Postojao je jedan dečak, nekada davno, negde na livadama Šumadije, koji je voleo vetrove zamršene u snovima, u krošnjama bagremova na brežuljcima, iza kojih je počinjao svet velikih, u prostranstvima što su ga mamila obećanjima sreće.
▼▲
Postojala je jedna devojčica, nekada davno, negde na proplancima Homolja, musava od prezrelih kupina, pogleda uprtog u visine, jer se plašila oluja, gromova i munja, i šarenila sveta izvan planine.
***
Nekada davno jedan je dečak, u krošnji tek sazrele trešnje, uveren bio da se ona rumeni samo za njega, i da je sve pod bistrim nebom stvoreno da bi on koračao niz livade, kroz orošene vlati trave i hajdučice cveća, u susret svetu. I mlateći prutićem žbunove kraj puta, zagledan u magiju sebe, koračao je ka proplancima i daljinama, da bi na njima bio ono što jeste, što će da bude, postane…
▼▲
Nekada davno jedna je devojčica, s rukama u gnezdima drozdova, gledala svoja krila, kojima će nadmudriti ćudi planine, neprozir sveta i strahove u senkama natkriljenim nad svime u njoj i oko nje. Povetarci su joj šaptali o daljinama iza bregova, proleća tabanala staze, a drozdovi je zviždukom dozivali da krene za njima, da preleti zavijutke detinjih teskoba, da poleti i vine se u nedoglede, ka onome jeste, što bi da bude…
DEČAK I DEVOJČICA
Bio je jedan dečak sa bleskom u očima. Bio je naivan, sanjar, budala, i beskrajno je verovao jednoj ženi. Ubio sam ga večeras, pred sumrak.
MILOŠ
***
Vest o ubistvu dečaka sa bleskom u očima dojavili su devojčici drozdovi dok je sedela na klupi u parku zagledana u sećanja… Vest je nije potresla, ostala je pribrana, mirna, sve je to znala i mnogo pre… Znala je, dečak je bio mrtav još onda kada su zajedno sedeli na toj istoj klupi, držali se za ruke, zamišljeni, odlutavši u nedođije proživljenog, svako za svojim pogledom i sudbinom koju je imao. A nebo je plakalo sa njom dok joj je mrsio kosu i ljubio suze s trepavica, i jedne je noći osušila oči svoje i jastuk sa suzama bacila u potok koji je odnosio nade o ljubavi i smislu.
Devojčica je postala baba, ogorčena na svet odraslih, sebičnih, gordih, samouverenih i bestidnih ljudi, s njihovom jurnjavom za interesima, za potčinjavanjem, zlostavljanjem, nipodištavanjem i omalovažavanjem, kakvi su postali od dece s iskrenim titrajima i čistotom u duši. Skloniće se baba s puta i senki jednog starca, kakav je onaj što je za sobom vodao dečaka po gudurama sopstvenih nesporazuma, kroz besane i pijane noći, da bi susretao sebe kao ništa u mamurnim zorama.
„Počivaj u miru, dečače“, oprostila sam se od njega na mestu gde sam ga sahranila, u njihovom parku u senci čempresa, odakle su drozdovi s krošnji i dva na proplanku zalutala kosa otpevali poslednju pesmu za njih dvoje – za devojčicu i dečaka željnih ljubavi, i svega lepog što nisu imali.
KASIJANA
***
Poslao sam dečaka da spava kraj curice, gde ih više nikada ništa neće povrediti. A jedan starac, alkoholičar i cinik bdeće nad njima, njemu ne mogu ništa ni svetovi ni ljudi ni bogovi ni ljubav.
Mir našim namučenim dušama!
Miloš Petronijević
