Čak ni u srećna vremena kada vladaju mir, stabilnost i napredak, ljudi nisu u stanju da ostanu ushićeni i oduševljeni velikom i uspešnom ličnošću koja ih kroz te uspehe predvodi, već počinju da zbijaju šale i da relativizuju njenu veličinu.
Da li su u pitanju nezahvalnost i bahatost?
Ne; radi se o nečem dubljem i sveobuhvatnijem; radi se o tome da je kosmički nemoguće da sve ostane dobro i uravnoteženo; i uvek se, neminovno, javi poriv da se sve podrije.
O ovome je prvi pisao još Kirkegaard i, pošto je smatrao da u njegovom, danskom, jeziku, ne postoji termin kojim bi bio u stanju da sasvim adekvatno objasni to osećanje tako svojstveno većini ljudi, a da bi ga što preciznije definisao, upotrebio je francusku reč – ressentiment.
Zadržaćemo je i mi, jer doslovan prevod – ozlojeđenost – uistinu nije dovoljno slojevit da bi sasvim dočarao sve slojeve ressentimenta, tog tako rasprostranjenog osećanja, kreacije ljudskog ega u pokušaju da se ogradi od bilo kakve krivice, ili odgovornosti za počinjene greške i propuste i da sve, baš sve, prebaci na drugoga, i da i najuspešnijim pripadnicima društva „pronađe dlaku u jajetu“.
Katkad, ressentiment postane kolektivno osećanje, zajednički imenitelj mnogih pojedinačnih ega; nacionalno osećanje neprijateljstva, usmereno na ono što se doživljava kao uzrok svoje nesreće, ili frustracije. To je u suštini, osećaj slabosti, inferiornosti, ili ljubomore, koji se pretvara u želju za osvetom.
Nietzsche je ressentiment objašnjavao kao imaginarnu osvetu, u nemogućnosti da se deluje stvarno.
Internet je živa, empirijska potvrda, ove misli velikog filozofa. Utisak je da na facebooku, kao pozornici za svakoga (u onom smislu u kome svako može da spremi komplikovan kolač u instant veziji, ako samo sledi uputstva na kutiji), među svim mogućim osećanjima, dominira ozlojeđenost, koja neretko prerasta u specifično protivljenje svakoj ideji, ili vrednosti – popularno nazvano „hejt“ (engl. hate – mržnja), bacanje hejta, hejtovanje… Hejteri, to su oni koji svemu nalaze zamerku, koji sve na svetu vide sa ružne strane, koji uvek vide da je čaša dopola prazna, a ne dopola puna; oni koje je duboko obuzeo osećaj ressentimenta.
Danas, na žalost, čitave nacije pate od te stare, Kierkegaardove ozlojeđenosti, koja je, jednom davno, možda bila presudni činilac u odluci slavnog filozofa da raskine veridbu sa voljenom Reginom Olsen, pod autodestruktivnim izgovorom da želi da je zaštiti od samog sebe.
Srbi, na primer. Oni su kolektivno raskinuli sa Evropom, da je kazne, ali ne da je zaštite od sebe, već svima u inat i contra mundum. Baš kao glavni lik filma „Tajvanska kanasta“ Saša Belopoljanski, kad na kraju filma kaže: „E sad ćete da vidite ko se zeza… Idem ja da se ubijem sad…“
Svakog 24. marta, na dan kada je počelo bombardovanje 1999, na društvenim mrežama, a i u štampi, možemo pratiti izlive ressentimenta prema čitavoj jednoj civilizaciji kojoj i sami pripadamo, ali smo, zbog nekih istorijskih okolnosti, sebe počeli da doživljavamo kao izopštenike iz iste. Loš standard, nezadovoljstvo, nemogućnost da se prevaziđu kompleksi i hronične nacionalne boljke, u krajnjem ishodu, doveli su do toga da se Srbi – koji uspomenu prema svojim najrođenijima kojih više nema, obnavljaju tako što im priređuju piknik na grobu – uvek, na taj dan, sete jednog nesrećnog deteta, koje je stradalo od zalutalog gelera. Nisu Srbi bili toliko osetljivi ni na decu stradalu u Jasenovcu, ni u Kragujevcu, koliko svi, sa jednim specifičnim tonom i vapajem govore o toj nesrećnoj devojčici stradaloj 1999. A taj ton, to je ressentiment; velika ozlojeđenost.
Srbi su samo nekoliko godina nakon II svetskog rata rado odlazili na rad u Nemačku, a Nemci su lepo dočekivani u Jugoslaviji, iako je njihova nacija bila odgovorna za daleko veća nedela od onih koja je, bombardovanjem 1999, počinio NATO pakt. A zašto je to tako? Odgovor je verovatno kompleksan, ali mogli bismo ga sažeti u rečenicu: Okolnosti su bile drugačije, Srbi su se, bez obzira na silne gubitke, osećali kao pobednici, i kao takvi se nisu uzdigli nad već pobeđenim Nemcima; izvesne količine antagonizma je bilo, ali nije nastao ressentiment.
Ali, godine su prolazile i vremena su se menjala… Srbi se nisu snašli u velikim istorijskim promenama, krajem osamdesetih godina prohujalog veka. U vreme kada je istočna Evropa sa buketima cveća u rukama obesmišljavala postojanje tenkova i podela među državama i nacijama, Srbi su, predvođeni jednim klasičnim madman–om, počeli da rešavaju „teritorijalna pitanja“ u besmislenom građanskom ratu čija je humoristička paradigma bio skeč iz „Top liste nadrealista“, ali je u realnosti, itekako bio obojen potocima krvi i nezamislivom bestijalnošću. Ali, kada je sve prošlo i kad je madman završio u zatvoru i pred sudom, pandanom onom u Nirnbergu, Srbi, umesto da pragamatično, poput Nemaca, iskoriste to suđenje da speru kolektivnu krivicu, počeše masovno da se identifikuju sa nekadašnjim vođom, sada glavnim akterom u grotesknoj reality verziji kultnog filma „The Truman Show“.
I tad je groteska postala slika, a ressentiment – zeitgeist, duh vremena.
Godine su prolazile, a ressentiment je bujao. Prvobitno oduševljenje slobodom i demokratijom izgubilo se u godinama u kojima se više ni Evropa nije snalazila. Ekonomska kriza, težak i naporan život i najbogatijih, nije u Srbima izazvao potrebu da se takmiče, da ponude najbolje, da nastave uporno i predano da se trude da potvrde svoje civilizacijsko mesto. Ne, jer lakše je bilo biti nezadovoljan, ozlojeđen i kivan na ceo svet. Napunili su se ozlojeđenošću.
Danas, na ulicama naših gradova, u trgovinama, parkovima i u javnom prevozu, svakodnevno prisustvujemo scenama međusobnog brecanja i optuživanja… A ljubaznost nema veze ni sa čim drugim nego sa domaćim vaspitanjem. Vaspitan čovek neće se brecati ni na najsporiju službenicu. A, kad vidim da se takva nadobudna osoba istresa na poštansku radnicu zbog njene „sporosti“, uvek se hipotetički zapitam da li je možda nadobudni gospodin (gospođa) na svom radnom mestu Švajcarac, ili možda Japanac? Uvek kad neko napadne nekoga zbog sporosti i kaže da žuri, treba biti svestan da je reč o osobi koja nije pošla na vreme, pa sad kasni i svoju krivicu prebacuje na drugoga.
I to je ressentiment.
Postoje ljudi obuzeti političkim ressentimentom, koji, na primer, kažu da je sve bilo bolje za vreme komunista, a pri tom zaboravljaju da je sve i prestalo da bude dobro za vreme komunista. A, kad kao primer uzmu činjenicu da smo u to vreme imali pasoš i slobodno putovali po svetu, a najčešće u Trst, oni zaboravljaju da je to bilo zbog toga što ti naši komunisti i nisu bili baš pravi komunisti, već beneficijari zapada.
Slično se može reći za bilo koje vreme i za bilo koju vlast. Sve na svetu je rezultat sticaja okolnosti i našeg snalaženja u njemu.
Postoje i ljudi sa generacijskim ressentimentom; oni kojima je sve bilo bolje „u njihovo vreme“, a vreme mladih generacija potcenjuju i u potpunosti negiraju. Zameraju im sve, od muzičkog ukusa do pogleda na svet. A zaboravljaju, pri tom, da su i sami učestvovali u promenama sveta, a da su mladi došli post festum.
Postoje ljudi obuzeti esnafskim ressentimentom. Neostvareni pisci, mogli bi da posluže kao exemplar. A priori im smeta što je, na primer, jedna spisateljica odštampala više desetina hiljada primeraka knjige, a tu knjigu nisu ni pročitali. Polaze od toga da je petparačka i prosipaju gnev po društvenim mrežama. Pri svemu tome zaboravljaju da u Srbiji teško da ima sto ljudi koji su pročitali „Ulysses“ i istovremeno hiljade onih koji su spremni da kupe ovaj teško čitljiv roman (koji nikada nije pročitala ni piščeva supruga i muza Nora Barnacle Joyce) – ne bi li im poslužio kao neka vrsta „eksponata sa police“, chic predmeta koji bi mogao da ih svrsta u „elitu“.
Sve ovo, bilo je o drugima, a gde je tu svako od nas kao pojedinac, u ogledalu? Obuzima li svakoga od nas, naš mali, lični ressentiment?
Zamislimo se.
Pisac ovih redova svestan je svojih dana ispunjenih ressentimentom. Osećao ga je i prema nekim ljudima koji su mu bili starešine u vojsci, i prema bivšoj supruzi, i prema ljudima iz firme u kojoj je nekada radio. Ali, dobra vest je da je uspeo da ga se oslobodi i to je bilo veliko olakšanje njegovoj duši.
Na momente, on i sada oseti nalete ressentimenta. Prema nekulturnim pridošlicama u njegov grad; prema komšijama koje besomučno lupaju, renovirajući stan; prema ressentimentom ispunjenim sunarodnicima koji čitavu naciju svojom ozlojeđenošću stavljaju u beznadežni interregnum između jednog zaostalog društva kakvom se, sasvim jasno ne možemo vratiti, baš kao što se jednom isceđena pasta ne može vratiti u tubu – i modernog društva, u koje nikako da stupimo.
A onda, on uvek pomisli da velegrad ne bi bio velegrad da ga stalno ne pohodi sveža krv; da je i sam više puta renovirao kuću i da je i sam lupao bez milosti; da ljudi ponekad nisu krivi za stanje u kome se nalaze, jer nisu svi istih mentalnih, obrazovnih i intelektualnih sposobnosti, niti su svi odrastali u istom porodičnom ambijentu i započinjali na istim startnim pozicijama.
I tako se on, onda oslobodi, a tragovi ressentimenta koji mu se s vremena na vreme jave, tiho prerastu u ćutljivu setu oslobođenu ozlojeđenosti prema svetu, i ostanu jedno sasvim lično osećanje koje utehu traži u večnosti i lepoti sveta čiji smo mi prolazni trenutak, nadahnjujući se drevnim Zenonovim stoicizmom i Horacijevim carpe diem.
Vojislav Todorović
