Picu sam prvi put vidio u Sutomoru.
U „Montenegro 8“.
Kada sam naišao jedna djevojka je sjedjela za stolom pored zida, koji dijeli plažu od ulice. Na strani prema Koralima.
Nosila je kratku, prekratku haljinicu.
Jedva da je prekrivala početak butina.
Noge je prekrstila tako da se haljina jos više povukla prema gore.
„Ne vovedi mja vo iskušenije“, uzdahnuo bih danas pred tim blagoslovenim prizorom.
Ali, tada sam, ipak, bio samo klinac. Bez obzira na to priroda je radila svoje. Pogled se sam prikovao, a zjenice širile.
Kao da je osjetila da gledam. Da gutam knedlu.
Polako je podigla nogu i spustila je dolje. Nogu je spustila, ali je kraj haljine ostao gdje je i bio.
A onda je nogu pomjerila malo udesno. Butine su se razmakle.
Samo tren je prošao – i opet je još malo pomjerila nogu.
„Ova pica je strava“, čuo sam je kako kaže nekom liku koji sjedi preko puta nje dok polako nožem reže parče.
Nisam mogao više da izdržim.
Morao sam da odem.
Prolazile su godine, ali sam ostao zaljubljenik do današnjeg dana.
I poštovalac.
Za dobru picu nekad se valjalo potruditi.
Trebalo je biti dobar pica-majstor.
Kao i za šta mnogo drugo, najvažnija je bila priprema. Ona je, vele, više od pola posla. Kad se pripremi na pravi način, dalje je sve – dječija igra.
Otme se samo uzdah, poslije degustacije, i – zapali cigara.
Nepušačima je preostajalo da idu odmah na spavanje. Vazda su ti, nesretni, nepušači bili uskraćeni za pravi užitak.
Za dvije-tri staračke godine što će duže “uživati” u ovome životu.
Nije se ranije do dobre pice dolazilo tek tako.
Trebalo je truda. Energije. Znanja.
Danas je druga priča.
Zavladala je domaća pica. Izborila se za svoje mjesto. Ima je na svakom ćošku, a nudi se sama.
Pica na parče. Manja pica. Srednja pica. Ima i ona za više osoba. Pica za ponijeti. Pica za donijeti.
Dostupna je i poslednjem mrčku koji se nije omrsio u životu.
Velika ponuda pa – pala cijena.
K’o što je i svima, nama, pala.
Mada, ima i onih, a najglasniji su danas, što im se pica ne dopada.
Oni udaraju na Karađorđevu šniclu.
Ali, svak’ ima pravo da uživa u onom što ga ispunjava.
Mirko Rakočević
