U jeku predizbornje šutnje, Srbija je više opsednuta monstruoznim ubistvom Grandove pevačice Jelene Krsmanović Marjanović, s trideset udaraca u glavu i bačenom u kanal u trenutku dok je trčala po nasipu u naselju Crvenka u Borči, nego što je briga za svoju budućnost. Kao da se u ovom ubistvu ogleda čitava njena sudbina. Cela Srbija postala je Šerlok Holms i Herkul Poaro, ali izgleda da je inspektor Žap zakazao, iako nas preko medija vlasti uveravaju kako policija vrhunski profesionalno obavlja svoj posao. Suveren je zabranio da do zaršetka izbora saopštavaju rezultate istrage i time nas ispekao na živoj vatri, ali mi znamo da njemu sadizam, a nama mazohizam, nisu strani. Jer, kako je više građana očajnički uzvikivalo na njegovim predizbornim skupovima, aman čoveče – GLADNI SMO! I jesmo GLADNI, ali ćemo opet glasati za tebe i da nas oči bole od beline frižidera. Ne znam koju računicu su njegovi stratezi tom prilikom imali na umu, valjda da nas zamaju, tj. da odmorimo malo oči od te beline crninom, ali činjenica je da ni ja ne mogu da prestanem da razmišljam o ovom ubistvu, kao i da sam od prve sekunde kad sam shvatila da je u priči osovina – majka-sin, zaključila da sam u romanu predvidela opšti trend ponašanja maminih sinova, kao i strašne posledice koje iz tog odnosa mogu da proizađu. U romanu, okruženje je izrazito okultno, a i ovde je. Naročito u zemlji gde je muški princip ozbiljno ugrožen gubitkom ratničkog, a i ostalih dostojanstava. Gde imamo Zmaja iz Šipova, nasuprot mučenika albanske golgote i heroja Prvog svetskog rata.
Naravno, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, ali postoji i ono što se zove osećaj, intuicija. Tada iskače strašna slika majke koja zloupotrebljava svog sinčića od najmanjih nogu za promociju svojih „veština“, ali i strašna slika predizbornog marketinga koji ne preza ni od čega.
Mislim zaista, ako je ova stravična tragedija poslužila samo kao nastavak epopeje spasioca iz Fiketića, onda je bolje da svi završimo u kanalu zajedno s ovom nesrećnom pevačicom. Žao mi je što to moram da kažem, ali moram.
NIJE SAMO SVEKRVA VIDOVITA
Kaži anđele,
Kaži anđele
Koji je moj greh?
Skini pečat tuge s duše moje.
Lošu sreću, čime kupujem
I ovaj sivi oblak čime prizivam?
Čim je javnost čula da se majka muža ubijene pevačice bavi bioenergijom i ko zna još čime, što se u narodu zove gatanje, bajanje i veštičarenje, svi su pomislili da je u pitanju ritualno ubistvo, što je Vendi samo izrazila kroz svoja usta, kao kroz narodnu kanalizaciju:
„Članovi familije Marjanović, dobijaju moć od demona, pravoslavna vera ne priznaje vračare i iscelitelje, čime se oni bave“. Znači ko im kaže, ali dobro, neću sad o tome. Sad joj preti da popije tužbu od svekra, koji je takođe na listi osumnjičenih, jer nije prošao poligraf, a iskazi su mu bili kontradiktorni. Ako čak i uzmemo da žena zaista ima isceliteljski i proročki dar, iz toga nužno ne sledi da ga upotrebljava na dobrobit, iako postoje oni kojima je navodno pomogla.
Sin, kao osvedočeni posesivac, ubijenu ženu nigde nije puštao da ide sama, davao joj bakšiš u kafani, verovatno da bi drugima stavio do znanja kako to sme da radi samo On, nadzirao njene naloge na internetu, kao i SMS poruke u telefonu, otkazivao i zakazivao tezge. Hvalio se kako su bili nerazdvojni i kako se takva ljubav retko rađa. Hvalila se i ona, ali bez iskrene radosti, već s prikrivenim grčom i strahom u uglu oka (bar kako se činilo svima nama koji smo pratili slučaj od početka). U iskazu koji je dao posle ubistva, ne videh patnju koja ide iznutra, već masku očaja, ali možda grešim. Ipak, ta intuicija je oduvek bila keva. Znate koliko se često desi da bude upravo ono što prvo pomislite, ili osetite i koliko ste se puta prevarili kada taj svoj unutrašnji glasić niste poslušali. Onda u komentarima na tekst, koji je među prvima izašao u jednoj srpskoj lažljivoj novini, ugledam ovo:
Da li je ubica ovo napisao da skrene trag s pravih osumnjičenih, a to su članovi porodice Marjanović, ili je to napisao neko ko ju je upravo „spasio“ od te iste porodice, jer očito da žena nije imala život van njihovog malog okultnog pravoslavnog kružoka? Ali, onda dobijete informaciju da to uopšte nije mali kružok, već da je čitava estrada zagađena šund okultizmom.
Majci Zorici, koja je odbila poligraf i nije otišla na sahranu, soba za seanse prepunjena je ikonama do najgoreg kiča, a sin Zoran, takođe nije propustio da podvuče njihovo vrlo pravoslavlje, ali je zato paroh prijavio da ih nikada nije video ni na liturgiji, ni u crkvi. To je to čuveno miloševićevsko pravoslavlje u kome je sve dozvoljeno, pa i da majka šalje svoga sinčića na astralna putovanja. Zaista ne negiram mogućnost postojanja takvog dara, kao i isceliteljskog, kako se tvrdi da ga gospođa Zorica poseduje, ali negiram mogućnost da ga neko nužno upotrebljava na dobrobit. Pogotovo ako imamo u vidu izgled dotične osobe, koji nimalo ne deluje produhovljeno, već naprotiv. Odmah se setimo i vidovite Zorke iz istog perioda naše slavne istorije.
Ima nešto u tim Zoricama definitivno…
Manikir i zadriglost
Crni krejon i podvaljak
Sin Zoran i majka Zorica, baš slatko. A, puka li je slučajnost što se isto tako zove i majka ubijene pevačice za koju policija odavno sumnja da nešto takođe krije, ali ne sme da progovori iz straha da ne naude maloj nesrećnoj devojčici, koja je ostala bez majke. Verovatno je to razlog što je svakog dana odlazila kod njih, a vozio ju je Zoranov brat Miloš, koji je pao na poligrafu i za koga se kaže da je bio veoma upućen u njihov bračni život. Tu je i sin iz prvog braka, onaj što se izlanuo rekavši da je „deda zajebo stvar“. Sin Zoran prošao je prvi poligraf, ali kad je bio nadrogiran sedativima, drugi poligraf, kako su prvo novine izvestile, nije prošao, da bi se onda pojavili naslovi kako je ipak prošao. Tu je već postalo jasno da se oko ovog slučaja pravi novinarska papazjanija. Stoga su u pravu članovi porodice Marjanović što se na njih ljute. Zaista je besprizorno licitirati osumnjičenima po medijima, bez ijednog zvaničnog policijskog saopštenja. Ono što je procurelo od tih takozvanih ljudi bliskih istrazi, govori nedvosmisleno u prilog tome da je porodica Marjanović lagala gde su bili i šta su radili u vreme ubistva, kao i da su sigurnosne kamere s obližnje prodavnice na putu ka zloglasnom nasipu u borčanskom naselju Crvenka, koje se nalazi tik uz Dunav i na kom mestu je pronađen leš u kanalu, zabeležile jurnjavu njihovih automobila. Pojavila se i informacija da je mužu Zoranu u toku ubistva zapravo bio isključen telefon, dok je on tvrdio policiji da je neprekidno zvao Jelenu kada mu se izgubila s horizonta. Navodno ostao je s ćerkicom na nasipu, a Jelena produžila istim da trči. Dakle, imamo scenu njih troje kako hodaju po nasipu, koji je između ostalog brisan prostor, gde se lako prenosi zvuk i sve se vidi. Takođe, mesto je polu-prometno, jer se na njemu mnogi rekreiraju. Po njegovim rečima, on i ćerkica idu iza Jelene laganim hodom, ali ćerkica zaostaje na poljančetu da se igra do trenutka dok Zoran ne shvata da je Jelnu izgubio iz vida. Ćerkica je time postala njegov alibi. Moje najintimnije mišljenje je da je ključ upravo u detetu, a iz ličnog iskustva dobro znam kako otac može detetu da ispere mozak. Javnost, pak, nije obaveštena o trenutku kada je zapravo Zoran ostavio ćerkicu kod kuće i počeo da traži Jelenu, ili je ona sve vreme bila s njim i gledala paniku koja je u njemu zavladala. Prvo je rečeno da mala J. pita gde joj je mama nestala, da svi imaju mamu samo ona nema, da bi na kraju procurelo kako je dete reklo da se „dogodilo nešto strašno“. Potom dobijamo informacije da je policija prvo uradila analize materijala ispod noktiju i nije ništa pronašla, pa s izgubljene pevačicine patike i isto nije ništa pronašla, da bi posle maltene nedelju dana uradili analize tragova s pevačine trenerke i našli DNK muškarca koji nije srodnik. Takođe, posle nedelju i više dana pronalaze krv na tepihu, ali u isto vreme dobijamo informaciju kako je porodica oprala kuću od tavanice pa do poda varikinom.
Na prvi pogled, stvar izgleda jasna: keva Zorica odbija poligraf i ne odlazi na sahranu da joj se šatro ne bi pomutile energije, kuma Verica, koja takođe nešto krije i koja je prva prijavila zločin i to na Zoranov nalog, gleda u nju kao u boga, sin Zoran koji od malih nogu izvršava majčine naloge, tako što izlazi pred kamere i priča o astralnim projekcijama, ili samo prepričava svoje pred-psihotične epizode, kome su ruke bile izgrebane i krvave, svekr koji pada na poligrafu upitan da li se nalazio na nasipu u času ubistva, dever, Zoranov brat Miloš, takođe pada na poligrafu, ali on je taj koji Jeleninu majku dovozi da vidi svoju unuku. No, ono što je meni najviše zaparalo uši je izbor reči upotrebljenih od strane svekra Vladimira pri opisivanju svoje žene Zorice:
„Ne mogu da utičem na to šta ćete napisati, ali vam moram reći da se u životu sve vraća. Ako bilo kako naškodite mojoj Zorici, vama će se to vratiti. Tako da pazite, na ovom svetu ona je mnogo jaka“. Meni ovo zvuči kao direktna pretnja, ne znam kako vama. Sin Zoran na svojim astralnim putovanjima imao je vođu, duhovnog vođu, koji ga je vodio kroz svet mrtvih. Znači imamo i jednog NEVIDLjIVOG člana porodice Marjanović, koji je možda smatrao da Jelena svojim bivstvovanjem ugrožava njegov opstanak, a možda mu je takođe smetala da dođe do svoje prave žrtve, a to je njena ćerkica, koja je u ovom slučaju već natragičnija žrtva. Svako dete bez majke je pola čoveka i zauvek oštećeno. Znači ovde imamo ne jednu žrtvu, već dve.
Bilo kako bilo, ne bi me čudilo da zaista optuže duha i da pravoslavno-okultna mafija i ovog puta prođe nekažnjno kao na primer osvedočeni ubica i pedofil Kačavenda, ili da pronađu nekog levog žrtvenog jarca kao u slučaju „kantrimen“.
Živi, a gladni bili, pa videli!
Irina Marković
NAPOMENA: Kolumne predstavljaju lični stav autora što ne mora nužno da bude i stav redakcije „Slobodne riječi“
