Proslavljeni osamdesetogodišnji reditelj koji je svojim 47. igranim filmom otvorio Kanski festival, kaže da živi život buržoaskog radnika srednje klase: Smrtnost me brine još od moje pete godine, ali ako se na nju fokusirate kuća uvijek dobija
Uz zvuke džeza i sa ukusom šampanjca, sa mnoštvom pozitivnih vibracija, lepršavog humora i tonovima nostalgije za ljubavima i vremenom što je prošlo, novi film legendarnog, a sada već i osamdesetogodišnjeg Vudija Alena zvan „Cafe Society“, pokazao se kao pun pogodak za svečano otvaranje 69. Kanskog festivala.
Ovo je Alenova penušava posveta zlatnoj eri Holivuda tridesetih godina prošlog vijeka, ali i muzičkoj sceni Njujorka, gradovima u kojima su sanjani različiti snovi i rodila se jedna ljubav kojoj zaborava nema. Ovo je i neka vrsta Alenovog objašnjenja zašto mu nikada nije pošlo za rukom da zavoli Los Anđeles i zašto je uvijek Njujorku davao prioritet. Povlačeći paralelu između ova dva filmska grada Alen pokazuje isprazni Holivud sa svojim tračevima kojima se određuju sudbine i grade karijere i slika Njujork kao grad džeza, kriminalaca i političara u usponu i skromnih, porodičnih Jevreja – oni neskromni bili su „posijani“ po Beverli Hilsu…
Uz izvrsno odigranu glavnu ulogu Džesija Ajsenberga (partnerka mu je Kirsten Stjuart) i majstorsku fotografiju snimateljskog maestra Vitorija Storara, simpatičan i neopterećujući naratorski glas samoironičnog Vudija Alena, „Cafe Society“ je film posle kojeg osmijeh duže ostaje na licu.
Ovo je i Alenov 47. dugometražni igrani film u bogatoj i dugoj karijeri, dvanaesti sa kojim dolazi u Kan u kojem je osvojio dvije nagrade (za „Purpurnu ružu Kaira“ nagrada kritike Fipresci 1985. i počasna „Zlatna palma“ 2002) i drugi za poslednjih pet godina (prvi je bio „Ponoć u Parizu“) sa kojim je otvorio ovu najprestižniju svjetsku filmsku feštu. Podsjećanja radi, prošle godine u Kanu je bio prisutan sa filmom „Iracionalan čovek“.
Poznat po tome da je od početka karijere praktično snimao po jedan film godišnje, Vudi Alen živi i misli film i to mu nije dosadilo. Sa nekim od svojih filmova, kaže „nikada nije bio zadovoljan“, nekih se – tvrdi „slabo sjeća, poput ‘Ani Hol’ i ‘Menhetn’, „zadržao bih samo šest ili možda osam svojih filmova a ostale bih izbrisao“, ali u svakom slučaju nikada ponovo nije gledao svoje filmove.
U svojoj privatnoj njujorškoj projekcionoj sobi decenijama je fanatično gledao filmove. Sada, kaže, to više ne čini. Živi životom „buržoaskih radnika srednje klase što mi je omogućavalo produktivnost tokom godina“, rano ustaje, vodi svoje ćerke u školu (od 15 i 17 godina iz već dvadesetogodišnjeg braka sa svojom nekadašnjom usvojenom ćerkom Son Ji) i vraća se da radi. Poslednje što je gledao u svojoj projekcionoj sobi, a da mu se dopalo, bio je islandski film „Ovnovi“. Ne gleda mnogo savremene američke filmove, ne interesuju ga. U pet najboljih filmova svih vremena uvrstio je Kurosavin „Rašomon“, Velsov „Građanin Kejn“, Renoarov „Velika iluzija“, Bergmanov „Sedmi pečat“ i De Sikin „Kradljivci bicikla“.
Još od mlađih dana Alen kaže da čita „Njujork tajms“, ali sve češće zaviruje i u tabloide jer ih njegov šofer stalno drži u kolima. Nije promijenio svoj stav o religiji. I dalje osjeća da je to „prijatna fantazija za ljude koji pokušavaju da ublaže svoj bol od stvarnosti egzistencije“. Što se tiče politike, kaže da podržava Hilari Klinton, mada mnogo voli Bernija Sandersa „koji je fantastičan“. Klintonovu nikada nije upoznao, ali jeste Donalda Trampa. „Igrao je u mom filmu ‘Selebriti’ i bio uvek veoma ljubazan i prijatan, ali je veoma teško pomiriti sve to sa onim što je govorio i govori tokom izborne kampanje“, kaže Vudi Alen.
U nedavno datom intervjuu za „Holivud reporter“ pojasnio je da je ponovo morao da snimi uvodne scene „Cafe Society“. Iznenada je ostao bez glumca. Zbog velikih obaveza koje su podrazumevale i učešće u brodvejskoj predstavi „Mizeri“, Brus Vilis je morao da otkaže ulogu holivudskog agenta (druga glavna uloga), pa ga je Alen zamenio Stivom Karelom. U ovom intervjuu Alen je demantovao da mrzi Los Anđeles. „To je mit, nikada ga nisam mrzio. Jednostavno, ne volim sunčano vrijeme i ne volim da budem zavisan od kola. Volim gradove poput Njujorka u kojima čim izađeš iz kuće budeš usred svega, imaš saobraćaj, buku, sive oblake i snijeg“.
Za „Holivud reporter“ je izjavio i da nikada nije bio traumatizovan skandalima koji su ga svojevremeno pratili tokom veoma neprijatnog razvoda sa Mijom Farou („Nemam sa njom nikakav kontakt“), a jedan od njih je bio vezan i za optužbu za seksualno zlostavljanje sedmogodišnje ćerke Dilan (oslobođen je optužbi). Na ovaj dio intervjua u holivudskom magazinu reagovao je Ronan Farou (Mijin sin za koga se tvrdi da mu je otac Frenk Sinatra a ne Vudi Alen), izjavivši između ostalog da su „ljudi poput Bila Kozbija i Vudija Alena isuviše moćni“ i da „pravni sistem često pada i pokazuje se kao ranjiv kada se suoči sa moćnicima u slučajevima djece – žrtava“. Ronan Farou je svoje obraćanje završio riječima da je „ne samo pogrešno, već i veoma opasno to što je Kan odlučio da Alenov film otvori festival, jer se time šalje poruka žrtvama i počiniocima zlostavljanja: ‘Mi okrećemo glavu na drugu stranu’…“.
Po svemu sudeći, ovaj dio lične istorije Vudija Alena, čije filmove Evropljani veoma vole, još dugo neće imati kraj. O svom životnom kraju i smrtnosti koja je česta tema njegovih filmova Alen, kaže, ne razmišlja, ali brine. Izjavljuje: „Smrtnost me brine još od moje pete godine, ali ako se na nju fokusirate kuća uvijek dobija!”
Izvor: Dubravka Lakić, politika.rs
