“Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene…” – “Nosač zemljine kugle” Miroslav Antić
Ceo se svoj život osećam kao Atlas. Teškim bremenom subine žongliram, pomalo pogrbljeno, noseći zemljinu kuglu na leđima. Ne boli me težina mog postojanja. Ono je takvo kakvo je, takvo mi je zapalo i nemam prava da se nad njim vajkam. Vremenom je to moje postojanje postalo prijatno, jer sam ga prigrlila. Prigrlila sam i sve svoje velike istine, i sve svoje bolove, i sve svoje tuge. Potom sam ih utkala u svoj osmeh, koji je ozbiljnim duhovnim brušenjem postao pobedonosan. Pobedila sam svoje unutrašnje neprijatelje zavolevši ih.
Težina sveta mi, pak, povremeno izbija dah iz grudi i uzrokuje depresiju respiratornog sistema. Tada se zanesem, zemljina kugla nada mnom počne da leluja preteći da će mi se izmigoljiti iz, od umora oznojenih, dlanova.
Redovno bežim u svoj zabran, pred beli papir, u vračarskoj kućici, na kulu čardakliju naše spavaće sobe, u kojoj zatvorena satima pišem ili samo ćutim. Previše zla na ovoj divnoj, plavoj planeti svakoga dana perforira i ode u etar. A čemu? Planeta Zemlja je savršena planeta. Čovek je savršeno biće, misleno, sposobno da stvori novi život, kreativno i konstruktivno. Okružen je savršenstvom prirode, toplinom sunca i vodom. U prirodi ne bi ostao gladan. Priroda je podatna i plodna. Okružen je pipadnicima iste vrste koji razumeju patnju i bol, sa kojima može da se smeje, sa kojima može da deli jedan savršeni život uživajući u pitomosti Zemlje. Međutim, napram svega toga čovek bira da bude zao. Čovek bira da bude naprsnut, a mogao bi da bude ceo. Čovek bira da bude “roba sa greškom”. U prirodi, među pripadnicima drugih vrsta, mala je šansa za opstanak feleričnih jedinki. Među ljudima, oni čine većinu. Ergo, iz toga proizilazi da je čovek glup. Ta spoznaja čini kuglu nada mnom neizdrživo teškom, i od te spoznaje mi kolena klecaju i zanosim se. Čovek je, i pored svih preimućstava, glup! “Ali, i ja sam čovek, onda to znači da sam i ja glupa!”, pomišljam, kao dečak, koji će jednoga dana postati komesar, iz Mihalkovljevog filma. Čovek je, dakle glup. Žena je čovek, a ja sam žena, i dođavola mi sve moje pređašnje spoznaje koje ne mogu da potisnu, da ponište, da apstrahuju ovu činjenicu, jer u njoj leži sva suština.
Čovek je zao zato što je glup.
Čovek je glup na različitim razinama. Prevashodno na onoj najočiglednijoj, a koja se tiče razdvajanja bitnog od manje bitnog. Suština i forma ne moraju nužno biti odvojene, ali čak i kao celina, među njima postoji prvenstvo važnosti. Mi kao ljudi, stalno se spotičemo, prvenstveno na tom koraku. Iako mogu biti koherentne, najpre moramo razdvojiti formu od suštine. Moramo se uvek i najpre baviti suštinom stvari, suštinom postojanja, inače ćemo bespovratno tonuti sve dublje u okean gluposti, mislivši naivno da se u njemu samo praćakamo. Trivija je neophodna za mentalno zdravlje pojedinca, ali s vremena na vreme i o različitim okasionima. Svakodnevno konzumirana trivija, osim što ubija ganglije, savršen je produkt za proizvodnju mržnje. Hoću reći da, iako neretko citiram Aristotela u svojim kolumnama ne mislim da je rečenica: „Treba se, dakle, baviti filozofijom ili se oprostiti od života i otići odavde, jer sve je ostalo golema besmislica i naklapanje.“ potpuno ispravna. Treba zadržati i zrno ludila u sebi, što bi značilo da nema ničega lošeg u povremenim ispadima frivolnosti.
Međutim, ludilo je na majčici Zemlji proklijalo i počelo da donosi svoje gorke plodove. Konzumenti tih plodova, otrovanog želuca punog žuči i sa depresijom pluća, spas traže u prigodnim molitvama svecima. Kako im postojećih manjka, ne libe se da kanonizuju nove. To bi možda i imalo nekog smisla da te kanonizacije kao ishod nemaju lučenje novog ludila, mržnje i gluposti. Apsurd priče je da se to dešava u okviru jednog naroda, jedne nacionalnosti, jedne rase. Nema, dakle, spoljnog (remetilačkog) faktora. Mržnja, ludilo i glupost dešavaju se među braćom. (Samo sloga Srbina spasava, sic!) To je, priznaćete, nus produkt, koji nijedna religija nije propovedala.
Uzevši u obzir da sam pravoslavne vere, ali da nisam praktikujući vernik iako sam verujuća (Praktični vernici teološka štiva mahom ne čitaju, ali ih većina nadoknađuje time što se prekrsti kada ugleda crkvu, pada na kolena pred sveštenim licem da mu ljubi ruku, nosi brojanice i plastificiranu ikonu u novčaniku, nemajući ideju da time upravo prekršili drugu božju zapovest. Mi verujući smo čitali sve što smo mogli, zaključno sa ogledima iz kvantne mehanike iz potrebe da dobijemo potvrdu da Tvorca ima). Bibliju sam više puta i na više različitih jezika pročitala. Naime, studije dramaturgije su podrazumevale paralelno izučavanje teorije drame, religija, te filozofije, jer su se one paralelno i razvijale. Nije loše da se „ko je Srbin i srpskoga roda“ podseti ili da nauči, šta je, recimo, apostol Jovan imao da kaže na temu mržnje:
I Jovanova poslanica
2:9 Koji govori da je u videlu, a mrzi na svog brata, još je u tami.
2:10 Koji ljubi brata svog, u videlu živi, i sablazni u njemu nema.
2:11 A koji mrzi na svog brata, u tami je, i u tami hodi, i ne zna kud ide, jer mu tama zaslepi oči.
4:20 Ako ko reče: Ja ljubim Boga, a mrzi na brata svog, laža je; jer koji ne ljubi brata svog,
koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi?
Oduvek mislim da istinska vera i zlo imaju malo, ili gotovo ništa zajedničkog. Takođe mislim da su vera i religija dve potpuno različite kategorije. Tek, danima gledam mučne rasprave povodom kanonizacije Patrijarha Pavla. Namerno biram da preskočim priču o kanonizaciji blaženog Alojzija Stepinca, jer u ovom momentu smatram da je neophodno da čistim svoju avliju. Preko plota ću se prebaciti drugom prilikom.
Dakle, mene je 1993. u punoj Sabornoj crkvi, za Božić, Patrijar Pavle pričestio. Nisam postila pre toga, nisam se ispovedila, bila sam klinka i iz zezanja sam sa svojim mnogo starijim drugom došla u crkvu direktno sa klizanja. Moram da spomenem da sa svojih 15 godina nisam imala ni najmanje pojma o svetim tajnama naprosto jer me nisu zanimale. Bilo mi je, ipak, čudno, kako to božje stado đuture može da dobije pričest kada je sigurno u toj prostoriji bilo ljudi koji je nisu zaslužili. No, nisam tada lupala glavu na tu temu, setimo se da sam tu došla iz zezanja.
Nekoliko godina kasnije, kada sam već ozbiljno počela da se interesujem za religije, prethodni događaj postaje moj kamen spoticanja glede vere pravoslavne. Počela sam da intenzivno razmišljam o patrijarhu. Da, bile su ratne godine. Da, živeli smo u opštem ludilu i nemaštini. Tek… u toj prostoriji je bilo nekoliko viđenijih kriminalaca koji su pripadali različitim paravojnim jedinicama; nekoliko poznatih prostitutki za koje je korišćen eufemizam – sponzoruša; dva gradska narko-dilera i gomila ostalog, raznolikog sveta. U ispovedaonicu niko nije otišao, a sudeći po odeći i nalorfanosti sponzoruša, te po stomacima kriminalaca i po karakterističnom heroinskom kljucanju dilera, slabo ko je i postio. Evo, ja prva nisam. Sećam se da sam ljuštila neku đus-vodku u Hali „Pionir“ pre nego što sam otišla u crkvu. Niko nas nije pitao jesmo li postili, uzdržavali se od greha i da li smo se ispovedili, tek, naforu i gutljaj iz pehara je dobio svako.
Posle nekoliko godina, a tokom studija na kojima je asistent moga profesora Hristića, bio sadašnji profesor, divan i blagonaklon čovek, talentovani erudita Boško Milin (čiji je otac bio, pretpostavljate, dr Lazar Milin, protojerej-stavrofor) počela sam da se iskreno interesujem za pojam vere, jasno razlučivši distinkciju između istinske i formalne religioznosti. Zapitah se čemu sve. Čmu sva ova sprdačina oko crkve i oko praktikovanja svetih tajni. Da li to znači da se pojam čistote u našoj crkvi razlikuje od prilike do neprilike? Čistota sme da bude i manje čista u mirnodopskim uslovima, ali u uslovima rata može se biti i prljav!? Da li to onda znači da je onaj formalni deo praktikovanja vere tek… forma!? Na toj glavolomki sam shvatila da sam ja loš praktikujući vernik naprosto zato što nisam licemer i lažnjak, a potom zato što mi spona sa Tvorcem nije potrebna preko trećih ljudi koje pučanstvo naziva sveštenim licima (ili je imaš, ili je nemaš, zavisi da li veruješ ili ne ali, kako rekoše Etrurci, verovao ili ne verovao u svakom slučaju si u pravu) nije potrebna.
Upravo zato, iz ove perspektive mi je apsolutno jasno šta je moja bliska prijateljica podrazumevala pod „blagosiljanjem mržnje“ zbog čega su je idolopoklonici Patrijarha Pavla bezmalo razapeli na krst što po društvenim mrežama, što po dnevnoj štampi. Patrijar Pavle jeste blagosiljao mržnju i ja sam tome prisustvovala. Možda je smatrao da je hrišćanski apstrahovati činjenicu da su ljudi kojima daješ pričest tokom najvećeg hrišćanskog praznika ubice i grešnici koji se nisu pokajali – ne znam, nisam sigruna. Moje srce nije toliko veliko da to mogu da prenebregnem, iz istog razloga ja jesam loš vernik, ali ja nikada i nisam bila pretendent za crkvenu službu (službu kao zaposlenje, ne kao bogosluženje).
Moram da napomenem da lično protiv Patrijarha Pavla nisam gajila negativna osećanja. Nisam gajila osećanja uopšte. Kakve su se sve face (po Lombrozo-u) vrtele po našoj društveno-političkoj sceni on je još delovao i najbenignije. Ako se izuzme činjenica da je jedna njegova reč mogla da stane na put bahaćenju svetih otaca koje se dalo videti ispred parohijskog doma u Krušedolskoj. On je, to se mora priznati, bio skroman čovek koji je sam pendžetirao svoje cipele. I imao je fizionomiju isposnika koji se uzdržavao od ovozemaljskih uživanja. Meni je, samo jednom bilo jezivo i strašno, kada sam pročitala njegovu izjavu da se majke koje su u ratnom vihoru izgubile sinove jedince, sada gorko kaju što nisu rađale više dece. To mi je zvučalo tako surovo, bezosećajno i nehrišćanski. To nije bio zagrljaj za te gubitnice, najveće gubitnice u ovom našem ludom vremenskom intervalu, na ovom prokletom balkanskom žrtveniku. Tog dana, posle te izjave, pomislila sam kako je patrijarh obesmislio trinaestu glavu Prve Poslanice Korinćanima.
No, ja svakako nisam osoba koja sudi. Osoba sam koja pati i drži svet nad sobom. Takav mi je posao, svetovnim se bavim i o svetu pišem. Primećujem, da, ali ne sudim. Ionako znam da su reči propovednikove, najvažniji ključ za razumevanje Biblije, a time i sveta. „Taština nad taštinama, veli propovednik, taština nad taštinama, sve je taština… Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati… Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li šta za šta bi ko rekao: Vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas… Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu. Šta je krivo ne može se ispraviti, i nedostaci ne mogu se izbrojati… Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje umnožava muku.”
Ja sam svoju muku umnožila spoznavši svoju glupost, odnosno glupost ljudskog roda. Moja Gea nad glavom postala je Tantalov kamen koji preti da me smrska. Živim u svetu bez razumevanja, među ljudima koji se čak ni ne trude da čuju jedni druge. Živim u svetu u kome neprestano bukti rat, menjaju se destinacije, ali rat nikada ne jenjava. Živim u svetu gde ženu rođenu u Beogradu, (u kome joj je rođen i otac, i dedovi, u kome su joj rođeni sinovi), teraju da se vrati u Hrvatsku u kojoj nikada nije živela i prete joj smrću jer ima svoje mišljenje. Ti što prete su inače hrišćani koji se zalažu za kanonizaciju pokojnog patrijarha. Živim u svetu u kome komšije ne znaju četiri meseca da im je prvi komšija umro u od gladi u rođenoj kući. U svetu u kome trudne žene dobijaju otkaz. U svetu u kome su političari ogrezli u krv do lakata, u svetu u kome su sveštena lica zadrigla iako su se zavetovala na skromnost. U svetu gde se grade crkve, a dečje bolnice se raspadaju. U svetu gde se zlatom optaču kripte u Hramu, a deca umiru od bolesti i gladi. Živim u svetu u kome se Drugi svetski rat nije završio, a toliko nam dobro ide da su pojedini od dosade i oblapornosti postali revizionisti. Živim u svetu u kome postoje Srbi koji se zalažu da se monstrum koji se zove Alojzije Stepinac kanonizuje. Živim u svetu u kome se pojedini Srbi deklarišu kao Srbi, a ne znaju nijednu epsku junačku pesmu, niti bilo koju pesmu romantičarskog perioda. Živim u svetu koji nema poštovanja ni za svoje, ni za tuđe žrtve. Živim u svetu koga je malo briga za decu, jer arče ovu zemlju kao da posle njih sledi potop. Živim u zemlji glupaka. U kojoj sam rodila dete. Koliko sam tek ja onda glupa!?
Oprosti nam, Bože, jer ne znamo šta činimo.
Napisano na Ognjenu Mariju 2016.
Danica Nikolić Nikolić
Živimo u ovom svetu koji je kanonizovan glupost,siromaštvo duha,zakone Kaina. Živimo u svetu gde je sve dozvoljeno a po Zenonu paradoksalno malo moguće. Anatomija malouman i sveopšti obrazac smrti u življenjeu.
Ukratko rečeno mnogo tog i više nosi ovaj esej o paradigmi naše stvarnosti.Hvala..
Hvala, Anja.
Živim u svetu gdje nemamo valjanog vođu, barem da bude kao Car Dušan
Ili bar kao Milos Obrenovic…
Sa dobrim delom napisanog, kao neko ko (uprkos svemu, jer to nije uvek lako) istrajava u pripadnosti SPC, se slažem. Što se tiče patrijarha Pavla, sličnog sam mišljenja. Njegov lični život je, bez svake sumnje, bio vrlinski, ali možda ga je baš to, uz posvećenost ličnom pokajanju i askezi, učinilo nesposobnim da se izbori sa anomalijama koje su se itekako razmahale u SPC za njegovog mandata.
Kult njegove ličnosti, napisah već negde ovih dana, samoj Crkvi kao zajednici više šteti nego što pomaže, a to što obožavanje prema njemu uglavnom dele oni koji sadašnjem patrijarhu bez problema psuju majku takođe može da ilustruje koliko su daleko od naznake poimanja crkvenosti kao takve.
Ono što me čudi je to da kamen spoticanja glede pravoslavne vere može da predstavlja ono što jeste njena suština – sabornost i ispovedanje vere u to da je Bog umro za sve (nas). I samo pričešće kao takvo. Ako je, dakle, on za sve ljude umro, kako bi neki sveštenik sebi smeo da da za pravo da nekoga odbije pred putirom, zato što taj neko – nije čist?
Niko nije čist i nikakav vrlinski život čoveka ne čini dostojnim Boga. Oni koji žele da se trude, naravno, od sveštenika mogu da dobiju i epitimiju i uputstva za napredak i sl. ali sveštenik i dalje nije vlasnik putira i pričešća. Reči kojima Jovan Zlatousti poziva sve da pristupe pričešću u vaskrsnom slovu, zapravo su reči koje nas/one koji žele, sve bez razlike pozivaju da se pričestimo uvek. Naravno, jasno mi je da neke ranije generacije, pa i moja, nisu odrasle u ovakvom teološkom okviru i da i dalje postoje sveštenici koji odlučuju ko je dostojan a ko nije na osnovu toga da li mu krče creva ili nešto tome slično no ovo o čemu sam gore pisala bliskije je danas preovlađujućem teološkom stavu, od prakse koja je postojala pre stotinak godina u Crkvi, i koliko god se neki bunili, predstavljala zapravo pravi kamen spoticanja – nametanje samom Bogu moralnih kategorija koje je on sam porekao kada je došao na zemlju i umro za sve. Ovo je sad i opširna digresija što napisah, ali nema veze. Sveštenik, u tom smislu, jeste samo posrednik, on je potreban da bi Liturgija mogla da se odsluži a ona je potrebna da bi čovek mogao da se pričesti. Sve drugo nije Crkva nego nešto neznamtinijašta, nastalo usled čovekove standardne želje da dodatno razradi ono što je kroz Jevanđelje dobio.
Teks je, naravno, dobar i na lep način skicira ne samo nečije lično viđenje vere već i istorijske prilike opisuje sasvim verno.
Ono što ostaje kao tužna činjenica bez obzira na sva naša lična viđenja je da su ljudi zaista ludi i da se često tešim kako je to uvek bilo tako, samo svakome njegovo vreme i vidljive deformacije deluju kao najgori. Crkva je, budući nedosledna onome što priča i misli o sebi, mislim na SPC, u potpunosti deo tog sveta i ni u čemu se ne razlikuje. Ono što vernike /bar one mog tipa/ u njoj drži je vera u to da Hrista nema na drugom mestu. Mada ražalosti saznanje da ljudi koji navodno dele tu istu veru, kako stoji u ovom tekstu, radije hram optoče zlatom nego što nahrane gladno dete. Čovek se često pita kako se to njihov Hristos toliko razlikuje od njegovog.
Izvinjavam se još jednom zbog nepristojno dugačkog komentara.
P.S. Prekasno mi pade na pamet, od mnogo priče uvek smetnem sa uma lepe primere – Hristos je na Tajnoj večeri uz ostale apostole pričestio i Judu, a znao je da ga je ovaj već izdao.
Istina. Ipak, postoji „uputstvo“ za praktikovanje svete tajne pricesca. Nema pricesca bez pokajanja. Da ne pominjem da obican svet neretko bude i odbijen za pricest ukoliko se iskreno nije pokajao, sto svestenik otkriva tokom ispovesti. Ispovest je vazna jer covek tokom nje verbalizuje svoja najintimnija osecanja, u skladu sa cime olaksava svojoj dusi teret. Mislim da je i od presudnog znacaja za mentalno zdravlje coveka, ukoliko ne nadje drugi nacin da se nosi sa kajanjem i krivicom. Svestenik je osoba sa kojim isovednik prica, zapravo obracajuci se Bogu. U pricesti je i osnovna razlika izmedju katolicanstva i pravoslavlja. Katolicki svestenik ima moc da razresi greha za razliku od pravoslavnog, koji je ipak i samoposrednik. Za obicne smrtnike postoji pravilo u pricescavanju, ne vidim zasto bi najgori gresnici trebalo da budu abolirani. Koja se slika narodu daje kada se pricescuje jedan Arkan o kome ne treba trositi suvisne reci naglasavajuci ko je i sta je bio. Da li je to hriscanska motivacija. Da li je to zeleno svetlo za – lazite, kradite, ubijajte, bice vam oprosteno. Ja ne verujem u zagrobni strasni sud. Mislim da je on ovde i sada. Posle smrti, mislim svakako, dusa ne umire, umire telo, ali to je tema za jednu opseznu metafizicku opservaciju. Moj kamen spoticanja, iako nisam nikakv moralni purista, namestio se tacno na tom putu. Kako jedan vrhovni svestenik motivise svoj narod u vremenu beznadja… U vremenu beznadja valja cuvati vrlinu. Sve ostalo je ionako izgubljeno. No, hvala vam, Tajana. Lepe bismo mi casove provele u nekom neformalnom razgovoru.
Tekstovi gospoje Nikolic imaju literarnu tezinu za razliku od ovog koji, koji nema nista. Ne razumijem zasto se upustata gospoja u teme ovog tipa. Podsjeca me na pinktehnologiju.
Prestacu da citam portale
Postovana Danice sa dva prezimena, dugo sam razmisljao sta reci na ovo sto ste napisali, jer nesto se mora kazati. Kada bih Vam napisao po dozivljaju, onda bi Vas vjerovatno to uvrijedilo. Cijenim Vas stil pisanja i radujem se Vasim kolumnama, ali ovog puta mi se radost zaglavila u ljutnji na koju vjerovatno nemam pravo. I tako bespravno ljut, svakako moram nesto reci. Jasno je da pripadate sirokom krugu intelektualaca agnostika, koji sumnjaju u dogmu, sto samo po sebi nije lose. I ja pripadam toj sorti. Sumnja vodi do spoznanja. Neko sazna da Boga nema, neko ga upozna. I jedan i drugi put su uslovljeni nasim licnostima i prihvatljivostima na koje smo spremni da pristanemo. Poznajem mnogo dobrih i postenih ljudi koji su ateisti, kao sto znam mnogo „vjerujucih“ sarlatana.
Vi ste neobicno daroviti i vjerujem da ce jednog dana Vase ime biti u stroju znacajnih stvaralaca srpskog jezika.
Ali ste Vi sebi dali za pravo da proglasite sunce nestalim, iako znate da je samo okrenuta u pravcu vasionskog mraka i da ce vec ujutru svanuti svjetlost kada se nasa stajna tacka okrene ka njemu. I sami se osjecate kao Atlas, to bi trebalo da znate.
Ja sam draga Danice porastao na Kosovu, tacnije u Metohiji. Tamo gdje je starac Pavle revnosno sluzbovao. Potonji Patrijarh je zivio nasu tesku narodnu sudbinu tamo gdje je ona bila najteza i najizrazenija. Ne mogu Vam to objasniti, to se da samo prezivjeti. Patrijarh nije imao dileme da je i tada bio rat, kao sto je i danas. To sto se u par godina puskaralo, samo je kulminacija procesa kojem smo izlozeni kao narod. Mozda je udobnost Beograda i znacajno viseg civilizacijskog konformizma koji je Glavni grad pruzao, uticao na Vase zgrazavanje oko „jedinaca“. Počivši Patrijarh je znao da su žrtve neminovne, Vi to ni danas necete da prihvatite. On niej pozivao na ubistva jedinaca, vec je iz milenijumske mudrosti natalozene u ovom narodu znao da moramo imati vise dece, jer je gledao sta rade zakoni sirove biologije.
Iz Beograda Je lakse biti erudita, kosmopolita i svako drugo sranje. To je luksuz, koji na nekim drugim polovima naseg naroda nije dozvoljen.
Nisam „idolopoklonik“ Patrijarha, kako Vi to nazivate posprdno. Nisam niciji. Ali mi se dusa nasmije kad se sjetim Njegovog lika i ucenja. Bog je bio milostiv kada nam ga je u teskim godinama razaranja, siromastva, ratova i skracenja areala ovog naroda postavio na celo Crkve. Kako ja to Vama da objasnim kada Vi o tome izgleda nista ne znate. Upravo Vi znate mnogo, ali selektivno tumacite. Vjerovatno iz potrebe da se solidarisete sa svojom drugaricom. Jos se osmjeliste da izjavite kako ne sudite, a radite gori posao u svom advokatisanju „drugarici“, koja se kamenom bacila ni na koga drugog, do na najboljeg medju nama – Patrijarha Pavla.
Licemjerno Danice.
Ima ona na to pravo. Neka je Hrvatica, Jevrejka, sta god.. nije to bitno. Beograd je njen dom i ne daj Boze da joj neko zbog gena i krvi kaze da nije. Ali… I da je i da nije Srpkinja, ona je u trenutku narko-sedativne rastrojenosti i ko zna kakve psihicke nevolje, udari bezrazlozno na nesto sto ja smatrama svetim. Ne skrecite na njenu genetiku, obratite paznju na njene rijeci. Imate pravo Danice da je branite, ali time se svrstavate u stroj sa kamenom, mada ste percepirali da je ona ta koja prima kamen.
Vi izvrcete teze i stavljate je u stradalnike, a Patrijarha u izazivace stradanja. To nije moralno Danice, a moralnost je vrhunski osnov za pravu i veliku umjetnost za koju imate dara. Ako nije istina to sto pisete, Vi ste samo slatkorjecivi pamfletista.
Nikada nikome nisam pozelela niti ucinila zlo. Psihologije rulje se plasim, i uzasavam se rulje koja krece na pojedinca. Iz tog razloga sam branila ljude koje inace ne podnosim, jer ostrvljenje na nezasticenu zrtvu smatram kukaviclukom. Zauzimam se za nepoznate ljude na isti nacin na koji se zauzimam za prijatelje. Stvari izrecene o Srni Lango prvi pokojni patrijarh ne bi odobrio. Toliko sam o njemu znala. On nije bio zao covek. ali ga ne smatram adekvatnim covekom za posao patrijarha – i njemu je slabo islo rvenje sa ruljom. O kanonizaciji mislim da je bespotrebna i mislim da je prvi on ne bi zeleo jer je bio skroman covek. Takodje, meni kanonizacija ne znaci nista, jos manje mi smeta. S obzirom na moj sveukupni dozivljaj, ona je apsolutno nevazna u ovom istorijskom trenutku. Verujem Vam na rec za sve sto napisaste o svom zivotu na Kosovu i suzivotu sa patrijarhom. Vi meni, nazalost, nikada necete verovati na rec kako je izgledalo odrastanje u Beogradu devedesetih. Slatkoreciva nikada nisam bila. Naprotiv. Ukoliko sam vas uzrujala i naljutila, izvinite, to nije bila moja namera. Izvinjavam se zbog toga. Razumem vase razloge za prestanak citanja onoga o cemu ja pisem i podrzavam to. Covek treba da bude udoban u svojim cipelama. Svakako, hvala vam na odvojenom vremenu i na dobronamernoj kritici. Verujte, nisam je ucitala kao bilo sta drugo. Pozdrav.
I jos nesto… Zaboravih, ako sto sam mnogo toga zaboravio u ljutini: Taj svet koji nosite tako posveceno na svojim ledjima, postovana Danice, nije ogrezao u mucne slike sa kraja teksta zbog patrijarha Pavla i njemu slicnih, nego zbog toga sto svaka Srna Lango u momentu menopauznog rastrojstva moze da baci isprdak na nesto sto je dobro i cestito. Moze joj se… Kao sto se i Vama moze da branite „drugaricu“, makar stradala i istina. Neka Vam je srecan put, sami ste birali.
A ja zivim u svetu u kome svako moze javno da pise gluposti!!
Ne znam ni sama zasto citam ove trecerazredne tekstove.
Dobro i pravo pišeš, Danice.