Nikada nisam volela mart iako to nije imalo nikakve veze sa aluzijom na Cezara. Nije imalo veze ni sa nekim drugim, tragičnim događajima koji su se dešavali u tom mesecu. Mart nisam volela zbog karanfila. Karanfili ( baš kao i bugarska ruža) oduvek su mi smrdeli na jeftinoću. Nije jeftino ono što malo košta, nego što je neukusno. Baš kakav je i presladak, penetrirajući miris karanfila, koji se osamdesetih godina dvadesetog veka, s početka meseca marta dosadno širio po svim radnim organizacijama.
Potajno mislim da su i najokorelije borkinje za ženska prava zamrzele osmi mart zbog karanfila. Dobro, de, ne budimo sitničavi. Ima u tome i gađenja što je ženama posvećen samo jedan dan u godini…
Pre neki mesec pozvana sam da radim komad, a po motivu drame koja je pretendovala da bude „velika nacionalna drama“. Kako sam odavno shvatila da nacionalno nema mnogo veze sa istinskim patriotizmom, pošto isti, patriotizam dakle, ne isključuje kosmopolitanizam, bila sam skeptična. Naravno. Šta ću ja u nečemu velikom, pa još nacionalnom!? To se oduvek kosi sa mojim životnim načelima. Ne pripadam nigde, odnosno pripadam svuda, ne trpim etikete, svet sam oduvek tretirala kao svoju dnevnu sobu. Prefiks „nacionalno“ u kombinaciji sa „drama“ ostavlja takvu gorčinu pod jezikom, kao da ste progutali barem kilogram kaustične sode. Nikada nisam pretendovala na to da budem „nacionalni pisac“, jos manje dramatičar. Nacionalno zvuči lažno, a time i poražavajuće. Uvek me podseti na to kako smo bahati prema sopstvenom tlu, pakujući to u te kvazinacionalne forme. No, nije o tome reč… Uzmem, dakle, dramu da pogledam šta se od toga da učiniti. Shvatim da će morati da se piše nova drama, ali i reditelj i ja ugledamo motiv koji nas ozari kao sunce. Motiv potpuno skrajnut, potpuno apstrahovan u celom tom „nacionalnom zanosu“. Motiv žene. Jedne žene kojoj se desio rat, (a na ovom podneblju se uvek dešava neki rat), koja je bez pitanja i odobrenja u taj rat uvučena. Reč je o ženi, paradigmi na sve balkanske žene koja je pošla za svojim mužem, sa vojskom, preko Albanije. Koja je gladovala, gledala vojnike kako umiru, zakopavala ih u ledu, mrzla se, padala u hipotermiju. Potom je ta žena, iznemogla i onemoćala, iscrpljena bila stavljena pred užasnu nedoumicu. Albanci su vojsci ponudili ultimatum da prođe, ali da im ostavi svoje žene u roblje. Vojnici su odbili, rešeni da se bore za svoje žene. Potom su žene odlučile da se žrtvuju za svoje muškarce i svoju zemlju, i otišle dobrovoljno sa Arnautima. I… muškarci su ih pustili. Pričala sam sa svojim mužem o tome. Zapenio je i rekao da bi odvojio dva metka – jedan za sebe, drugi za mene, ali da na takvu moju žrtvu ne bi pristao. No, nije ni o tome reč. Vratimo se fabuli. Žena, ta paradigma na sve balkanske žene, odlazi i biva prodata na pijaci. Završava u kući novog, a već oženjenog gospodara, koji je drži u kavezu kao rajsku pticu, godinama. Posle tri godine, po završetku rata, muž dolazi po nju i ona shvata… ona prvi put shvata šta se u stvari sa njom, kao i sa ostalim ženama sve vreme dešava. I mene to pokosi. Priča o ženi, stavljena u jedan istorijski okvir, u jedan ram satkan od tradicije i etosa, u jedan epski balast. Balkanska žena je bivala opustošena ratovima koje nije birala, gubila plodove koje je s ljubavlju nosila u svojoj utrobi, i koje je podatno gajila na nedrima. Gledala je kako joj se otržu ti plodovi pod krinkom viših ciljeva. Žena, kao zemlja, kojoj su pomerali granice, koju su otimali, kasapili, silovali, kojoj je struktura tla menjana u zavisnosti od količine krvi kojom je bila napajana. Žena nametnute sudbine. Žena koja u patrijarhalnom sistemu nije imala mogućnost da bira, ili je bivala odbačena ukoliko se drznula to da uradi. Ova žena, o kojoj govorim, je odlučila da svoju sudbinu promeni i da donese odluku dostojnu heroine neke grčke tragedije, ne gubeći pritom svoje dostojanstvo pred okrutnim i neumoljivim svetom muškaraca, pa makar se taj svet zvao i junačkim.
I ta spoznaja, to prepoznavanje arhetipskog me izuje iz cipela. Setim se kako sam podsmešljivo gledala babu koja se raduje osmomartovskim poklonima. Setim se svojih prababa od kojih je svaka bila nasađena naopako. Setim se svoje majke koja se isplezila patrijarhalnoj sredini iz koje je potekla. Setim se koliko sam srećna, što me ovaj naš balkanski paspartu nije ni okrznuo. Što sam se izborila da putujem, upoznajem druge kultire i to činim sama, bez straha, sa dva kofera. ( Naravno, još mi zvoni majčina bojazan za moje bubrege. Stalno je mislila da na belosvetskim aerodromima svi čekaju mene da se ovajde prodajom organa. Mislila sam se, ovajdili bi se onoliko, koliko sam opojnih suprstanci proterala kroz njih.) I bude mi žao onih karanfila i njihovog miomirisa. Oni su jadni lažni, koliko i prefiks „nacionalno“, a sve što nije autentično je patnji sklono. I, znate šta, čak i u Americi, tom bastionu demokratije (ironija je stilska figura, ako niste znali), bela žena je za isti posao koji obavlja, sa istim referencama i obrazovanjem, plaćena dvadeset i pet posto manje od muškarca. Afroamerikanka još deset posto manje. Hispanoamerikanka još deset. Sloši mi se od tog mozaika koji mi se sklopio, a koji me podsetio na neku bespotrebnu i jalovu raspravu o jezičkoj rodnoj ravnopravnosti ( otud izraz „borkinja“ na početku teksta). Nakaradno dodavanje, ovog puta, sufiksa, a u podcrtavanju činjenice da je osoba koja neku funkciju obavlja žena, potpuno obesmišljava borbu za jednaka prava muškaraca i žena. Pitam se nije li to i bio cilj? Muškarci i žene nikada neće biti jednaki, nemojmo se zavaravati. I besmisleno bi bilo da budu. Oni treba samo da budu međusobno poštovani i priznati. Niko nije jednak, uostalom. Svi smo unikati.
Ne mislim da su žene superiorna bića. Ne verujem u a priori superiorno. Ali poznajem neke fantastične žene koje su predivne majke i supruge, vrhunski stručnjaci, požrtvovani prijatelji. Žene koje imaju jasne stavove i otvoren um. Koje barataju kuhinjskim escajgom kao čarobnim štapićima, pritome ne gubeći ni svoj šarm i svoju zavodljivost. Poznajem žene kojima nije ispod časti da stanu za šporet, niti za govornicu, niti da se uvaljaju u blato sa svojom decom i psima dok se igraju. Poznajem žene koje se smeju glasno i od srca, i koje umeju da budu kvalifikovaniji slušači od terapeuta. Poznajem žene koje se rascvetaju kada im se da vetar u leđa. Poznajem, naravno, i drugačije žene. Ali ovo je tekst o nekim lepim i hrabrim, jakim i časnim ženama. I te žene ne treba da se čuvaju martovskih ida, niti gnušaju karanfila. Njima treba da je svaki dan osmi mart.
Danica Nikolić Nikolić
