Taman Relja završio četvrti osnovne, a u knjižicu sve suva petica.
Odlučio tata da ga časti. Nije Relja do tad od Mojkovca kročio dalje no do Prošćenja, kod babe i đeda.
Od sve familije jedino se jedna tetka udala u Latine, u primorje, te tata odluči da Relju povede u Budvu kod nje. Da dijete vidi svijeta.
A i red je. Sve petice i plus higijeničar u odjeljenju.
Okupala majka Relju, kupila mu sve novo novcijato te ga obukla. Da dijete liči na nešto. Da se ne diže bruka po bijelome svijetu.
Ujutru na noge, te prvo kod Trajka. Kupio tata burek da se ne gladuje usput, a majka k’o sve majke, i pored toga, stavila u torbu malo ljeba i sira i pršute.
„Može taj zli autobus usput neđe prokuvat’“, veli i trpa u torbu.
Te, pravo, na Tarin autobus. Vozi, Miško.
Objašnjava tata Relji usput – te ovo je Morača, a ovo kanjon Morače, te naš glavni grad Titograd, te Cetinje, tu žive u Bajice čuveni Martinovići… I tako redom.
Taman kad su bili uz Obzovicu izvadi tata iz torbe da Relja još malo založi. Ne prođe mnogo, a Tara izbi iza okuke u Brajiće. Puče pogled na more. Relja taman progunuo zalogaj, pa raširi oči… Gleda beskrajnu pučinu.
„Auuuu, tajo, koliko je ovo jalovište.“
Džaba, đe god čeljade iz Mojkovca krene svuda ga neko jalovište snađe.
A lako su se, po svijetu, snalazili. Ma još lakše oni što dolaze u Mojkovac. Ili prolaze.
Neki iz Bijelog Polja krenuli na sahranu pa pred Mojkovac pitaju nekog đeda đe je groblje u grad, a on veli: „Taman naspram Jalovišta“.
Naišli Beograđani: „Gde se, druže, svraća za Žabljak?“ „Posle Jalovišta desno.“
Neki opet, dok prolaze, ‘oće da svrate i vide Đidovu rodnu kuću.
„Đe je?“, pitaju. „Samo pravo, nema pet minuta od Jalovišta.“
Jalovište – raskrsnica i orijentir svih puteva u Mojkovcu.
I – hipoteka Mojkovčana.
Decenijama.
Nije svejedno. Nazovu pogani Titograđani jednu kafanu Mojkovac. „Što, Mojkovac?“ Vele, svi prolaze niko ne svraće.
Kad se rodi riđe dijete u Bijelo Polje odma’ komentarišu da ga je činio neki Mojkovčanin – izbija mu po kosici cink sa Jalovišta.
Ondašnja mojkovačka vlas’ je zauzimala ozbiljne stavove kako da iskoristi taj brend.
Bilo raznijeg predloga.
Da se otvori zdravstveni centar za sve one kojima fali gvožđa u krvi, i svih ostalih sličnih elemenata iz cijelog Mendeljejevog periodnog sistema.
Jalovište – banja teških metala.
Kad to propade pade nekome na pamet te razmnožiše krapa. Marinirani krap iz Jalovišta – idealni izvozni proizvod za malokrvne, pirgave, Šveđane.
Te i to propade kad saznadoše da Šveđani gvožđe, olovo i cink dobijaju od Rusa.
Šta da se radi, brale?
Propade tolika investicija. A decenijama se ulagalo. Sve su se štetne vode tu njivile.
Potom, stiže demokratija.
A odma’ za njom i poplava.
Muka, ‘oće Jalovište da se izlije u Taru.
Vlas’ odma’ nađe spasonosno rešenje – vele da uvezemo iz Amerike stotinak dabrova, a oni će, što im je i pos’o, odma’ da prave branu. Te će se Tara tako sačuvat’.
Dok Evropljani ne lupiše šakom u sto. „Da se to sanira i zatravi po evropskijem propisima.“
Tuga.
Ostadosmo bez Jalovišta.
Raskrsnice i orijentira svih mojkovačkih puteva.
Ostadosmo bez brenda…
Da ne bi Sasa ostali bi i bez riđe đece.
Tako je to bilo krajem prošlog milenijuma.
Ovaj smo započeli drugačije.
Rastu nove generacije.
Nema u krvi viška gvožđa i ostalijeg metala.
I odjednom – puf – „niče“ priroda i istorija Mojkovca.
Bjelasica, Sinjavina, Prošćenske planine, Tara, Crna Poda, Zabojsko jezero, Biogradsko jezero i prašuma, obronci Durmitora… Priče o srednjevjekovnom Brskovu, o Zetskom putu – putu srebra i zlata, o vilinskom kolu na Mjedenom guvnu, junacima sa Bojne njive, o starostavnim freskama manastira Dobrilovine…
Ima sa čim da se započne ovaj milenijum. Ima.
Skoro sam iš’o u Titograd.
I obiš’o Relju.
U velikim je godinama. Praška. Ništa od njega nema. Niđe bez inhalatora. Stek’o penziju k’o veliki stručnjak.
„Jebi ga“, veli „dršte se današnjijeg vremena. I današnjeg Mojkovca. Ja onako riđ sa Jalovišta jedino sam se ‘vamo uklopio.“
Mirko Rakočević
