Pominjo sam ja, poslednje nekolike godine, kad god me zaboli u ožičicu, mog strica Dragutina.
Domaćina.
Inovatora. Vodeničara. Predsjednika Mirovnog vijeća u dvades sela i narodnog lelekača.
Kos mu se pozlatila.
Čeoče, đe je živio, je selo sa dvadesidevet domova. A teško se od jedne kuće može viđeti druga.
Brda. Naslonila se jedno na drugo.
Trava, potok i šuma.
Imo on onaj traktorčić „Tomo Vinković“. Imo i čobanicu na struju. Bio pretplaćen na reviju „Selo“. A u njoj sve, što čeljadetu treba, piše.
Titovina, pa su domaćini, a i selo, bili bitni.
Mi smo, ko i mnogi, stigli do Bijelog Polja posle dvaneste. Sa Balkanskim ratom. Neki odma, a neki koju godinicu kasnije. Iz Brda.
Država nam se pred Berlinski kongres zvala – Crna Gora i sedmoro brda. A na tome kongresu vele mnogo je dvades slova za državu te Brda ukinuše i ostade samo Crna Gora.
Nije im palo na pamet da smo mi iz Brda još onda bili onlajn.
E, iz te priče sam i ja, a i moj stric Dragutin.
Umio je da priča sa mrtvima, fitiljio brkove i znao da pripitomljava pčele. Neđe, posle devedesete, nosio je rejban naočare, one što su im ogledala sa prednje strane.
Pa kad se pojavi na Đapanov grob. A prati se čoek iz prijateljske kuće. Pa stavi ruke na kukove, iskorači i iz glasa vikne: „Aooooojjjj, lele mene taj i taj, druže i prijatelju ljudi i junaka… Da ga on čuje dok ide ka nebeskim putevima… Da sa njim još dvijetri progovori… Da ga isprati ko što je i red…
A Đapanov grob, đe se kopamo, je na uzvišici. Od groblja strmina dvesta metara do rijeke Lješnice, a od nje na drugu stranu opet uz brdo.
E kad stric Dragutin spusti ruke na kukove, iskorači i iz glasa vikne: „Aooooojjjj, lele mene taj i taj, druže i prijatelju ljudi i junaka… a vrati se odjek iz brda, iz provalije, s neba, svakom se čeljadetu čini da taj i taj odgovara dok još uvijek jezdi ka nebeskim putevima.
Moja sestra Rada, najstarija ćerka strica Dragutina, sedamdeset i neke proputi na škole u Beograd.
A iz Čeoča za Beograd i tada se ko i danas išlo niza stranu, preko Đapanovog groba.
Sedamdeset i neka. Vrijeme rokenrola. Koncerta kod Hajdučke česme. Urban priča.
A Radin tata, moj stric Dragutin, je i dalje – narodni lelekač.
Nekako se ne uklapa sa novim, modernim, beogradskim životnim tokovima.
Te malo, malo, kad god Rada dođe u Čeoče, na raspust, prigovara tati te to je staromodno, lelečeš ljude po grobljima, te, vijeka ti moga nemoj više, a šta da kažem društvu u Beograd čime se bavi moj otac… I tako po vas dugi dan…
Prolaze godine, Rada se zapatila u Beograd, a primio bi je Njujork da je imo prilike… Čudo je dobri gen… I, jednog dana, ko što je i red, uda se…
Mlađo, tako mu svi tepaju – ljekar i dobrica. Ima i brkove.
Kad imaš, od rođenih sestara od stričeva i tetki, sedamnes zetova, znas ti koga ćeš da osobiš.
A Rada i dalje tati prigovara – to je staromodno, lelečeš ljude po grobljima, te, vijeka ti moga nemoj više, a šta da kažem društvu u Beograd čime se bavi moj otac… I tako, kad je tu, po vas dugi dan…
Jednoga dana Mlađo i Rada treba da prevedu stan u Beograd. To je ono kad dođe opštinska komisija i odreže kolko je poreza… Može bit ovoliko ili onoliko, mnogo ili malo – ne zavisi od stana, zavisi od komisije… Srećna vremena…
Jutro nebesko, ugrijalo sunce, dan samo takav kad se čuje zvono na vratima…
Otvara Mlađo, ispred vrata tri čoeka, odijela, aktovke, ozbiljni pogledi…
„Dobro jutro“, kaže jedan ”je li stan tih i tih?”
“Jeste”, veli Mlađo.
“Mi smo iz opštine, procjena stana da se porez plati.”
Mlađo, ljekar i dobrica, a ima i brkove, kaže izvolite, mjerite… Šta će pošteno čeljade…
Dopadoše u dnevnu sobu kad se pojavi Rada… Čim ču šta treba, ko prava Brđanka, veli:
„Ajte ljudi prvo da popijete kafu i rakiju, biće vremena da se poso radi“, i dok priča sjeda ih, ne da šansu da kažu da ne mogu.
„Imamo šljivu sa sjevera Crne Gore…”, i taman zaustila da nabraja šta u kuću ima kad je jedan od komisije prekide:
„A, okle je ta rakija?“
„Jedno malo selo pored Bijelog Polja, ne znate vi…“
„A iz kog sela?“
„Iz Čeoča“, kaže Rada.
„A od kog domaćina?“
„Draga Rakočevića.“
„A okle kod tebe Dragova rakija?“
„On mi je otac.“
„Aoooo… Kako je on oleleko mog pokojnog oca…“
I krenu priča…
A kad tako krene priča i stan na trećem spratu, a ima još sedam iznad njega – prokišnjava.
Sve se tad skockalo.
Stric Dragutin je i dalje pričo sa mrtvima do prije neku godinu…
Kad se crni glas čuo, otišo ja na Đapanov grob…
„Aooooojjjj, lele mene Draaagoooo, druže i prijatelju ljudi i junaka…
Čujem tuđi glas.
Na mom i njegovom Đapanovom grobu.
I sve se, u trenutku, promijenilo…
U mom životu i njegovoj smrti…
Ja sam iz Bijelog Polja.
I danas mi, u Titogradu, Morača teče uzvodno.
Naše je prirodno stanje: Đapanov grob – Moskva – Berlin.
Ne bi ni naša izvanja svojta, Pitagora, da nam je danas živ, bolji geopolitički trougao definisao.
A kamo li naša jabana.
Mi, sa Đapanovog groba, pripadamo crnomorskom slivu.
Mirko Rakočević
