Ovih dana, jedan događaj, kako to i inače biva sa trenucima kulture, ostao je u senci.
Malo ko je, naime, primetio da su skinute skele sa Narodnog muzeja i da je fasada ove zgrade obnovljena u celosti (nakon čega, kako najavljuju, treba da usledi i obnova enterijera); malo ko se osvrnuo na taj mali korak unapred naše kulture u opadanju, korak koji bi možda mogao da nagovesti jedno, makar dostojanstvenije propadanje, ako je ono u ovom nedobu u kom živimo, već neminovno. Srbi, sablaznuti zbog propasti sopstvene kulture, ali i poslovično zauzeti raspravom pro et contra Petog oktobra, koja se na društvenim mrežama ponavlja svake godine u ove lepe dane berbe i miholjskog leta, pa onda, vojnom intervencijom ruske braće u Siriji, kao i ostalim političkim temama od „životnog značaja“ za našu državu i narod, nisu primetili da je zdanje nekadašnje Uprave fondova, arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića, blesnulo na tužnom i neuređenom trgu Republike.
I dok razmišljam o svemu tome, ja pokušavam da se setim svoje poslednje posete muzeju… svestan da je to bilo davno, ali kada tačno..? Naprezanje mozga ne daje nikakve rezultate; nikako ne uspevam da pronađem orijentir u tim vremenskim bespućima maglovitih uspomena koje, pomalo pompezno, volimo da zovemo prošlošću. Ali, avaj, prošlosti nema, jer kako je to lepo primetio Anri Bergson, sve što smo proživeli ostaje duboko zakopano negde u našoj podsvesti, a prošlost su samo one uspomene koje često prizivamo. Jasno pamtimo naizgled nevažne događaje, a druge, koje smo u trenutku njihovog odigravanja smatrali užasno važnim, uopšte ne pamtimo, zbog toga što prizivamo samo ono čemu žudimo.
Sasvim je očigledno, dakle, da mi moja poslednja poseta muzeju nije bila naročito važna i da je nikada nisam prizivao, iz prostog razloga jer je bila ista kao i sve ostale – pomalo ritualna, puna naduhnoća, sunca, ili, kiše, i lišena pretpostavke da bi moj hram na trgu Republike, mogao godinama da ostane zamandaljen. Mogao sam, doduše, takvu sudbinu oronulog zdanja sasvim lako i da predvidim, da sam samo bio malo manje zanesen, ili da se izrazim žargonom, da sam bio manja zamlata, odnosno, opisno iskazano, mladić u svojim dvadesetim, u starom mantilu, koji vitla kosom do ramena i nezgrapnim kišobranom nabada po škripavom parketu muzeja, u svom usamljeničkom ritualnom pohodu na zbirke i hodnike; pohodu koji se po pravilu završavao ispred čuvene slike Uroša Predića „Na majčinom grobu“. A ti pohodi su počeli početkom osamdesetih i trajali sve do tog poslednjeg, kog posle nikada nisam prizivao i zbog toga sada više ne mogu da ga se setim…
U prvoj polovini osamdesetih, kad sam bio na pragu mladićstva, Narodni muzej za mene je predstavljao retku svetlost u sivom Beogradu, gradu sumornih ljudi koji se guraju u autobusima i tramvajima; gradu sa nekoliko svega neonskih reklama od kojih je pola bilo pokvareno; gradu koji je imao dva-tri kafea u centru ispred kojih su stajali momci i devojke u bleštavoj garderobi (baš kao u pesmi „Zlatni papagaj“ grupe Električni orgazam). Za divno čudo i valjda zbog apokaliptičnih devedesetih koje su usledile, danas se o osamdesetim ispredaju legende kao o nekakvom periodu gotovo ravnom humanizmu i renesansi. Ali, ako ćemo realno, tu se radilo pre svega o snažnom prodoru rokenrol kulture na naše prostore nakon Titove smrti, kao i svih mogućih zapadnjačkih uticaja pride, ali upravo onih subkulturnih i dekadentnih. To je bilo jedno sirovo oslobađanje bez jasnog cilja, ali taj ventil je i pušten u sferi bez značaja, kako bi se potencijalna nova energija istrošila na glupiranje i drogiranje, i da ne bi, kojim slučajem bila usmerena na demokratske ideje, kao, na primer, u Poljskoj. Svi se sećamo slučaja kada su se u tom, kako smo tada verovali, slobodnom Beogradu, na jednom rok koncertu pojavili momci sa plakatom poljskog sindikata „Solidarnost“. Policija ih je nakon samo par minuta brutalno uklonila sa trga, a „prozapadna rokenrol omladina“ to je mirno posmatrala, kao uostalom i bendovi – i niko se nije potrudio čak ni da zviždi policiji.
U takvom Beogradu i zgrada Narodnog muzeja bila je oronula, ali ako biste ušli u nju, neminovno bi vas obasjala neobična svetlost, koju ste, ukoliko u sebi imate makar i trunku nadahnuća, morali da prepoznate kao svetlost umetnosti. Tako sam i ja kao petnaestogodišnjak-šesnaestogodišnjak jednom prilikom ušao u oronulo zdanje na trgu i posle nastavio godinama da pohodim te škriputave hodnike, omađijan činjenicom da u Beogradu postoje takve slike i ispod njih imena naših ljudi o kojima u to vreme nisam imao naročita saznanja. Daleko od toga da nisam bio zainteresovan za druge zbirke, za vajarstvo, arheologiju, ili numizmatiku, na primer; fascinacija slikama, međutim, bila je tako jaka da je sve osim njih uvek odlazilo u drugi plan…
Slike…
Bila je tu neobična, glomazna žena, čobanica, sa štapom u rukama i čudnim kravama u pozadini, koje samo što se nisu stropoštale niz prestrmu liticu niz koju su pokušavale da se spuste. Čitava dubina slike načičkana kupastim brdima, koja su ličila na male Vezuve; prosto – jedan predeo na granici nadrealnog, a opet tako realan prikaz te gigantske čobanice sa rukom Herkulesa u kojoj kao da je ležala sva sirova snaga naroda. Slika, sva preterana, sva prenaglašena, a tako tanana i prelepa; ravna najboljim delima Pikasa. Ispod nje je pisalo: Pastirica, Sava Šumanović.
Potom, jedna zgrada sa velikim belim prozorima, razdragana, pastelna, u molskom valerskom ključu – kao prizor sa francuske rivijere; ispred nje, u prolazu – dama i tri gospođice, sve sa belim šeširima, takođe vrlo francuskog chic izgleda; ipak, po tipičnoj ogradi sa stubovima od cigle i žicom među njima, ja sam je uvek doživljavao kao scenu iz Beograda. Nekog sasvim drugačijeg Beograda. Beli prozori, Peđa Milosavljević.
Zatim, neobično polje, u pokretu; puno malih, skoro histeričnih poteza četkice; i blizak horizont (na njemu selo) takođe naškraban vrtlogom takvih poteza; nijanse žute, zlatne i tamnoplavo nebo… sa par crvenih krovova… Polje sasvim ubedljivo u svojoj mobilnosti, vangogovskoj težnji da otplovi nekuda, da izađe sa slike… Žito, Milan Konjović.
Pa onda, autoportret jedne stroge ženske pojave sa visokom punđom, dat gotovo nehajno, bez naročitog studiranja i upuštanja u sopstvene dubine; on ostavlja utisak da je urađen brzo, u nekoliko poteza autora koji ne želi da kaže previše o sebi, baš kao oni pisci koji svoju biografiju na koricama knjiga daju u najkraćim crtama, ali se baš iza toga krije neodoljiva snaga, jer iz te nenametljivosti, između redova, prepoznajemo skriveni značaj. Isto tako iz prividne rudimentarnosti ove slike nije izbijala nedovoljna veština umetnice, već naprotiv, njena genijalnost i namera da sebe prikaže u letu, ovlaš, jer to smatra dovoljnim; a nakon toga mora da pohita da slika druge ličnosti koje će studirati do tančina i prikazati ih u najfinijim nijansama. I onda shvatite da je to jedan od najboljih autoportreta koje ste videli, verovatno u čitavom svetskom slikarstvu. Nadežda Petrović.
Onda, jedna veličanstvena škrabotina, nekakvi šiljati talasi, mahom beli od previše pene, a svetloplavi tek u podnožju, gde su oivičeni zlatnom, sličnoj onoj sa podloge ikona. A, onda najednom, uviđam da su to planine i da su stvarne i pred oči mi izlazi nezaboravni pogled sa Lovćena na koji su nas jednom vodili na školsku ekskurziju; pogled na nepregledno kameno more Crne Gore koje se prostire u nedogled, ka zapadu i Hercegovini. Kamena pučina, Petar Lubarda.
I tako, sve dalje i dalje, kroz škriputave hodnike… Ređaju se fascinacije, koloriti, drugačiji svetovi… Teško je sve pobrojati, ali izdvojiću imena Jovan Bijelić, Marko Murat, Beta Vukanović, Milena Barilli, Marko Čelebonović, Petar Dobrović…
Potom, samo nekoliko malih koraka i sledi prelazak u sledeću sobu koja vraća u istoriju, u devetnaesti vek, pred realistična platna Đure Jakšića, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Steve Todorovića, Katarine Ivanović… Posebno čudo za mene bila je Pajina slika „Krunisanje cara Dušana“, koja je zbog svoje monumentalnosti bila izložena nad stepenišnom balustradom. Oduvek sam to veliko platno doživljavao kao ogromnu fotografiju koju je načinio putnik kroz vreme, skriven iza kakvih masivnih skerletnih zavesa od somota, ili kao rezultat astralnog putovanja u 1346. godinu majstora kičice iz Vršca, Paje Jovanovića. Ta slika je na mene delovala i svojom nesvakidašnošću; ne treba zaboraviti da smo u to vreme sa svih strana bili okruženi portretima Josipa Broza i, uopšte, jednom sasvim drugačijom ikonografijom. Pajin portret veličanstvenog samozvanca u zlatnoj odori i sa mačem u ruci, vizuelizovao je jedan od najneverovatnijih trenutaka naše istorije, koja je, kao što znamo, gotovo cela izgubljena u vrtlozima vremena i u velikoj meri lišena materijalnih tragova, naravno, izuzev manastira i crkava.
Paja Jovanović je prizvao uspomenu na krunisanje, ovekovečio ju je na dvadeset kvadrata velikom platnu i ona je zauvek ostala pred našim očima.
A ja, sada, sve to, sklopljenih očiju, prizivam, dok mi u ušima škripi stari parket muzeja, a terpentin iz temporalnih bespuća izaziva mirisne halucinacije.
Koliko generacija je ostalo uskraćeno za taj miris i za tu škripu? Koliko je dece odraslo, a da nije uživo videlo sve te poteze četkice? Da li je internet, čak i kad je reč o onima koji su zainteresovani, prava zamena za memlu starih hodnika i igru svetlosti i senki velikih majstora?
Kakav je uopšte kulturni i obrazovni nivo generacija koje su rasle bez muzeja? I odakle nam pravo da tu omladinu danas optužujemo za površnost, a ni muzej nismo uspeli da im pokažemo?
Koliko pripadnika novih naraštaja koji priželjkuju neku „svetsku“ Srbiju zna da zbirku strane umetnosti u Narodnom muzeju čine dela vrhunskih umetnika, počev od italijanskih slikara pozne renesanse i baroka, Tintoreta i Kanaleta, preko impresionista Renoara, Gogena, Tuluz-Lotreka, Van Goga, do velikana modernog slikarstva, kao što su Šagal, Pikaso, Kandinski i Mondrijan?
Koliko njih zna da je veliki deo ovih dela nabavljen zahvaljujući knezu Pavlu Karađorđeviću i Milanu Kašaninu, koji su 1945. izbrisani iz istorije? A između ostalog što su za našu kulturu učinili, danas možemo da im zahvalimo i na tome što su 1940. godine, kada je ratna opasnost već bila sasvim izvesna, izdali naredbu da se Miroslavljevo jevanđelje iz muzeja prebaci u užičku filijalu Narodne banke. I upravo zahvaljujući toj inicijativi, i uz pomoć mnogih drugih patriota, svetinja je nekako izmakla nemačkim lovcima na artefakte za koje je Hitler verovao da donose čudotvornu moć…
***
Narodni muzej u Beogradu, osnovan je 1844, ukazom Načelnika ministarstva prosvete, Jovana Sterije Popovića i njegov prvi naziv bio je Muzeum serbski. Godine 1935, on se spaja sa Muzejom savremene umetnosti u Muzej Kneza Pavla.
Tokom prvog svetskog rata uništene su mnoge dragocenosti… Između ostalih, čuveni Kličevački idol. Za vreme drugog svetskog rata, muzej je sve vreme otvoren za posetioce i sve je sačuvano, ali je jedan od naših najvećih intelektualaca, direktor muzeja Milan Kašanin, zbog toga proglašen kolaboracionistom!
Krajem šezdesetih, tim arheologa predvođen profesorom Dragoslavom Srejovićem, otkrio je Lepenski vir, a 1978. muzej ovog kultne mezolitske kulture, napravljen na lokalitetu, ulazi u sastav Narodnog muzeja.
Dve hiljade pete godine na listu UNESCO-a „Pamćenje sveta“, među 120 najvrednijih knjiga koje je stvorila ljudska civilizacija, uvršteno je Miroslavljevo jevanđelje.
Dve hiljade dvanaeste, sasvim neočekivano, na lokalitetu „pod Klepečkom“, u Viminacijumu, dogodilo se čudo! Arheolozi su pronašli žensku figurinu, bliznakinju zauvek nestalog Kličevačkog idola, za kog se verovalo da je jedinstvena figura misteriozne civilizacije srpskog Podunavlja. Figurinu su nazvali „Klepečki idol“.
Dve hiljade petnaeste, konačno su skinute skele koje su godinama držale pod opsadom zdanje na trgu Republike. S verom u Boga, i idole Lepenskog vira, Kličevca i Klepečke, čekamo konačno oslobođenje Muzema serbskog…
***
„Senzibilitet je najstručnija mera kulture jednog društva“
Milan Kašanin, Vreme 6-9 januar 1936.
Vojislav Todorović
