U tom smislu poručujem BG sindikatu – sistem ne laže, on je lažan, sebi dosledan i iskren u nameri da nas potamani. Ko ne pamti žrtve prošlih vremena, neće pamtiti ni sadašnje, a za buduće ga zabole! Neće primetiti ni da sam strada, da ga je mehanizam samleo, pretvorio u neku amorfnu masu koja samo blebeće preko društvenih mreža, ide na pilates, zumbu, trbušni ples, meditaciju, psiho-dramu, TC Ušće na koncert, ili nekog mega poznatog DJa i ne zanima ga politika, a svi čitaju Blic na tabletima u gradskom prevozu. Potom ide red kladionice, red Farme, red Kardašijanovih (autorka teksta nikako nije izuzetak), Đoković, pa red Zvezda granda, Kurira, Informera, Sveta i Skandala, a za sevdah uvek lepo legne neka turska serija. Nikoga ne zanima politika, a svi u Srbiji politikolozi. Kako to? Glasanje, umesto iz sive mase, iz estradne magme, upravo za onoga za koga znaju da će da ih sahrani. Ali, kako?! I, šta je estradna magma? Da li iz nje izranja estradna mafija? A, u svakoj mafiji postoji krvna osveta…
Kad kažem da smo glasali za svoju sahranu, uopšte ne mislim na evropske integracije i NATO, ma jok, On to mora, oni to moraju, sve su potpisali. Bilo ko na njegovom mestu bi morao, a ako obrne ćurak, ugasili smo ga. Jer, šuška se da su Ameri zapravo na našoj strani, samo mi to ne kapiramo. Njima je stalo do Republike srpske u okvirima Federacije BiH. Zar su ludi da dopuste islamsku državu, s porastom radikalnog elementa, u sred Evrope? Zna se: moramo ostati neka eU-Krajina, bez Krajine. Stara dobra tampon zona protiv direktnog prodora islama, ali meni se čini da je islam itekako prodro u vidu migranata. Kolonijalni bumerang, ili pakleni Sorošev plan, trla baba lan! To ne može biti izgovor za onolike sistemske disfunkcije. Uostalom, ionako smo vazda u sendviču toplo-hladnog rata, a taj dijabolički međunarodni scenario, nije ništa spram domaće mutacije socijalističkog samoupravljanja u rođačko-ortački kapitalizam, a potom u čist sadizam, za koji smo upravo glasali.
Ne može da se sakrije – krali, ne krali – oduvali su „opoziciju“. Zavetnici uzeli Dverima glasove, pa im Skot jedva namako cenzus, a mi građani više ne znamo kome da verujemo. Sumnjivom stečajnom upravniku?! Izgnaniku iz Vlade, koji je svoju šansu propustio, ili se varam? U svakom slučaju, epilog ovih izbora jeste odlazak Demokratske stranke na đubrište istorije. Perjanice petooktobarske revolucije, koja se danas svela na Pajtića i Jerkov, Šutanovca koji samo dobaci po koju iz svojih nelegalno stečenih kvadrata u centru grada, opskurnu rediteljku, crvenu Hilari srpske kulture i još par onih kojima imena više ne mogu da se setim. Čeda je u novoj ulozi kurve za svačiji krevet, pa nam tako ostadoše samo bivši portparol i sekretar Srpske radikalne stranke, potpredsednik, a sad im se trijumfalno pridružuje i predsednik, ovenčan haškim lovorikama s instrukcijama u sitnim fusnotama, zadenutim za četničku šubaru. I, naravno, Dačić, stara politička raspevana mangulica.
Međutim, mi znamo kako radikal obrće – radikalno – za čitavih 360 + 180 stepeni. Ali, nama treba slobodni radikal, da radikalno uništi ovaj sistem koji nas siluje i zlostavlja već decenijama, ne pokazujući nikakve emocije. Trunku samilosti. Saosećanja. Sistem koji i pored usvojenih zakona svetle evropske budućnosti, ne funkcioniše kad treba da pomogne građanima, da im izađe u susret, olakša muke, koje im je upravo on nametnuo, ali kad treba da bije, siluje i ruši, navuče fantomku i postane nevidljiv. U pola noći dođe i poruši pola Savamale! Gradonačelnik ne zna o čemu se radi, premijer uzvraća da ko god da je – idiot je. Počinioci ostaju neotkriveni, stvar polako pada u zaborav, a novi investitori, čekaju u redu da se nataknu na obalu reke. Što se mene tiče, možemo da ih nataknemo kako su nas učili Turci. Samo čekamo da Premijer otkrije statuu našem dobročinitelju, koji će nahraniti srpskog seljaka – Muhamedu bin Zajedu al Najhanu. Po rečima Premijera: “Srbija će posle toga drugačije izgledati“. Znači opet će nam neki Muhamedi promeniti lični opis. OK, navikli smo, valjda je to njegova logika.
U isto vreme, u po bela dana mučki biva ubijena pevačica i bačena u kanal, istraga se posle 40 dana vraća na početak. Kad sam pročitala sledeću rečenicu u novinama, stvarno mi nije bilo dobro: „…na obeležavanju 40 dana od smrti pevačice, nije bilo inspektora na groblju. Tek kada su članovi familije Marjanović primetili mladića u belom dresu na kojem je pisalo “Mihajlović”, kog niko ne poznaje, pozvani su…“.
Pa, čekajte braćo, tu se vrzma prvi potencijalno osumnjičeni (vi navodno znate koji, tražite materijalni dokaz, tražite da ga uhvatite u grešci, ne isključujete mogućnost da je u pitanju manijak, erotoman, poludeli fan, bivši robijaš), a vi se ne pojavite u civilu na groblju kada su žrtvi davali 40 dana! Vi, istražni organi, ne smete nikoga od porodice da ispuštate iz vida ni na sekund, naročito s obzirom na to da, po svemu sudeći, niko nije prošao poligraf, iako se u štampi spinuje i da jeste i da nije. Da ne govorim o tome što je autopsija tek sad utvrdila da je usmrćena kamenom. Nikakav čekić, bejzbol palica, što je odmah zazvučalo nerealno. Za zločin na mah iz strasti ne ide se sa štanglom, ili gedorom, a kamoli bejzbol palicom, već onim što vam prvo padne pod ruku. Imam neodoljiv utisak da su i tu na delu amateri, diletanti, neznalice pune sebe, nešto kao pripadnice socijalne službe, srpske Mojre, koje svoje znanje iz društvenih i psiholoških nauka nisu proširile od šezdeset i neke, a odlučuju o sudbini stotina hiljada porodica u ovoj zemlji. Nisam stučnjak, ali meni se čini da je prilično „idiotski“ sačekati da prvi potencijalni osumnjičeni operu varikinom celu kuću, ili da se DNK s trenerke uradi tek posle mesec dana. Ili da u štampu procuri toliko detalja istrage (nebitno je da li su tačni, ili nisu) da bih ja, da sam kojim slučajem ubica, bila beskrajno zahvalana tabloidima što su mi pomogli da nikada ne budem otkrivena. Tačno bih znala šta ne smem da radim, gde ne smem da idem i šta smem da pričam. A, kako se to dogodi da policija daje ubici instrukcije preko tabloida? U kakvoj državi tabloidi mogu ovoliko da ometaju istragu, ili je to ipak neka taktika, a ja sam glupa? Ili smo svi glupi? Ali ne spuštajmo glavu, važno da je Premijer pompezno najavio hapšenje u roku od 48 sati, samo da prođu izbori, a prošlo od izbora skoro mesec dana. Uostalom ionako se činilo da se Republička izborna komisija, čuveni RIK, pretvorio u infinitezimal. Beskonačnu izbornu noć u kojoj su se dogodile do sad nezapamćene orgije na srpskoj političkoj sceni. U ovom času, upravo traju koalicioni postizborni pornići. U najnovijoj epizodi došlo je do hardkora između Radikala i Demokrata. Šešelj i Pajtić na Starom gradu! Koliko simbolike u ovom teatru apsurda, to ni Monti Pajton ne bi uspeo da osmisli, a Arto bi samo „kriknuo“ i bacio se na beton ispod Brankovog mosta.
To što su svi pomahnitali za udomljavanjem životinja, isto je bezdušno. Životinjama, po prirodi stvari, dom nije u stanu, u zatvorenom prostoru i da im se život svodi na petominutno vršenje nužde ispred solitera. Meni je to isto kao kad bi me neko ubeđivao da je baš gotivno onim jadnim albino lavovima u kavezu dva sa pet, koje je Bojović zatočio u Beogradskom zoološkom vrtu, bengalskom tigru u dva sa dva, ili da im prijaju decibeli od kojih se pomera utroba, iznad njihovog „prostranog“ habitata u kome se ni pudlica ne bi skrasila.
To je jedno, od ostale ponude s apsurdistanskog tržišta izdvajamo izvanredan turski hibridni paradajz, što je preplavio čitavo tržište. Zbog koga sve pijace izgledaju kao dečije igraonice s crvenim plastičnim lopticama. Hipermarkete ne spominjem. Ljubičasti kafiol iz Španije – budućnost srpske poljoprivrede . A, seljaci kukaju po emisijama. Kako Mu ih nije žao, kako nam ih nije žao? Pa, to su naši rođaci! Ali, ne, ponovno izabrani vođa štiti princip bezdušnosti – slobodno tržište, na kome svi slobodno trguju sem privilegovanih. Seljak nek se zaposli, nema kukanja dok traju integracije i vrtoglavi rast BDPa, već da radi u Juri da mu kosooki ujuri. Ima da bira oće Korejca, ili Kineza u Smederevu. Bolje birati između dva frika, nego dva zla. Molim vas, pa šta drugo srpskom seljaku treba nego da umre na kinesko-koreanskim jaslama?! Vođa je izračunao strogo veberovski, a mi smo glupi i ne kapiramo. Asketizam (gladovanje), vodi u kapitalizam, a mi smo u tranziciji, zar ne? Mora nešto i da se istrpi. A, evo meni krče creva već peti dan. No, Vođin princip mora da se ispoštuje, onako stoički.
Trnovit je put do našeg malog groba!
Neko bi rekao „ovce“, al’ ajde da vidimo kako smo to postali. Mada, nema tu mnogo filozofije, s obzirm na to da ceo svet možemo nazvati jednom velikom ovcom.
To je fizički kolaps, ali on je zapravo uzrokovan nedostatkom sposobnosti refleksije, iliti sozercanja. To ide ovako: dobijete input informaciju preko čula, vaš mozak čulne osete stavlja u određene predefinisane kalupe po kojima se vrši samo opažanje, dolazi do pojave slike, predstave, do izranjanja značenja vezanog za tu predstavu i to je prekognitivno. Međutim, kada je um u stanju obamrlosti, neke vrste katatonije, koja nije baš epikurejska „ataraksia“, dolazi do, najblaže rečeno – havarije. Predstave zadobiju automatizam vegetativne i animalne duše i kao kancer napadaju čitav duh, koji prestaje da vidi sebe. Sva zrcala se razbiju, ukoče u jednoličnosti sivila slike, oličene u rečenici „ja samo radim svoj posao“. Kod dece, naročito devojčica, prikazuje se pućenjem usana po društvenim mrežama. Dečacima iskoči žila na vratu, pa zabiju metak i ostanu večno zamrznuti u toj slici. Postaju prototip siledžije svog doba. Novog doba, u kom mišići počinju da im liče na uglačanu plastiku. Bez sozercanja – nesvesna, ta devojčica ne razume da se preporučuje kao seksualni objekat nekom pedofilu, koji je sve bliže i bliže. Tako se jedan ozloglašeni zatekao uravo u srcu našeg nekad slavnog duhovnog epicentra, Peći. To je taj drevni princip simpatičke magije – slično se sličnom zaista raduje. Nekad centar pesme heruvima, danas rasadnik zla. Neko bi rekao: zašto se čudite što vam zlo probija balvanom kroz vrata, da ne kažem „dveri“, kada vi sami potapate nebeske ispostave na zemlji i zašto se čudite što vam deca umiru od raka kad ih hranite plastičnim lopticama?
Bezdušnost je samo viši stepen sebičnosti nastale iz straha od siromaštva i gladi. Kod nas taj strah očas posla preraste u alavost i potpuno odsustvo svesti o opštem dobru.
Za odgovore na ova pitanja moramo pitati našu učiteljicu života – istoriju. Njeni motivi ponavljaju se kao neka karma, ili kao neka dosadna muva balegara.
„Gatije se site napljačkaše plena. Za par čizama se prodavahu robinje. I ja ubogi kupih jednog krasnog mladića za 100 aspri. Ovoliko plena, govorilo se, nije bilo od islamskog postanja“
Gl.Elezović: Turski izvori za istoriju Jugoslovena – Dva turska hroničara iz 15. veka, Bratstvo, 1932.
„I tada otac čedo za hleb prodavaše, i sin oca, i kum kuma, i brat brata. Ole, beda! Togda beše rob po 5 groša, a vol po 15 dukata; kilo žita 5 groša, pinta vina po dukat. Kom behu človeci ot plena ostali, velika zla trpeahu i veliku nuždu“
1605. blaženi Grigorije, Krušedol, Ljub. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi
„I togda za umnoženije vsakoj nepravdi meždu človeci i bezčastie roditeljem ot čed svoih, i iseknu (usahnu) vsaka ljubov blaga ot človek, i človek človeka davit i koljet“.
Vuk. St. K.: Danica, 1826.
(Iz „Kad su Živi zavideli mrtvima“, Milorad Panić-Surep, Beograd, 1960.)
Irina Marković
NAPOMENA: Kolumne predstavljaju lični stav autora što ne mora nužno da bude i stav redakcije „Slobodne riječi“
