U mojoj zgradi živi samo jedan neevropljanin.
Komšija, koji živi sprat iznad mene, dolazi iz Nigerije, iz plemena Igbo, poznatom po izuzetnoj visini ljudi i lepoti žena.
Moj komšo, Džonatan nije zaposlen, izdržava ga žena koja živi s njim i ima ustaljene navike. Uvek ustaje u isto vreme, iznosi smeće u isto vreme i šeta psa u minut.
Nedeljom, tačno u deset, kreše svoju ženu sat vremena, a ja deci objašnjavam da tetu boli zub, pa da zato vrišti kao da joj deru kožu s leđa.
Radnim danima je satnica pomerena, pa komšinicu kreše u devet, u vreme kada ja dete vodim u vrtić.
Subotom odmara. Da li je svojevoljno uzeo slobodan dan, ili je to volja njegovih Ima Ima bogova, nije za pitati.
Jutros, po povratku iz vrtića, zatekoh komšiju Džonatana kako sedi na stepeništu na ulazu u zgradu. Sav se snuždio, skunjio, uvukao, nekako, u sebe svoja dva metra.
Pomislih prvo kako se žena vratila s posla pa ga nalupala papučom, ali videh da to nije ta tuga.
– Helou! – reče Jonatan na svoj nigerijsko – engleskom jeziku koji poštuje Igba fonetska pravila.
Usput, oni koji su nekada čuli nigerijsko – engleski, znaju o čemu govorim, a onima koji nisu, ne bih to uspela objasniti ni za tristo godina.
– Helou! – odgovorih na svom srpsko – engleskom, koji bi po opisu bio vrlo sličan već opisanom.
Sedoh do komšije, vidim, muka ga spopala.
– Šta je komšo, kakva muka? – upitah.
– Nmg, nmg – reče, komšo. – Gledam ovo drveće narandži. Ovih dana je čišćenje, pa sam sav tužan. od ovog otpada bi moglo da se nahrani mnogo ljudi u mojoj zemlji.
Pogledah u komunalne radnike koji su skupljali po cesti odsečene grane pune sočnog voća. Stvarno. Komšija je u pravu. U Valensiji se svake godine bace hiljade tona narandži. Pune su ih ulice. Ono što je njima smeće, moglo bi da nahrani omanju zemljicu poput Bosne.
– Le-le,le-le – zalelečem.
– Šta ti to znači, – upita komšo.
– To ti je, moj komšo, u mojoj zemlji više od kukanja. To je lelekanje! – odgovorih.
– Pa, što ti lelečeš, u tvojoj zemlji ima hrane, – reče.
– Jeste, ima, lelečem zato što ti ne znaš koliku glad ima prosečan bosanski trgovac, – odgovorih.
Gladnije su njegove oči od nigerijskog praznog stomaka. Juče prođoše na tranzitu dva šlepera s bosanskim tablicama.
Moj komšija, Džonatan, jauče zato što njegov narod u Nigeriji neće pojesti ove narandže.
Ja lelečem, jer znam da će moj pojesti sve.
Po tri puta većoj ceni.
Daliborka Kiš – Juzbaša
