Čini mi se da je, u samo predvečerje predsedničkih izbora u Srbiji, krajnje vreme da pomenemo koje su to nadležnosti predsednika republike Srbije.
One su takstativno pobrojane i nalaze se u Članu 112. Ustava.
Predsednik Republike:
- predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu,
2. ukazom proglašava zakone, u skladu sa Ustavom,
3. predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista,
4. predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom,
5. postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade,
6. prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika,
7. daje pomilovanja i odlikovanja,
8. vrši i druge poslove određene Ustavom.
Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
I kao što svako od vas može da vidi, ovlašćena predsednika republike su skromna, radi se o protokolarnoj funkciji, i čitava trenutna psihoza oko sudbonosnog značaja koji se pridaje izboru predsednika, mogla bi sasvim lepo da bude ilustrovana komentarom koji je na mom facebook wallu nedavno ostavio jedan moj prijatelj iz Hrvatske, koji šaljivo kaže da se čak ni oni, Hrvati, ne bi toliko potukli oko mjesta sa tako malo ovlasti.
Ali, da li je sve baš tako? Da li su ta ovlašćenja baš tako mala?
Moramo da priznamo da nije, ali ne zato što je to po Ustavu, već zato što je fascinacija vlašću, u Srba, daleko ispred ideje o ustavnosti. I to podjednako važi za populiste, radikalne političare i za one koji se svrstavaju među proevropske liberale i suptilnije i tolerantnije građane (barem na papiru).
U srpskom kolektivnom nesvesnom, najviša državna funkcija – radilo se o beogradskom paši, kralju, ili predsedniku – uvek je epicentar moći, a vladar je prototip Vožda, snažan, odlučan, sa batinom u ruci.
I tu je Beli Preletačević, sa svojim skiptarom od stare garnišne napravio pun pogodak. Njegova groteskna predstava vladara, zaista nije daleko od arhetipske slike državnog moćnika koju Srbi nose sa sobom kao deo svog sveukupnog habitusa.
Kandidati se, dakle, nisu kandidovali za Ustavom pobrojane funkcije, već za moć i vlast, daleko veću od tog spiska dnevnih dužnosti iz člana 112. Kandidati se preporučuju za Boga i batinu i čak iako se potrudimo da razumemo takav poriv, postavlja se pitanje zašto im mi građani to dozvoljavamo.
Odgovor je jednostavan. Pa zato što i sami verujemu takav koncept!
Kada sam nekoliko puta pokušao da ukažem ljudima na činjenicu da se i najdemokratskiji kandidati, kao na primer, gospodin Saša Janković, ugledni pravnik i ombudsman u dva madata, u predizbornim govorima nude za nešto što nisu ingerencije koje im Ustav obezbeđuje na mestu za koje su se kandidovali, uglavnom sam bio ignorisan, ili sam dobio odgovor da će novi predsednik stvoriti ambijent i političku klimu da budu ostvarena takva obećanja.
A taj odgovor upravo sadrži i ono na šta i ja ukazujem.
Jer šta znači stvoriti klimu? Ustav je precizan i stvanje klime kao nadležnosti predsednika republike, prosto rečeno, ne postoji.
Naravno, oni će reći da je Vučić uzurpirao vlast u svim segmentima i da sada nema druge nego postupati kako god je to moguće, samo da je protiv njega.
Ali, hajde da se vratimo malo unazad.
Kako je to Vučić uspeo da uzurpira vlast, da potčini medije, da stavi šapu na sve segmente društva? Zašto se takve stvari ne dešavaju u drugim zemljama? Zašto u Švajcarskoj, ili u Finskoj, na primer, niko ne uzurpira vlast?
Pa zato što tamo funkcionišu institucije sistema i zato što je moguće postupati samo po zakonu, ustavu i okvirima svojih ovlašćenja. Drugim rečima, da je prethodna vlast učvrstila institucije i pravnu državu; da je zakon bio iznad političke i partijske volje i moći koje nudi funkcija sama po sebi, niko živi ne bi mogao bilo šta da uzurpira, jer je to u istinskim demokratijama nemoguće. A kod nas, ruku na srce, svako ko želi makar da proba da sprovede neku politiku u delo (ili neke reforme, ideje, bilo šta), maltene i mora da se ponaša uzurpatorski, jer sistemski mehanizmi ne funkcionišu; niko ne razume lepu i blagu reč demokratije i hladnu preciznost zakona koji deluju erga omnes, već razumeju isključivo jezik naredbi, podvikivanja od slučaja do slučaja, direktnog obraćanja po sistemu: „Tebi govorim! Ovo za tebe važi! Pusti sad druge! Pusti zakon!“
Gospodin Šutanovac, kao jedan od važnih eksponenata te prethodne vlasti, pre neki dan, zanesen kampanjom, uspeo je da izjavi da Demokratska stranka podržava Jankovića, ne sa namerom da ga nakon pobede učlani u svoje redove, već da bi ta pobeda inicirala parlamentarne izbore na kojima bi oni onda dobili mandat da nastave tamo gde su stali 2012.
Pa ne dao nam Bog!
Jer, Tadić, ma koliko uglađen i lep (kome se sviđa takav tip) bio, bio je i uzurparor Ustava par excellence i to po tri osnova. Odbio je da podnese ostavku na funkciju predsednika stranke; kandidovao se po treći put uz sumnjivo obrazloženje da mu to omogućava činjenica da je u prvom mandatu bio predsednik Srbije u okviru državne zajednice sa Crnom Gorom, a ne nezavisne države; treća uzurpacija, koja to na prvi pogled nije, bila je u tome što je na premijersku funkciju postavio politički slabu ličnost Cvetkovića, preko koga je onda lično vladao, daleko prevazilazeći, na početku ovog teksta pobrojanih, sedam funkcija koje Ustav obezbeđuje predsedniku republike.
Verovatno će u anale srpskih apsurda ući činjenica da ništa od ovoga nije uradio dojučerašnji radikal i ratni huškač, Tomislav Nikolić, koji je predsednikovao po Ustavu, odmah po izboru davši ostavku na mesto predsednika stranke, i državši se isključivo svojih ustavnih ovlašćenja, zbog čega je neretko od strane javnosti ismejavan (deli ordenje, i slično).
A sada – situacija je, čini se, ozbiljnija nego ikada.
Vučić se, sasvim očigledno, sa svojim lažno mučeničkim, u stvari zluradim osmehom, sprema na ozbiljnu uzurpaciju vlasti, koju će sprovesti ako se domogne predsedničke fotelje. A spremaju se i ostali, samo čekaju da se domognu trona, a opravdanje im je u tome da je u ovom trenutku mnogo toga dozvoljeno, jer je cilj srušiti Vučića.
Cilj, znači, opravdava sredstvo?
Pa naravno. Srbija je ovo, brale!
I da stvar bude još luđa, jedini koji u ovim neizvesnim (ili sasvim izvesnim) danima brine o Ustavu je Ljubiša Preletačević Beli, odnosno Luka Maksimović, političar parodijske provenijencije, koji u trenucima ozbiljnosti uglavnom uspeva da postidi sve „ozbiljne“ profesionalce zajedno. Beli je, kao što smo juče mogli da vidimo, predstavio svoj predsednički plan i program, za koji su ga optuživali da ne postoji, tako što je u stavu mirno izgovorio sledeću rečenicu:
„Dragi moj narode, pošto kleveću i lažu da sam neozbiljan i da nemam predsednički program, evo vam ga program!“
I potom je iz džepa sakoa izvukao Ustav republike Srbije i pokazao ga narodu.
Njegova uspravna figura, koja sa malo reči govori ono što bi svaki đak, a kamoli političar, trebalo da zna, podsetila me je na skulpturu cara Dušana ispred Palate pravde. Za one koji ne znaju, car svojim skiptarom pokazuje na svoj čuveni Zakonik, koji se u istoriji države i prava smatra prvim ustavnim aktom naše države i naroda. Tim Zakonikom, uređen je položaj slobodnih građana, seljaka, vlastele, sebara i otroka i on predstavlja pokušaj da se Srbija, po ugledu na Vizantiju, odnosno na Rim, uredi kao pravna država.
Ova tradicija, naravno nikada nije zaživela u nas, kao ni bilo kakav kontinuitet, a čini se da izbori i borba za funkciju sa tako malo ovlašćenja, predstavljaju najasniju paradigmu društva diskontunuiteta, kratke pameti, volontarizma, partijašenja, kurta-murta pristupa državi; dakle jednog duboko podeljenog, ostrašćenog, zaglupljenog i nadasve korumpiranog društva, koje nikako ne pokazuje znake ozdravljenja, već se neprestano vrti u svom opsesivno-kompulsivnom krugu – u vrzinom kolu sopstvenih strahova, opsesija i zabluda.
***
#171. O zakonu: Još zapoveda carstvo mi; Ako uspiše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo ruši zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako zakonik piše, sudije tom pismu da ne veruju, nego da sude i izvršuju kako je po pravdi.
Sve sudije da sude po zakonu a ne u strahu od carstva mi.
Dušanov Zakonik, 1349.
Vojislav Todorović
