Vraćao sam se sa sednice Saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu iz Subotice. Na auto-putu, uključio sam zvono na mobilnom telefonu. Da, opasno je koristiti ga u vožnji, ali opasno je, izgleda, i živeti.
Sačekao me veliki broj propuštenih poziva i poruka u kojima je bio isti tekst: „Umro je Manda“. Potpuni šok. Naglo sam usporio.
Pomislio sam da, možda, prebrzo vozim za put kojim se krećem.
Obuzela su me pomešana osećanja tuge za prijateljem, kolegom, pozorišnim saborcem i besa, strašnog besa prema svima i svemu što ga je u nezahvalnom poslu kojim se, poslednjih godina, bavio, nepotrebno i besmisleno nerviralo, da li je i čega sve to vredelo i da li je moglo da prođe bez toga.
Aleksandar Popović mi je, jednom davno, kada sam počinjao, rekao: Neće ti u pozorištu biti uvek lepo, ali nikad neće biti dosadno. Zar baš toliko?
Iako sam, zahvaljujući stečenom iskustvu, unapred znao mnoge odgovore, odlazio sam kod kolege, upravnika Pozorišta „Boško Buha“ po savete i divio mu se kako, s lakoćom, prevazilazi situacije koje su mene, godinama, emotivno potresale u poslu, u kojem valja biti sve samo ne takav, i pitao sam se kako je to moguće.
Sad znam da me je prevario, kao i mnoge druge. Bio je glumac, veliki glumac koji je iskreno i nesebično davao i prebrzo dao sebe svemu što je radio i svima kojima je svoj dar, arčeći ga, poklanjao.
Kao upravnik umeo je da iznenadi saradnike isplaćujući im dugove od pre nekoliko godina, za koje nisu ni znali da postoje. Znao je da bude prvi, kada u radničkom kombinezonu valja nositi džakove peska i spasavati ljude od poplave.
Svemu je davao poseban smisao, uvek s vizijom, s idejom, s pokretačkom harizmom s kojom se čovek rodi, koja se ne da naučiti, koja se, jednostavno, ima ili nema. Kao glumac, na sceni je uvek i iznova priređivao iznenađenja kojima nije bilo kraja.
U jednoj, njegovoj biografiji naglašeno je da ga je reditelj Đorđe Kadijević „naučio da samo onaj ko čeka može da se bavi glumom“.
Iako je to potencirao, kao da ovu lekciju nije savladao, nije čekao. Nije ni sve uradio što je hteo i mogao, nije sve rekao, još mnogo velikih uloga je bilo pred njim. Mnogo toga je pokrenuo, mnogo toga preduzeo, i bar meni lično otvorio i nametnuo brojna pitanja na koja ću do kraja života tragati za odgovorom.
Ako je i za kakvu utehu, ako je u ovom trenu može biti, otišao je u godini velikih u kojoj su otišli najbolji, onako kako je i živeo. Poslednje korake, poput Molijera, poput izuzetnih glumaca kakav je i sam bio, učinio je na sceni, u predstavi za decu kojoj je veliki deo svog postojanja na ovom svetu i posvetio i dao.
Otišao je kao Petar Pan koji je glumio Kapetana Kuku, igrajući ulogu koja mu, možda nije odgovarala, a nije znao kako drugačije da je vrati a da ne naruši poslovično dobru atmosferu pozorišta koje je vodio.
Ostaje mi da verujem da će negde drugo ostvariti sve ono što ovde nije stigao, ostaje mi da se nadam se preselio u bajku, a nama ostavio mitove i legende.
Dramski pisac, direktor Pozorišta lutaka „Pinokio“
Izvor: Igor Bojović, politika.rs
