno. Ovo je samo još jedna u nizu tragedija, koje se naizmenično smenjuju. Pa ide red crnog flora i dana žalosti (tokom kojih ovi naši slikači molara puštaju „Radecki marš“, ako niste znali), a potom red atributa dentalnog luka. A to, dragi moji, svakako ostavlja trajne psihičke posledice što na konzumente bilo koje štampe i bilo koje od državnih televizija.
Pomisli čovek tako da je osvanuo u Euripidovim „Bahantkinjama“ s vremena na vreme. Ma, šta lažem!? Koji čovek? Prosečan Srbin nije ni čuo za Euripida, a jedva da bi napravio etimološku paralelu između bahatosti i Bahantkinja. Tek, kakva vlast takvo i pučanstvo. Zadojen bespreglednim nizom laži, kojima ga se kljuka, narod se i sam izvitoperio, osilio i izbahatio. Postalo mu je normalno da lažima barata kao escajgom od rostfraja, svakodnevno, i barem tri puta dnevno. Međuobroke ne računam. To je sve u redu, dok mene neko ne počne da kljuka produktima svoje srebrnine.
Ceo život pokušavam da sa sebe zbacim teški balast neistine, a od tajni bežim ko đavo od krsta. Nisam ja nikava moralna gromada. Tajne prezirem zato što sam komotna. Ne volim da pamtim šta sam kome rekla i da pazim da ne pocrvenim ako me neko uhvati u laži. Ne volim da ispadam budala pred ljudima. Ergo, stvar sa mnom i tajnama nikada se nije ticala mojih moralnih karakteristika, nego moje sujete. Da se ne lažemo. (ovde se čuje autorkin smeh u off-u) Međutim, kao takva, sujetna a komotna, bila sam oduvek i na neki volšeban način pogodna da mi se ljudi, najčešće najmanje bliski, kače o vrat bombardujući me sopstvenim tajnama. Pa, gde mene, aman, koja bih na dupe pogovorila!? I znate šta… nije to samo pitanje mog treninga volje, da ćutim o rečenom. Tema je dublja. To me uvek ražalosti. Ma, ne, ne ražalosti me što je svet jedno pogano mesto u kome ljudi vole da lažu i kradu. Razlog moje tuge je opet stvar mog komoditeta. Zabezekne me ideja da se ima pravo na tu vrstu komfora, na taj vrhunski sebičluk. Tajna kao takva se nameće osobi koja je ceo svoj život podredila pričanju istine. Istine, najpre o sebi, da bi mogla da je kaže i o drugima. Govoriti istinu o sebi, dragi moji, je najbolji način da unapred razoružate potencijalnog protivnika. Nema više čime da vas povredi, niti da vam nađe bolno mesto. Ako istinu servirate hladnu i na tanjiru, vi svetu vezujete ruke. Više vam niko ništa ne može. Nema prljavog veša kojeg bi iskopali. Vi ste svoj veš ostavili da se luftira napolju, na suncu. I sada, radite to gotovo polovinu svog života, a onda dođe neko da vas iskontaminira svojom prljavštinom o kojoj vi treba da ćutite. Veoma zgodno. Toj osobi lepo, lepo do besvesti – olakšala je dušu, strovalila je svoj mali, lični pakao nekome na glavu. Ta osoba ode od vas laka kao helijumski balon i lepršava, a vi ostanete da se noću prevrćete razmišljajući o đubretu koje vam je ta osoba ostavila u amanet. I vrtite se noću, i razmišljate kako da toj osobi pomognete, i šta da radite. Grizete se za jezik o prigodnim okasionima da vam pred nekim ne izleti tajna pomenute osobe. A osoba lagano nestane iz vašeg života, okuražena vašim razumevanjem i olakšana deljenjem muke sa vama, ostavivši svoju tajnu da vam nad glavom lebdi kao Gea iznad Atlasa. Da, ta osoba vam je iako to niste želeli ispenetrirala, i to duboko u psihu.
Potom prođe neko vreme, vi tu osobu sretnete. I ugledate na njenom licu nešto prepoznatljivo, nešto svakodnevno. A opet nešto što učini da vas oblije hladni znoj. Nešto što vam ostavi utisak da ste opet silovani i to na poznat način. Malo vam padne fijoka, ali se sakupite dostojanstveno i uzdržano. Dešava se to, kod tih deja vu situacija. Saberete se i onda vam sine. To što ste prepoznali, što vas je žacnulo, trgnulo, probudilo vam haragei, je tako dobro poznat kutnjak sa karijesom desno okuzalno, koji je promolio kroz osobin bleštav, manekensko – dentalni osmeh…
Danica Nikolić Nikolić
