Svetlosnim žrtvenim oreolom nadkriljena je i poezija srpskih srednjevekovnih pesnikinja, počev od Jefimije, pramatere srpske i evropske srednjevekovne poezije koju ispisuje ženska ruka, nepropadljivo dvostruko slovo molitveno usrdne kćeri gospodara Drame, „umne veziljke, nežne matere, pobožne, blagorodne, mudre i okretne žene, čija je Pohvala list divne poezije, koji je odista bio dostojan da bude izvezen suhim zlatom po čistoj damaskoj svili“; potom pesma“Udovstvu mome ženik“ carice Milice, u monaštvu nazvane Jevgenija, koja se nakon kosovskog poloma sa još tri stotine udovica samo u jednom danu, zamonašila u manastiru Županjevac.
Delo Jefimije, Carice Milice i Jelene Lazarević Balšić, žena mužastvenog srca, a rodonačelnica srpskog ženskog pesništva, svojim porukama i poukama i svevremenom prisutnošću premašilo je okvire bogoslužbene crkvene književnosti.
Car Lazar i carica Milica imali su osmoro dece. Knez Lazar je stupio u brak sa dvadesetogodišnjom Milicom kada je imao oko trideset godina. Njihov prvi susret zbio se na dvoru cara Dušana u vreme dvorskih svečanosti.
U braku koji je obilovao slogom, poštovanjem, a nadasve duševnim stremljenjima i visokim duhovnim idealima državne slobode i nezavisnosti, rodilo im se osmoro dece: Mara, Teodora, Dragana, Jelena, Olivera, Stefan i Vuk i najmlađi sin Dobrovoj (pominje se i pod imenom Lazar) koji je umro kao dete.
Takvom stavu doprineo je i dolazak Jefimije na carski dvor u prestonicu u Kruševac, posle pada Sera u turske ruke 1373.godine. Od nje su Lazareva i Miličina deca stekla znanja iz različitih oblasti, a posebno iz umetnosti zaigličastog zlatnog veza, a mladi princ Stefan nazivao ju je “gospođom i majkom“.
Lazareve kćeri posedovale su veliku moralnu snagu, bile su izuzetno obrazovane, mudre, energične i samostalne devojke. Udaja četiri kćeri za uticajne i moćne ljude, još za Lazarevog života, doprinosila je bezbednosti Srbije. Mara, najstarija kćer, bila je udata za velmožu Vuka Brankovića, sina carskog sevastokratora Branka Mladenovića. Mara i Vuk su imali tri sina: Đurađa, Lazara i Grgura. Princeza Dragana se između 1386-1388. godine udala za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana. Kada je jula 1393.godine južno bugarsko carstvo, padom Trnova, pokoreno od Turaka cela Draganina porodica našla se u ropstvu. Na Oliverinu molbu sultan Bajazit ih oslobađa i daruje im oblasti oko Crnog mora, a posle angorske bitke novi vladar Sulejman daje im Smirnu na upravu. Treća princeza Teodora udala se oko 1388. godine za mačvanskog vojvodu, a ugarskog vlastelina Nikolu Gorjanskog. Živela je bez poroda, kratko i nesrećno.
Najmlađu Oliveru tek je čekao žrtveni „put ružama posut“, srpski tragični dar oceubici u zamenu za opstanak države, „da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ih klali.“ Predanje kaže da Olivera nije htela da se uda za Bajazita sve dok joj nije obećao da će pored džamije sagraditi crkvu u kojoj će ona Bogu prinositi molitve.
BLAGOVERNA VLADARKA
Ličnost Jelene Lazarević Balšić, može se sagledati iz tri ugla: njen životopis kao supruge i udovice Đura Stracimirovića i majke Balše III; kao supruge i udovice vojvode sandalja Hranića i kao žene koja je imala duboku svest o porodici i rodu iz kojeg potiče i o njegovoj bezvremenoj bogospoznajnoj žrtvi.
Jelena Lazarević, gospođa Lena, visoka stasa, tanka struka, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela nosila je dijademu sa bezbroj brilijanata i safira, rođena je između 1366.i 1371.godine. Na dvoru je stekla obrazovanje, a književni dar je, verovatno, kao i njen mlađi brat Stefan, nasledila od majke Milice zbog čega su je nazivali učenom.
Jelena se 1386.godine, tri godine pre Kosovskog boja, udala za dosta starijeg Đurđa II Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije. Ženidbom sa Jelenom, „blagovjerni i samodržavni gospodar svoj zetskoj i primorskoj zemlji“ Đurađ Stracimirović, ostvario je čvrste rodbinske veze sa najjačom srpskom vladajućom porodicom posle smrti cara Dušana Silnog i raspada Srpskog carstva.
Našavši seu Zeti, u posve drugačijoj sredini od one na carskom dvoru u prestonom Kruševcu, Jelena, osim brige o sinu Balši III, pokazuje interes i zanimanje i za druge oblasti; ona boravi u Brčelima, Godinju, Goričanima , letnjikovcima vladarske porodice Balšić Stracimirović, podiže i obnavlja pravoslavne crkve i tako postaje ktitorka svih pravoslavnih crkava u državi.
Kosovski poraz 1389. godina, očeva pogibija, žrtvovanje najmlađe sestre Olivere udajom za Bajazita, teško su pogodili Jelenu, kao i neprestana trvenja u državi njenog muža. Đurađ II je imao opasne protivnike koji su vrebali sa svih strana: da bi sačuvao državu od poraza borio se protiv Turaka, Mlečan i Arbanasa, ali i domaćih feudalaca –Brankovića, Hranića i Kotromanića.
U sukobu sa Turcima Đurađ je zarobljen 1392.godine i pušten tek kad im je predao Skadar, Drivast i Sveti Srđ na Bojani. Predavši ove gradove Đurađ odlazi u Ulcinj, dok Mlečani uporno rade na razdoru unutar Balšića i Crnojevića. Posle tri godine(1395) Đurađ je ponovo uspeo da vrati izgubljene gradove, ali ih je već sledeće godine za 1000 dukata od skadarskih prihoda ustupio Mlečanima. Đurađ je bio u sukobu i sa Sandaljem Hranićem oko Luštice, Grblja i Budve. Sandalj Hranić je od mletačkog dužda dobio titulu vojvode od Raške i Bosne i gospodar Budve i Zete. Đurađ je pokušava da se oslobodi Sandaljevog uticaja u zemlji, ali bez većeg uspeha, jer su ga pored Zećana podržavali i Arbanasi.
U ime svog muža Jelena Balšić, posle turske pobede kod Nikopolja, 1396. godine, odlazi na pregovore sa Sandaljem Hranićem.
Izmučen dugim ratovanjem i teško oboleo, i pored nege dubrovačkih lekara, Đurađ umire aprila 1403. godine. Neposredno pred smrt crkvi Svetog Nikole Vranjinskoj darovao je polovinu imanja Rak, a o svom budućem nasledniku na prestolu u Vranjinskoj povelji ostavio sledeće:“ Sin moj ili srodnik, ili inoplemenik, kako god izvolu Bog sadržati prijestol našega gospodstva.“
Udovica Jelena, umesto Balše, maloletnog šesnaestogodišnjeg sina, preuzima upravljanje državom, sa izuzetnom političkom čvrstinom, posle Zemaljskog sabora u Baru(1404) kada je Balša Treći proglašen za naslednika. Odlučna, energična i nesalomiva, Jelena, kao i njena majka Milica koja je do Stefanovog punoletstva vodila Srbiju, pravovremeno i mudro savetuje sina, sve vreme pokušavajući da povrati ugled zemlje, ali i da se oslobodi mletačkog uticaja. Na ovom važnom skupu bili su okupljeni najistaknutiji zetski i arbanaški glavari, kao i pravoslavni i katolički poglavari. Istakavši vladarsku i materinsku brižnost i skrb, Jelena se skupu obratila ovim rečima:
„Ja stavljam na ovaj presto sina Balšu, jer on je naslednik slavnog imena Balšića i prvi vaš i moj gospodar. Ali do njegovog punoletstva ja ću mu pomagati u upravljanju državom.“
Sinu Balši je učvrstila misao da je Zeta neraskidvi deo srpskog carstva, i da se u nevoljama koje su mladog naslednika vrebale sa svih strana, jedino može osloniti na ujaka Stefana Lazarevića. Istovremeno predlaže da se poništi ugovor kojim je Skadar ustupljen Mletačkoj republici, odnosno zalaže se da se mirnim putem povrati u sastav Zete, a ako ne može mirom, onda u krajnjem slučaju i ratnim pohodom. Za takav ratoboran predlog dobija punu podršku Sabora.
Pregovori sa Mlecima nisu uspeli, jer je Jelena tražila da mletački knez vrati pravo pravoslavnim crkvama da naplaćuju porez prilikom prelaza preko reke Bojane i da im istvremeno vrati i prihode na ribnjak u posedu na Skadarskom jezeru.
Jelena sa Mlecima započnje borbu 1405.godine, računajući na pomoć brata Stefana, čiji savet da ne poduzima rizičan i neizvestan ratni pohod nije poslušala. Mletački dužd raspisuje nagradu od 500 do 2000 dukata onima koji im žive predaju Balšu III i Jelenu. Balša III 1407.godine stupa u brak sa Marom, kćerkom arbanaškog prvaka Nikite Topije. U tom braku je dobio kćerku kojoj , daje me Jelena po svojoj majci.
Mlečani su spremni da sklope mir sa Zetom, ali pod uslovom da na pregovore u Veneciju dođe Balša. Jelena u tome vidi opasnost po sina i odlučuje da sama pođe u diplomatsku misiju, nastavljajući žensku tradiciju veštog i umesnog pregovaranja, kao što je to činila njena majka Milica kada je umesto mladog despota Stefana otišla na pregovore sa sultanom Bajazitom, i drugi put kada je skupa sa Jefimijom uspela da mošti Svetiteljke Petke izmoli iz Trnova i donese ih u Srbiju.
Ratnim brodom Jelena odlazi u Mletke kod dužda Mihaila Stena na pregovore. Stigavši u Mletke, posle skoro dvomesečnog putovanja zbog mnogih opasnosti koje su joj pretile na ovom neizvesnom putovanju i zadržavanja u Dubrovniku, Jelena izuzetno vešto započinje pregovore sa Mihailom Stenom, priznanjem da je sama kriva za rat. Posle tromesečnih pregovora, i u materijalno nepovoljnoj situaciji, zbog novca koji je potrošila na putu, mletački senatori su joj dnevno davali po tri dukata za osnovne potrepštine za nju i njenu pratnju.
Od proleća 1409.kada je krenula na put pa sve do 29.oktobra, trajali su pregovori koji su rezulturali odlukom da se potpiše jednogodišnji mir i da svaka strana u svom posedu zadrži ono što je i imala i pre Jeleninog dolaska u Mletke.
Mleci su je ispratili sa bogatim darovima, po nekim izvorima, dobila je čak i primamljivu ponudu za brak od dužda Kristofera Bormea. Da bi prihvatila taj brak Jelena je duždu postavila nekoliko uslova, a najvažniji je bila njena namera da osnuje pravoslavno carstvo na Balkanu i latinsko u Evropi. Opčinjen njenom otmenom pojavom, mudrošću i smirenošću, dužd je na sve to pristao, ali su ga u toj nameri sprečili papa i kralj Francije. Mlečani krše potpisani ugovor i trgovinskim zabranama ne dozvoljavaju privredni razvoj države, na Jelenin protest oštro odgovaraju:“Gospođo, gospođo, pazite šta radite, ne možete sve sakriti pod svojim prstom.“
U velikoj tuzi zbog neuspelog poduhvata zato što nije uspela da vrati Skadar u okviru svoje države, već je i dalje pod mletačkom vlašću, Jelena oblači haljine crne boje koje će doživotno nositi.
Imala je 40 godina kada se decembra 1411.udala se za vojvodu Sandalja Hranića. Dvor im se nalazio u Ključu, a za vreme leta boravili su u rezidencijama u Soko gradu i Samoboru. Istoričari zaključuju da je ovaj brak, pre svega, mao političke motive, jer je njime Jelena uspela da od najmoćnijeg Balšinog protivnika učini očuhom i zaštitnikom. Balša III koristi novostečenu moć i Mlečanima postavlja bezuslovne zahteve, uz pomoć očuha, traži da se sve teritorije koje je do svoje smrti posedovao Đurađ II Stracimirović vrate u njegovposed. Nakon osmogodišnjeg rata između Zete i Mlečana, koji je završen 1412.godine, Balša dobija i Ulcinj i okolinu Bara.
Ne zna se šta se desilo sa Balšinom prvom suprugom, jer se Balša III oženio devojkom po imenu Bolja, kćerkom arbanaškog gospodara Koje Zakarije. Sinčić koga je dobio u novom braku umire 1415.godine. Potrešen zbog velikog gubitka i što je ostao bez muškog naslednika, pred smrt samu Balša odlazi u Srbiju kod svog ujaka despota Stefana Lazarevića. Ujaku predaje sva svoja državna prava, odnosno upravljanje Zetom.
Balša III umro je 28.aprila 1421.godine u Beogradu gde je i sahranjen.
Mlečani su tada zauzeli sve njegove gradove. Njegovom smrću prestala je vlast Balšića u Zeti.
Sandalj Hranić brine o Balšinim kćerima, jedna od njih se 1424.godine udala za Stefana Vukčića Kosaču, Sandaljevog bratanca, koji će kasnije postati herceg(vojvoda), a druga mlađa Teodora udala se za Petra Bojsalića, hercegovskog vlastelina.
Biograf Stefana Lazarevića, Konstantin Filozof u „Žitiju despota Stefana Lazarevića“ svedoči da je Jelena Balšić Hranić, učestvovala u Budimu naredne godine na saboru zapadnih kraljeva i druge gospode: Sandalj, vojvoda bosanski i kralj Hrvoje, učiniše u prisustvu svojih žena tu slavu osobito svečanom, jer se njihovi vitezovi, visoki i plemenita stasa, hrabro i junački na megdanu poneše. Na sabor je najleši i najupečaljiviji od svi vitezova bio despot Stefan, Jelenin brat, za koga Konstanti Filozof kaže:“ najsvetliji pred svima i više od svih vidim beše, kao mesec pored zvezda, i i daleka vidim beše svakomu“.
Marta 1435.godine umire i Sandalj Hranić.
Posle njegovog upokojenja Jelena s veliki trudoljubljem i posvećenošću obnavlja crkve u Zeti koje su stradale u ratnim sukobima.
Milica Kralj
Sjutra: Zlatne oboce s četiri velika i dva mala kamena
