Naše pravo da budemo bombardovani

Stidljivo, samo jedan grlat glas, svi ostali nemi s polipima na glasnim žicama. Opšti utisak: tihi pisak vidljivo bolesnih, iskrivljenih, krezavih, masnih i odrpanih, po koja izgladnela baba u ranim pedesetim, ali i znatan broj stasite, ali jedva stasale omladine; žene u kućnim haljinama s viklerima na glavama, majke s decom na balkonima, starica podbočena na prozor čavrlja s demonstrantom, grmalj s kokardom na kaubojskom šeširu, i malečkom pištaljkom zarivenom ispod gustih brka, tumara kroz gužvu, kao da je konačno došlo njegovih pet minuta slave. Čak i jedan takav epski promašaj, pruža nadu da virus slobode od koga ovaj narod hronično pati, nije uništen. Dok je slobodarskog duha u nama, biće i nas! To je naš blagoslov i naše prokletstvo.
Ako se pratimo od ilirskih ustanaka, defakto ništa novo nećemo saznati, princip je isti – krave crkavaju, lipsale od nesloge u našoj maloj veseloj štali, a jedni te isti nas neprekidno ubijaju, ne menjajući strategiju čak ni za milimetar. Koliko oni ne menjaju strategiju, toliko se nama zgušnjava koprena pred očima. Tumaramo slepi kroz istoriju, svojih imena se ne sećamo, ne sećamo se ni kako smo se najduže zvali u svesti svih Romeja (Vizantinaca) – TRI_BALI. Lično mislim da se ime odnosilo na tri plemena od kojih su sazdani ti ludaci, tako da ih sad ima oko 15). Oni zaboravljaju svoje žrtve, jer valjda misle da se ponovo rađaju, ali ne u drugom telu, već u sebi, ili na Siriusu, njihovoj prapostojbini. Totalni ludaci! Najviše od svega vole da vole svoje neprijatelje. Stvorili su mentalitet poltrona, čankoliza, ulizica, izdajica, koji proizvode besmislene i ogromne žrtve. Zato, evo malo dokaza o tome, kroz citat Milana Stojadinovića, predsednika Vlade predratne Jugoslavije:
„Mene je jugoslovenska policija predala engleskim vlastima u Solunu, na grčkoj teritoriji 18. marta 1941. U to vreme Jugoslavija nije bila u ratu ni sa kojom državom, premda je Drugi svetski rat bio počeo u Evropi 1. Septembra 1939. U Grčkoj, koja je od oktobra 1940. bila u ratu s Italijom, nalazile su se britanske trupe da pomognu grčki otpor prema neprijatelju sa zapada i da pripreme zemlju za napad koji je ubrzo imao da dođe od strane nemačkih trupa preko bugarske teritorije, sa severa. Englezi su me transportirali iz Soluna, preko Sredozemnog mora, Sueckog kanala i Crvenog mora na ostrvo Mauricijus, u Indijskom okeanu. (On na Mauricijus, a namesnik, knez Pavle via Kongo). Oktobra 1937. bio sam zvanični gost britanske Vlade u Londonu, bio primljen u audijenciju i zadržan na ručku u Bakingemskoj palati kod kralja i kraljice. Ondašnji ministar spoljnih poslova Entoni Eden, priredio je u moju čast banket, kome je prisustvovao i Vinston Čerčil, kako on to sam pominje u svojim memoarima. Međutim, svega tri godine docnije, 18. marta 1941. postao sam politički zarobljenik te iste britanske vlade, čiji je predsednik bio u to vreme Vinston Čerčil, a Eden ministar spoljnih poslova. Kako je do tog neverovatnog i monstruoznog interniranja došlo i zašto…“.
Pitanje ostaje otvoreno do danas, kada stojimo pred istom egzistencijalnom provalijom.
Postadosmo velemajstori u povesnom BDSMu (bondage and discipline, dominance and submission, and sadism & masochism). Zdušno vekovima pomažemo neprijatelju da nas satre. Ako neprijatelj ruši manastire, mi ih potapamo; ako neprijatelj želi da mu služimo kao rukavica za obračun s rivalom – sami ćemo se u nju ugurati! Engleska nam je kanda najmilija – nežna somotska i najotrovnija. Bler nas bombardovao, premijer zvao Blera da ga savetuje. Ne kažem da bi trebalo da prigrlimo Nemačku, ali izgleda da je put kojim su hteli knez Pavle i Milan Nedić mogao da nas poštedi stravičnih  žrtava od kojih se niko do danas oporavio nije. I zar ove Nedićeve reči ne mogu 1 na 1 da se preslikaju na sadašnjeg premijera Srbije, koji bi u ovom slučaju bio nešto kao hibrid Nedića i Simovića, a to nikako ne ide zajedno:
„Proglasio se predsednikom vlade; pretorijanski, janičarski, samozvano počeo da kroji kapu državi, koju su milioni njenih građana svojim velikim žrtvama i krvlju stvorili.
Ko ga na ovo ovlasti? Kralj – ne! Narod još manje. Šta je hteo ovim činom? Da posluži svome narodu – Bože sačuvaj! Nego tuđinu: Englezima, Amerikancima, Sovjetima, svakom đavolu samo ne Srbiji i Srpstvu. Taj grobar srpskog naroda i Jugoslavije posle trogodišnjeg ćutanja – povampirio se. Toga sumanutog čoveka ponovo su izvukli Englezi na tragičnu pozornicu sudbine srpskog naroda. Treba srpski narod da da još miliona žrtava. Što da se proliva fina engleska krv, kad može srpska seljačka. I zato su pozvali starog plaćenika Dušana Simovića, da im bude na pomoći“.
I zar je slučajno što je moj deda godinu dana pre ovog Nedićevog govora napisao sledeće stihove u nemačkom stalagu:

„To je bilo protivničko delo
Da nas baci u ropstvo za celo
Da Jugoslaviju u rat tad uvuče
Da se ona za tuđi račun tuče

Da ostane milion grobova
Zbog nečijih bogatih lordova
Obećanja mnoga su data
Al’ to beše samo prazna hvala

Samo da ostanu sela polja pusta
A, krvava svaka šuma gusta
Od Užica do ravne Mačve
Gde siroma i bogati plače

Gde zasejana polja beše
Rođena im braća sve oteše
Da bi drugom ispunili volju
Ostaviše sirotinju golu“

I zar je slučajno što je ovaj protest protiv NATO u Beogradu organizovan na dan čuvenih dvadesetsedmomartovskih demonstracija, kada su se uzvikivale parole „Bolje grob, nego rob“ i „Bolje rat, nego pakt“ i maltene na dan početka NATO agresije, kao i na dan kad smo srokali čuveni nevidljivi avion F16 u ataru sela Buđanovci?

O ritualnom žrtvovanju i kultovima ću u nekoj drugoj kolumni. Ali, svakako ne treba zanemariti da je voz u Grdeličkoj klisuri pogođen drugog dana Uskrsa, kao i da su saveznici 1944. umesto uskršnjih jaja izručili na Beograd 1.457 bombi,  porušili 687 zgrada, a u ruševinama je pronađen 1.161 leš. Teško povređenih bilo je 1.468. Stradale su Bajlonijeva i Kalenićeva pijaca, koje su bile prepune ljudi, kao i Crkva Aleksandra Nevskog. Uništena je bolnica sa bolesnim srpskim zarobljenicima iz Nemačke koji su dovedeni na rehabilitaciju.  Razoreno je prvo beogradsko porodilište. U prah su pretvoreni Centralni higijenski zavod, Dečja bolnica, Dečji dispanzer, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz NDH. Sravnjene su Terazije, dok su za to vreme partizani igrali kolo i vikali: „Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici“. Fascinatno je zaista s kakvom preciznošću radimo na sopstvenoj šteti. Ovim ne želim da uvredim one čiji su dedovi stradali u NOBu, već samo želim da pružim sliku našeg mentalnog rasula kome nema leka, ali opet kroz njega tinja plamen slobode, koji nas volšebno ponovo rađa, pa makar i polu-mrtve.

Ako, pak, pogledamo bilans savezničke politike prema nama vidimo da su se znatno popravili u učinku 1999. u odnosu na 1944. Uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga, oštećeno 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno. Izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona. NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi“ i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom. Uništene su dve rafinerije nafte, Avalski toranj, oštećena zgrada Radio-televizije Srbije, petrohemija u Pančevu, Žeželjev most, fabrika automobila Zastava, zgrada Generalštaba, ambasada Republike Kine. Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen, a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500), a prema tvrdnjama američke nevladine organizacije „Hjuman Rajts Voč“ poginulo je između 489 i 528 civila. Nismo ni očekivali da će njihov izveštaj biti bolji.

Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica kod Đakovice 14. aprila i u Koriši kod Prizrena 14. maja, zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja, u Surdulici 27. aprila, u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila, u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama 7. maja, u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri 12. aprila, u Aleksincu 5. aprila i u Varvarinu 30. maja. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno. Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja. Nepune dve nedelje nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević. U Crnoj Gori NATO bombe odnele su sedam života. Već prvog dana „Operacije saveznička snaga“ (Operation Allied Force), a ne „Milosrdni anđeo“ kako se uvrežilo u narodu, 24. marta 1999. godine u kasarni „Milovan Šaranović“ u Danilovgradu poginuo je vojnik Saša Stojić. Mesec i šest dana kasnije, NATO je bombardovao selo Murino kod Plava, u kojem je stradalo šest civila, među njima i troje dece. Stanovnici ovog sela nisu bili upozoreni na opasnost, jer „šizela“ nije bila uključena da najavi bombardovanje. Porodice stradalih civila tužile su državu Crnu Goru i tražile odštetu na račun duševnih bolova i troškova izgradnje spomenika. Svi su, zbog zastarelosti, odbijeni, jer su se sudu obratili tri godine kasnije. Ako Vlada Crne Gore uspe u svojoj nameri, Crna Gora bi bila prva članica NATO koju je taj savez bombardovao, što bi bio presedan u ljudskoj istoriji mazohizma. Do sada se nije dogodilo da zemlja koja je bila meta Alijanse, kasnije postane njen deo.
Nemci, pak, nisu ostali dužni. Hitler je hteo ličnu osvetu. A, zašto su bombardovali odmah u prvom naletu Narodnu biblioteku, lakonski je objasnio general-pukovnik Aleksander Ler: „Zato što je u njoj sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda”. Tako je u nepovrat otišlo je 350.000 knjiga i preko 1200 srednjovekovnih manuskripta, a izgleda i naša večnaja pamjat. U Beogradu stradalo je od 2.271 do 4.000 ljudi, dok nemačke procene naravo umanjuju i kažu od 1500 do 1700. Porušeno je 627 zgrada, a veoma oštećeno 1.601 zgrada, delimično oštećeno 6.829 zgrada, uključujući deo zgrade Starog dvora. Teško je oštećena i Vaznesenjska crkva u kojoj je bilo vernika na jutarnjoj službi. Tom prilikom nastradali su i drugi srpski gradovi, naročito Kraljevo i Niš.
Jel vam se zavrtelo u glavi od ovih brojki? Brojki, koje nisu precizne – ne zna se tačno koliko je stradalo ljudi ni u jednom od pomenutih bombardovanja. Zato s pravom možemo upitati da li će se bar Svevišnji setiti tih nesrećnih duša, koje više nisu čak ni brojke?
Na kraju, ostaje nam samo da uživamo u svom slobodarskom ludilu, koje nas vodi direktno u čeljust najstrašnijeg do sada – Četvrtog rajha.
Zato, neka nam je virus slobode u pomoći!

Amin
Irina Marković