Već tri godine unazad, jedanaestog novembra, u Srbiji se kao državni praznik obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, a kao zaštitni znak ovog praznika, po uzoru na sličan način obeležavanja u Evropi, izabran je, u našoj zemlji ugroženi cvet, Natalijine ramonde, sa motivom trake albanske spomenice. U Engleskoj se, primera radi, pored zvaničnog naziva Armistice Day, ovaj dan naziva i Poppy Day, odnosno Dan makova, kojima se simbolički predstavlja slika francuske pokrajine Flandrije, gde je u ovom ratu poginulo najviše engleskih vojnika.
Natalijine ramonde sa trakom albanske spomenice
Ovaj, praznik, međutim, iako usklađen sa cvetnim aranžmanima Evropske unije, nije zaživeo u Srbiji, zemlji koja možda i najviše od svih zemalja Evrope, istinski bolno pamti stravičnu epopeju takozvanog Velikog rata.
Kad biste pitali ljude na ulici šta se slavi jedanaestog novembra, gomila nezaposlenih, ili slobodnjaka van sistema, ne bi vam dala tačan odgovor. Državni službenici koji će uživati u blagodetima neradnog dana, možda bi vam dali odgovor, ali najverovatnije neprecizan. (Napominjem da sam lično, prethodnih dana, napravio malu anketu među ljudima koje sam sretao – i niko nije znao kakav je to praznik 11. novembra.) Nešto… Prvi svetski rat… Ma koga briga… Važno da se ne radi…
Srbija, međutim, i posle sto godina pamti Prvi svetski rat, ali zbog nekih drugih stvari. Pamti ga zato što gotovo i da nema porodice koja u njemu nije izgubila barem jednog muškog člana; pamti ga po narodnoj, državnoj i vojnoj golgoti prelaska preko gudura Albanije; pamti ga po, svima poznatim, jezivim i uzvišenim pričama o večnoj kući iznemoglih vojnika na dnu mora, u blizini grčkog ostrva Vido, opevanoj u veličanstvenoj poemi Milutina Bojića „Plava grobnica“; ali ga pamti i po bitkama dobijenim na večnu slavu i čast srpskog naroda – Cerske, Suvoborske, i bitke na Kajmakčalanu.
Ali, kakve veze ima Srbija sa jedanaestim novembrom hiljadu devet stotina osamnaeste, danom kada su u šumi, u blizini francuskog grada Kompjenja (Compiègne), deset dana nakon oslobođenja Beograda, saveznici i Nemci potpisali primirje koje je označilo kraj Prvog svetskog rata na zapadnom frontu?
Ama baš nikakve.
I ako uzmemo u obzir da je ovaj praznik prvi put, iz neba pa u rebra, uveden nedavno, tačnije, pre tri godine, hteli mi to ili ne, moramo da primetimo da je očigledno, u pitanju još jedna evropska „mustra“, nešto poput licence za kviz „Milioner“ ili za „Velikog brata“.
Sledeće čega se neminovno zapitamo je – da li je, zaista, moguće da država Srbija baš sve mora da kopipejstuje i zašto Srbija, ako se već posle toliko decenija vraća sećanju na Prvi svetski rat, nije odlučila da u to ime proslavlja dan pobede u Cerskoj, ili Suvoborskoj bici, ili dan proboja Solunskog fronta, 15. septembar, ili dan kada su trupe vojvode Bojovića, samo mesec dana nakon tog proboja ušle u prestoni Beograd – Prvi novembar?
Možda je to inercija iz komunističke ere u kojoj je nekada slavni dan oslobođenja našeg Beograda 1918, godinama bio preskakan, verovatno da bi se sakrila jedna od najvećih mrlja revolucionarne vlasti – smrt legendarnog vojvode Petra Bojovića, koga je, u njegovoj osamdeset sedmoj godini, nakon pobede revolucije, tukla i maltretirala OZNA pod optužbom da je bio saradnik Draže Mihailovića. A on, star i bolestan, tokom čitavog rata nije ni napuštao svoj dom. Kada su upali u vojvodin stan u Trnskoj ulici na Vračaru, čizmama su gazili njegovo ordenje i sablju i ponižavali ga, a onda su ga odveli u istražni zatvor odakle se vratio prebijen. Kada je nekoliko meseci nakon ovih događaja, vojvoda umro od posledica torture, za ovog velikog vojskovođu, heroja proboja solunskog fronta i oslobodioca Beograda, nije bilo ni državne ni vojne sahrane, već je na taljigama prebačen na Novo groblje…
A možda sam ja samo u svojim pretpostavkama otišao predaleko, a u pitanju je najobičnija poltronska potreba naših političara da nas upodobe i ukalupe sa evropskim načinom sećanja na Veliki rat, kako sad Prvi svetski rat, po zapadnom uzoru, i kod nas zovu.
Bilo kako bilo, kada sve ovo uzmemo u obzir, više ni najmanje ne čudi činjenica da građani Srbije pojma nemaju kakav je to praznik Dan primirja i da se zadovoljavaju time što znaju da se tog dana ne radi, što je dobro, jer im se ukazuje prilika da se, za iste bedne pare, malo odmore u krugu svojih porodica. Na prvi pogled, deluje da narod koji ne zna (a i ne zanima ga) čak ni koje praznike slavi, nema šanse da bude ujedinjen, ponosan i samim tim dovoljno snažan. Ali, da li je zaista tako? Da li možda baš u tom odbijanju naroda da se elementarno informiše o čemu se radi, leži seme otpora protiv nametnutih vrednosti?
Srpski intelektualci danas poručuju: „Zaboravite mitove, nemojte guslati, život nije ep, moramo biti pragmatični!“
Zamislite kad bi se nešto slično sugerisalo, na primer, Englezima. Uzmimo mit o vitezovima okruglog stola, koji je zahvaljujući anglosaksonskoj medijskoj sveprisutnosti, verovatno najpoznatiji srednjovekovni hrišćanski mit na svetu. Zapadno-hrišćanski, doduše, sa prepoznatljivom težnjom da se na putu ka bogu nađe i nešto opipljivo, nekakav dokaz; ali bez obzira na to, prelep mit. I zaista, na kraju, tri viteza okruglog stola, Galahed, Bors i Parsifal, nastavljajući da žive kroz priče francuskog dvanaestovekovnog pisca Kretjena de Troa, konačno, na jednom dalekom ostrvu na bliskom istoku, i pronalaze sveti gral, odnosno dokaz o postojanju živog boga.
Knez Lazar, centralna figura kosovskog mita, koji je u velikoj meri stvaran događaj, daleko je jednostavniji hrišćanin od pomenutih ritera koji su svoju potragu za istinom pretvarali u velike avanture. On je unapred bio spreman na obe pobede. Na pobedu na bojnom polju, i pobedu koju je nosila časna smrt na bojnom polju. On ne traga za dokazima, već samo za slobodom; i kao hrišćanin, on zna da je i smrt za veru i zemaljsku slobodu, takođe sloboda. Ona večna i konačna sloboda. Jer, ako je Hristos pobedio smrt na krstu, zašto ne bi on, Lazar, na Kosovu polju? Suprotno od toga je ništavilo.
I sad savremeni proevropski srpski intelektualci postavljaju pitanje narodu: „Dokle ćete da slavite poraz?“ Naizgled logično, ali upravo u tom iskazu leži zamena teza i jedno toliko prizemno shvatanje vrednosti, da takav stav brzo postaje subverzija koja nam perfidno sugeriše da ubuduće treba se ponašamo suprotno od onoga kako se poneo Lazar, to jest kao masa bez identiteta i najobičnije kukavice bez svesti o sebi samima i sopstvenim vrednostima, pogotovo onim najvažnijim, koje se brane po bilo koju cenu.
Dakle, niko normalan ne slavi poraz, niti je Lazar bio samoubica. Lazar je išao u bitku s namerom da pobedi, a ne da pretrpi poraz, sve vreme svestan težine zadatka. Ali, Lazar nije odustao, niti je pobegao, iz prostog razloga, jer se nije imalo gde ni bežati. Da ta famozna bitka nije primljena na polju kod Gazimestana, morala je biti primljena kod Kruševca, ili na bilo kom drugom mestu. Lazar je dakle bio tvrd, nepokolebljiv, pragmatičan i uporan, a to i jesu vrline svakog dobrog srpskog domaćina. (Ovde neću o manama, o njima stalno pričamo i svi ih dobro znamo.)
A koliko ja poznajem svoj narod, on jeste do krajnjih granica tvrd, zadrt, težak i uistinu pragmatičan. Srpski narod je narod zemlje, narod plugova i ratova u koje nije išao zbog slave i bitaka, već zato što su ga u njih odveli istorijski vrtlozi; u njih je išao da odbrani svoju kuću i porodicu i da pokaže svakome da neće dobro proći ukoliko se drzne na te svetinje. Upravo takav je bio i Lazar. Lazar je između ropstva i mirne predaje svoje zemlje i naših porodica i, s druge strane, prihvatanja bitke sa nadmoćnijim neprijateljem, odabrao da ostane nepokolebljiv i time nam je omogućio da vekovima opstanemo kao nacija i da možemo, u vekovnom mraku, makar i uz tako rudimentaran instrument kao gusle, da pevamo i da se podsećamo ko smo. Spasao nas je onoga što su mnogi nama, po broju i teritoriji, slični narodi, mnogo vekova kasnije morali da rade – da se bave pseudoarheologijom i prekopavanjem po ruševinama crkava, ne bi li iskopali svoje zaboravljene vladare i sa njima svoj izgubljeni identitet. Mi smo znali ko smo, zahvaljujući Lazaru. I zahvaljujući njemu, srpski narod i jeste ostao duboko hrišćanski narod koji je negde na nivou kolektivnog nesvesnog uvek bio svestan da sve one realne zemaljske vrednosti, uključujući sopstvenu pragmatičnost, prestaju tamo gde počinje nebesko carstvo.
I baš juče, kad sam već bio započeo pisanje ovog teksta, jedna od najboljih naših savremenih književnica, koja je voljom proviđenja ujedno i moja supruga, pokazala mi je facebook post svoje prijateljice, dominikanke Valeri Diaz. Valeri piše kako se vraća u svoj grad Punta Kanu, koji je za nju oličenje njene drage Dominikanske republike – zemlje sunca, najplavljeg među svim azurnim morima, zemlje večno nasmejane i razdragane, zemlje divnih ljudi… I posle svakog pominjanja Dominikanske republike Valeri je stavila jedno srce… korason… Na to Danica komentariše kako je nešto kao ta Valerina mala posveta svojoj zemlji, svuda u svetu sasvim normalno, i kako niko i nigde na celoj kugli zemaljskoj ne bi imao primedbu na njen post, niti bi je iko proglasio dominikanskim nacionalistom, ali kada bismo mi nešto slično napisali za svoju zemlju, odmah bismo bili proglašeni srpskim nacionalistima, jer to ispada nekako logično, i svako iskazivanje ljubavi prema svojoj zemlji od strane Srba, uzima se kao nacionalizam.
Eto, dotle smo mi došli. Sledeće čega bismo možda u skoroj budućnosti mogli da se stidimo je ljubav prema svojoj deci, roditeljima, prijateljima.
Ljubav nije pragmatična, ljubav nije ekonomski isplativa, ljubav nije kamatonosna, ljubav nije u skladu sa evropskim standardima…. Ili, možda i jeste? To bi trebalo proveriti…
Bez obzira na sve, mi još uvek znamo šta je ljubav, ali mi više ne znamo šta je otadžbina, i na sve to, nemamo pojma šta je Evropska unija i šta piše u tim poglavljima…
Na kraju, na pamet mi pada jedan tekst koji mi je s puno ljubavi pre neki dan pročitala Danica. Radi se o tekstu koji je za „Peščanik“ napisao pokojni profesor Vojin Dimitrijević, o dvojici svojih prijatelja, inače Daničinih najdražih profesora sa dramaturgije, takođe počivših, Vavi Hristiću i Bobi Seleniću. Priča Vojin Dimitrijević kako je Boba Selenić ponekad umeo da bude visokoparan i da čak u sasvim neformalnim situacijama izgovara intelektualne rečenice, neprimerene mestu i situaciji, pa je tako jednom prilikom, u kafani, u društvu, u sred neke pijanke, rekao nešto zbog čega su ga posle godinama zadirkivali… Ali, Selenić je bio u pravu. Sve na svetu zavisi od ugla iz koga stvari posmatrate i od onoga u šta verujete i što predstavlja vaš vrednosni sistem. Ako makar instiktivno verujete u vrednosti sopstvene tradicije, onda vam ništa neće značiti sve te birokratske zavrzlame i kopipejstovani praznici, i možda baš u tom odbijanju da se sazna o čemu se tu radi i šta se sve to slavi i uvodi, i leži pritajena snaga naroda i njegovog instikta za samoodržanjem.
I na kraju, samo još ostaje da kažem šta je onom prilikom, u kafani, po profesoru Dimitrijeviću, rekao Selenić. A toga je, narod, vekovima, na svoj način i bez razumevanja grčkih pojmova bio svestan.
„Eshatološki posmatrano, pragma je deplasirana“.
