O, mladosti…*

Posle duge pauze trebalo bi da napišem kolumnu. Trebalo bi, a knedla u grlu mi prekida dah, i ne mogu da dišem, i zacenjujem se od onog bespomoćnog, polupijanog derta. Htela bih da kažem, htela, a čini mi se nesuvislo. Čini mi se nedovoljno. Čini mi se nedostojno.

Odrasla sam ispod Skupštine. Jebeš deo grada koji nema ime. Epicentar? Pretenciozno preko mere. Mogla bih sada taktate o tome, o ulici koju je kao deo Hilandarske kupio moj deda, o placu sa rentijerskim kućama (što je moj deda vizionarski predvideo za svoju decu – preduzimljivi obućar/papudžija želeo je da mu se deca školuju, i sudeći prema Milutinu (Bojić – prim.aut. pametno je to smislio), o „Zadužbini Ive Andrića“,  vis-a-vis moje kuće, sa čijeg prozora me je jutrom streljao duboki, modri, plavetni pogled moga voljenog profesora Jovana Hristića… mogla bih vam o toliko toga.

Ja nisam odveć stara. Nisam, a jesam. Upoznala sam neke ljude kada mi vreme nije bilo. Upoznala, osvojila, usvojila. Nisam sigurna da mi je to bio  negativni predznak u životu. Ja svoj život volim. Ponoviću još jednom – napatila sam se i patim, i imam žal za onime što je prošlo, ali svoj život nadasve volim.

Ergo, rodih se u bolnici GAK „Naodni front“, na kraju sedamdesetih. Od relativno mlade majke i relativno matorog oca. Obreh se u jednom stanu, na jednom placu u centru grada Beograda, koji je imao najlepše dvorište (jednu oronulu ruinu), u kome su moje voljene strine gajile neko starinsko cveće, u kome je rasla i još uvek raste (eto paradoksa!) jedna trešnja, mirisna i bogata. Ne videh takvu trešnju nigde u centru grada. Ne videh je nigde na beogradskom asfaltu. Trešnja razgranata, kao u najboljim svojim, i najplodnijim svojim, danima. Ogromna. Puna. Bogata plodovima sočnim, velikim kao omanje pesnice (kao pesnica mog sedomesečnog sina). Trešnja koja se okiti najkitnjastijim cvetovima kada cvate, k’o neka matora frajla. Neumesna, kao „kurvina svilena maramica“, kako bi to moj (drugi) muž plastično pojasnio. Dakle… Rasle smo pod Skupštinom, mala ja (u slepoj ulici, šarmantom ćorsokaku) i stara trešnja. Rasle, ali se nismo sukobljavale.

Vanserijska okolnost mog odrastanja u tom dražesnom slepom crevu glavnog grada (najslepijem što bi deca rekla, a sred centra što bi rekli matori!), bila je to što je moje (ne-tako-malo) dvorište, sa jednom velelepnom trešnjom, bilo i jeste spojeno sa „dupetom“ možda najdrskijim, ali i najintrigantnijim pozorištem ove naše bele kasabice. Ovog našeg  apendiksa sveta. Pogodili ste! Ovo ja tepam mom, najdražem, najbliskijem, najporodičnijem, najmojem pozorištu – Ateljeu 212.

Jeste, shvatili ste do sada, ja sam lokal-patriota. Apsolutno sam neobjektivna (Čemu? Ovo je ipak MOJ tekst! Ja JESAM pristrasna. Ja ne mogu iz tuđeg ugla. Ja sam užasno SUBJEKTIVNA!), ali takva kakva jesam sam bolno „inokosna“ što bi rekao pretenciozni Pavić, ili sarkastični Selenić (ako među vama koji čitate još uvek postoje oni koji čitaju Pavića i Selenića, razumeće razliku, nepremostivu).

Vratimo se na  „Od izvora dva putića (vode na dve strane)“. Odrastoh u tom delu grada. Skrajnutom i nepretencioznom, a opet… Sve mi je bilo pod nosom. Najviše „Atelje“. Taj me je upropastio. Oslovljavam ga u muškom rodu, iako bi trebalo da ga oslovljavam srednjim… To… Pozorište. Nego…

Lepota imanja dvorišta u centru grada, koje je u dupetu pozorišta (doduše!), ne očitava se u njegovoj magiji. Očitava se u potpunom skidanju rukavica. Vi čujete svaki jebeni zarez tokom proba. Svađe. Negodovanja. Lomove. Probleme. Čujete čitaće (i ine) probe, kako bi se to kolokvijalno reklo.

Demistifikujete pozornicu. Rasprši vam se pred očima. Rešite da uništite svoj život (Da se manemo koketerije!) i da zaronite u taj „bosanski lonac“, u tu „papazjaniju“, u taj „mish-mash“ govana i šlaga.

Jedini preostali roditelj ne reaguje. Misli, vi se šalite. Ostatak familije je skandalizovan. To nije zanimanje za buduću kućanicu… majku… suprugu! (Savremeni jesmo, ali nismo hipici, pobogu!)

Baš u tom momentu, na ćošku svoje ulice upoznate čoveka koji se zove Dušan Prelević (Čovek koji je otac vaše drugarice, a drug vašeg preostalog roditelja), i prkosno dignete glavu u vis, znajući da pomenuti ne da nije filantrop… dapače, osvedočeni je mizantop, na ljude se ne prima, a skenira i sve folirante kojima je hipertorfirani Beograd prebukiran.

Počeh ja da pijem svoje dnevne kafe sa Preletom. Svako jutro, ne prerano (taman, što bi moj pokojni Vava rekao – u 10h), Prele i ja smo ćuteći pili svoj prvi espreso. Posle nekog vremena, nadrndani i ne previše čovekoljubivi Prele mi je uvalio da napišem tekst. Sumirajući moj porodični background, zaključio je da sam ja ta mlada struja koja treba da piše o Beogradu. Onakvom Beogradu koji sam ja volela, a koga su mi moji preci u amanet ostavili.

Ovo je, dakako, isečak iz onoga što sam napisala Preletu.

Voleo je.

Ne bi me u suprotnom onim svoji prozuklim glasom zvao i dozivao sa „Pisac!“. Nisam tačno znala šta je to što je cenio sa mnom u vezi (Jer, da se ne lažemo, ja se ni sama sebi nisam preterano dopadala tih godina…), tek moje jutarnje kafe bile su osigurane dokle god je bilo i njega…

„Počinjem dan maznim razvlačenjem među čaršavima. Sunce miluje moja sićušna stopala, dok celim bićem udišem miris lipa iz Palmotićeve ulice. Duboko, duboko, da ga nikada ne zaboravim, da ne iščezne nikada iz moga tela, da mi krhko srce sastavi kada sam tužna. Moj Beograd, sunčan i mirisan, ali samo na mom ćosku, pošto zapaljeni kontejneri i prevrnute kante za đubre vode mrtvu trku u količini aprijatne ape! Titra mrak u jamicama mojih obraza dok razmišljam o prošloj noći, o vlažnim otiscima njegovih putenih usana, a po meni se prosipa palo zrnevlje svitaca sa neba. Taj zvezdani svod, beskrajni plašt srebrnih buba, ničim ograničen, pa ni mojim sujetnim postojanjem, u sebe je moguće jedino upiti pogledom na malu, slepu ulicu u koju se ulazi iz čuvene, vrevom neopterećene Palmotićeve. Miriše proleće, sočno, a njegov ritam nosi i pokreće udove dok u, od sveta odsečenom, uskom ćorsokaku, deca pale prve cigarete, kašlju od dima i slušaju cvrčanje pramenova kose, što se susreću sa razigranim plamičcima šibica. Noć sparna, noć crna, moj muškarac udaljen od mene hiljadama sunčanih godina, pošto nam se razlikuje čak i doba dana u kome se odigravaju naša apsurdna spajanja. Njegova čežnjiva, vrela ruka čvrsto steže moj struk, ostavljajući lepljiv i ljigav trag, (kao i potrebu da oderem kožu od trljanja pri tuširanju). U najmanju ruku, to je naš mali, prijatni nesporazum. Moje odsutno prisustvo, nema usamljenost koju mi velikodušno prepušta, dok mi pogled bludi u prizor što me seća na beslovesne, nežne uspomene odrastanja. Moj mentalni zabran, koji on poštuje samo zato što ga, zapravo, ne razume, zato što ne ume da oseti veličantvenost kojom se potpisuje moj grad.

Njegov puls, jer ovo sveto mesto (na kome cupkam, brišući iz misli Grdeličku klisuru i kanjon Tare, te ledenu Moraču i mutni Dunav, isušujući voljenu Savu – pošto mi se piški) srce je metropole, tu je sva pokretačka snaga, sva ona ognjena krv što ga nagoni da diše. Moj grad. Deca na ćošku. Bista starog pesnika. Mog dede. Moja ulica. Ja… Kako očekivati da će on da razume?! Slepu pripadnost i lojalno spokojstvo. On, koji je odrastao u prekomostaškom sivilu solitera, u čijim hodnicima i u avgustu smrdi kiseli kupus, gde komšije ne kucaju kada raketno uleću u susedske stanove, gde na otiračima, nespretno izuvene, u disharmoniji, stoje cipele. Kako? Sa kojim pravom da očekujem, da zahtevam od njega da poštuje moju bezuslovnu pripadnost onome što ja naživam centralnom venom, takozvanom „tetkom“ sveta, a ostali, prozaično – gradom. Njegov grad je konfekcijski, po JUS-u, shematski simetričan, lego-kockast. Zidan po jednostavnoj mustri: soliter – parking – tri vlati trave – soliter – parking – autobuska stanica bez trave, i jopet… I u tom momentu, kada neizdrž nagriza celo moje biće, vidim taj jaz, nepremostivi. On izgovara samo jednu reč, čije značenje i ne zna, jer da zna, ne bi je izgovorio. Snob.

Ja? Izvesna doza blaziranosti, to da. Čak ni ona nije bezrazložna. On zgranuto gleda u moje iskeženo lice, jer smejem se vrlo nepristojno, objašnjavam mu da ne koristi reči čije značenje ne zna, kao i da ne može voleti devojku koju ne razume, a da razume… znao bi da sam potpuno beskompromisno zaljubljena samo u ovo dostojanstveno i prkosno, soc–realizam nadživelo parče zemlje!

Jer , to sam ja. Taj komadić neprolaznosti. To je amanet predaka. Kaže da sam egoista. Odgovaram da opet ništa ne kapira, jer nije čitao Wilda: „To love oneself is the begining of a life- long romance!“ Ljubi me, sisajući slane kapi koje mi menja ju PH vrednost kože dok je fontana želja trenutno jedina ekspresija na mom licu. Između dva jecaja izgovaram sledeće – ne grli me nogama, odaću se drogama! Da li je sve tako komplikovano? Jesam li ja komplikovana, u sopstvenom neiziskivanju, neiskanju ničega do izvesne slobode neophodne za egzistenciju moje dekadentne, kontroverzne i ne-znam-sve-kakve ćudi.

Isto je i sa Beogradom – on se grize i udiše, čime se dolazi do velike istine: Iskreni Be ograđani nisu građani, već uživaoci grada!

Na potezu: Brioni, ni malo reprezentativni, kao što ime obećava, ali puni neke neobjašnjive topline, pa mesto, na kome je sada neka odurna zgradurina, a gde je nekada ponosno stajala, dugo već pokojna Boka, sa bubnjarom na sredsrede i škembićima u pacu, Srpska kafana, gde sam, kao dete, zavolela ćevapčiće i učila da čitam, dečje radoznalo proučavajući stihove Ivana Cekovića posvećene Milu Vlahoviću – najboljem upravniku kafane, koji je, naravno, Crnogorac (jer svi upravnici Srpske kafane su, viđu čuda, bili Crnogorci), onda, Lipa (potpuno uništena renoviranjem, kao i ostale kafane otetih duša) gde se jela prva pizza u gradu, Šumatovac, u kome je moj tata imao prvu, poslednju i jedinu, izložbu, skončavši život mesec dana kasnije, a u kome ga je moja mama prvi put videla znajući da će on biti otac njenog deteta, što su najavljivali slatko-neprijatni leptirići u stomaku, završno sa Vidin kapijom, u kojoj je moj mnogo stariji brat doživeo najlepše trenutke svog bezbrižnog sazrevanja, stasavanja, momaštva, i  u kojoj je prvi put popio vinjak.

…

Tu je kraj ove priče. Njegove priče, ne moje. Moja priča je Never ending story, la-la-la-la-la-la… Rastajemo se nemo, bez dodira, bez pogleda. Ja, odlazeći u sigurnost i spokojstvo male, slepe ulice, šarmantnog ćorsokaka u kome se i dalje oseća aroma lipe iako se kontejner na uglu zapalio, a on… On, verovatno, na gradski prevoz pošto mu je uvek žao da daje novac za taksi, a ja pre neću jesti no što ću čekati rasklimani autobus na stanici, poput prodavačice žigica.

E, još da jednom napomenem da je taj čovek arhitekta. U tome je ceo kvrc. Ne treba mi njegova arhitektonska ljubav. Ja imam svoj grad da me voli, bar onoliko koliko ja volim njega. A volim ga beskrajno i trajno. Uvek i bilo gde. Do samog kraja. O tome razmišljam dok pijem instant kafu koja kaplje na moju damastnu posteljinu. Arhitekta koji mrzi grad! Koji je ljubomoran na njegovu lepotu i svu toplinu koju prosipam po ovim ulicama! Ima li toga negde osim u Beogradu koji je dovoljno veliki i tolerantan da jednog takvog čoveka čak i ne želi da proguta!“

I to ja probrah po svojim spisima. Svoj život. Koga nema. U gradu koga nema. U kraju koga nema. Među ljudima kojih nema.

Nema više Preleta. Nema više Gage. Nema više mojih beogradskih jutara. Nema anegdota. Nema zezanja. Nema više esnafskih zagonetki.

Ostala sam ja.

Nadživela.

Nadigrala.

Gledam svog sina i pitam se hoću li umeti da mu potanko objasnim ko je bio Gaga Nikolić i zašto sam plakala dok je on bio beba (umesto da se radujem prvim zubima, koracima, čemu god…).

Kako reći detetu dvadesetprvog veka da su najlepše sećanja njegove roditeljice u bliskoj vezi sa kafanama (kada to nije politički, niikako korektno).

Kako pojasniti ko je tačno bio Prele (jer bio je mutan, a dražestan divljak).

Kako predočiti veličinu Gage Nikolića (a bio je jednostavan, skroman i gotovo nevidljiv).

Šta reći?

Dragi sine, želm ti od srca da voliš i otkrivaš ovaj grad. Želim ti da prepoznaješ ulice po mirisu (lipe), kao tvoji roditelji.

Da kupuješ kifle kod „Ace pekara“.

Da gledaš filmove u „Kinoteci“.

Da zajutriš u „Ateljeu“.

Da nađeš ljudsku kafanu gde ćeš sretati pristojan svet. (Naše kafane su sahranili, a pristojan svet je pomro.)

Želim ti da znaš da su modelatori ovog grada Ubavkić, Rosandić, Roksandić, Meštrović, te Brašovan, Jovanović, Ilkić, Dobrović, Deroko, Korunović, Načić (ne tim redom, naravno, a opet…)…

Volela bih da vidim kako halapljivo proždireš „gulaš u lepinji (naravno, sa bubcima)“ iz Skadarske.

Upiškila bih se od sreće kada bi znao ko je Ljuba Simović, a šta „Čudo u Sarganu“.

I „Hasanaginica“.

I Mihiz.

I „Banović Strahinja“.

Srce bi mi se dupliralo da čujem kako polemišeš o Vlahu Aliji.

I na kraju, sine, da skratim. Majku bi učinio srećnom kada bi znao ko je Gaga Nikolić. On ti je, sam po sebi, istorija Beograda – ukratko.

Izvor: youtube.com

Danica Nikolić Nikolić

*Pesma Arsena Dedića koju peva Dušan Prelević-Prele