Zašto je Vučića tako teško pobediti?
Iz jednog sasvim prostog razloga. Da biste ga pobedili, morali biste da zaigrate na njegovom terenu. Dokle god igrate u paralelnoj dimenziji, vi ga uopšte ne ugrožavate, jer se sa njim i ne preklapate.
Vučićeva dimenzija je virtuelna, ali to ne predstavlja ništa novo kad su autoritarni demagozi u pitanju…
(Kao što svi znamo, politička strategija koju Vučić koristi je stara-dobra, oprobana demagogija, sa svim svojim prepoznatljivim karakteristikama, pre svega jednom ostrašćenom, emotivnom, srceparajućom retorikom, agresivnom propagandom i populizmom.)
Ipak, postoji razlika između Vučića i klasičnih diktatora demagoga i ona je u tome što je Vučić svoju demagogiju prilagodio jednom novijem fenomenu iz kog komunicira sa sledbenicima, što mu omogućava da se uopšte ne bavi intervencijama u klasičnom trodimenzionalnom prostoru, već da sve obavlja u toj svojoj virtuelnoj dimneziji.
Taj fenomen je – reality show.
Klasični diktatori su koristili virtuelnost da njome stimulišu nervne sisteme svojih podanika i stvaraju iluzije o sebi, o društvu i o njegovim uspesima. Ali, s obzirom na to da se u ta vremena delovalo uglavnom direktnom propagandom koja se kretala jednosmerno, od centra moći ka populusu, to je rađalo i snažan otpor onih prosvećenih, koji su odbijali da budu hipnotisani. Stoga su diktatori bili prinuđeni da istupaju iz svojih virtuelnih prostora odnosno simulakruma (kako ih je nazivao Jean Baudrillard) i da vrše brutalne intervencije u stvarnosti. Na primer, da se obračunavaju sa neistomišljenicima, hapse ih i teraju u gulage i na Gole otoke, što je u krajnjoj liniji ipak stvaralo ružnu sliku o tim režimima.
Vučiću to nije neophodno. On je čitav svoj populizam premestio iz sfere jednosmernog delovanja u reality show, u kome svi mogu da učestvuju i u kome se svaki gledalac oseća učesnikom, upravo zato što nema penetracije iz simulakruma u trodimenzionalni prostor, te je sve zaokruženo i savršeno. Jedina intervencija koja se sprovodi u stvarnosti je izgradnja takozvanog „Beograda na vodi“ ali cilj te izgradnje nije da bi se unapredio život u trodimenzionalnom prostoru već da bi se deo reality programa – u vidu grandioznih kulisa – načinio opipljivim, baš kao kada kreatori nekih stvorenja u hollywoodskim filmovima, izbace seriju tih stvorenja u materijalnom, opipljivom obliku. Na primer Transformerse.
U Vučićevom realityju, dakle, ne učestvuje samo Vučić, već i ostali zainteresovani i to je jedan zaokružen sistem koji nema potrebe da se bavi trodimenzionalnom Srbijom. Dok god je većina građana u realityju, a manjina u konvencionalnom prostoru, na snazi će biti Vučićeva diktatura, koja ruku na srce nije samo njegova, već zajednička diktatura učesnika njegovog realityja nad trodimenzionalnim stanovništvom. Ali, kao što već rekoh, to i nije neka diktatura, nema tu intervencija, retki su prelasci s jedne na drugu strane, tako da bi se taj metod održavanja na vlasti pre mogao nazvati ignorisanjem, nego diktaturom.
Kao i u svakom realityju učesnici imaju mogućnost da ostvaruju nagrade. To se i dogodilo kada je Vučić svim učesnicima show-a podelio nagrade u iznosu od pet hiljada dinara. Tom prilikom, opozicija je dala veliki publicitet penzioneru Miletu Deliću koji je odbio da primi novac i koji je na poštanskoj uputnici napisao prkosan odgovor Vučiću, što je kasnije masovno šerovano na internetu.
Ovo je, dakako, exemplar pogrešnog nastupa protiv Vučića i pokušaj zadavanja udarca iz paralelne 3D sfere. Svakom učesniku realityja odmah je bilo jasno da je Mile Delić razmažen penzioner, čovek sa velikim primanjima, gospodičić zbog kakvih su drugi penzioneri i propali. Ovaj dostojanstveni čin gospodina Delića, među učesnicima realityja mogao je samo da izazove prezir, a možda i gnev sličan mržnji kakvu je pariska rulja jednom davno osetila prema nesrećnoj kraljici Marie Antoinette, kojoj je pripisana neistinita rečenica “Zašto ne jedu kolače?”
Dakle, ono što je u trodimenzionalnom prostoru dostojanstveno, posmatrano iz Vučićevog realityja, predstavlja podmukao pokušaj da se naruši najidealniji od svih idealnih svetova, kakvog se valjda ni sam sir Thomas More ne bi setio.
Ipak, ne treba misliti da su svi učesnici Vučićevog showa glupi i da veruju da se tu radi o istinitom svetu. Da li vi kada igrate neku video igricu verujete da je svet u kome se igrate stvaran? Naravno da ne. Ali, u tom svetu vam je lepo i zabavno i vi mu se rado vraćate. A sad zamislite najlepši od svih lepih svetova – Vučićland®, odnosno Vučićev reality. On je njegovim učesnicima toliko lep i primamljiv, da mu se oni ne samo rado vraćaju, već uopšte i ne izlaze iz njega.
Sad ćete sigurno pitati kako to da vi trodimenzionalci u Vučićlandu® ne vidite nikakvu lepotu, već vam je groteskan, odbojan i bio bi vam smešan samo da nije jeziv..? Odgovoriću vam. A kako to da se vaš komšija kao budala loži na svoju ženu koja je realno krndelj i koju vi ne biste dotakli ni daljinskim upravljačem?
O hemiji ne vredi raspravljati.
Ali, da se vratimo na pokušaje da se Vučić pobedi.
Logična konstatacija koja se nameće je: „Ako je Sloba mogao da bude pobeđen, može i Vučić“.
Hajde da malo analiziramo tu stvar. Sloba je bio klasičan diktator koji je delovao u virtuelnoj sferi jednosmerne propagande, čije su penetracije i intervencije u trodimenzionalnom svetu bile surove, brutalne i svakodnevne. S obzirom na njegovo snažno prisustvo u 3D dimenziji, on je na kraju u toj dimenziji morao biti i poražen. Slobu je porazila sama realnost, odnosno matematika elementarne demokratije koju nikada nije sasvim suspendovao (iz razloga koji su različito tumačeni). Tek, Sloba je uvek sprovodio višestranačke izbore, sa jasnom intencijom da ih pokrade, ali to njegovo preterano uplitanje u trodemnzionalni prostor na kraju je dovelo do toga da se upravo tu sve i reši; dakle, u stvarnosti, i to na najrudimentarnijem mogućem mestu, na ulici, uz upotrebu primitivnih sredstava kao što su kamenice, bageri, molotovljevi kokteli…
Vučić se, međutim, ne petlja u trodimenzionalni prostor. U njegovom realityju izbori nisu stvar neke realne utakmice, oni nemaju taj sudbonosni značaj koji mobiliše dodatnu kritičnu masu nezadovoljnih. Vučić nije diktator koji interveniše u 3D prostoru, on se sa svojim učesnicima igra u svom prostoru, sve vreme zadržavajući taj komičan izgled koji ne može biti shvaćen dovoljno ozbiljno da bi izazvao pojačanu reakciju i stanje paroksizma kod kritične mase. On je više lik nego stvarna ličnost, baš kao kad bi vladao Paja Patak, ili Shrek, ili bilo koji drugi fictional character. Izbori su u Vučićlandu® samo jedna od ravnopravnih aktivnosti, igara, zadataka, nalik onima u reality showu „The Big Brother“. Izbore uvek dobija Vučić, jer se, kao što smo već rekli, ne može udarati u njegovu dimenziju iz paralelne dimenzije; to bi bilo nešto nalik pokušaju da udarite duha, pa vam ruka onda samo prođe kroz prikazu (kao u crtanim filmovima). Da bi se pobedio Vučić, morala bi se u 3D prostoru stvoriti prijatnija i zabavnija atmosfera nego u Vučićlandu®, što je u startu nemoguće. Druga opcija je da Vučićevi protivnici, osnuju novi reality koji bi privukao Vučićeve igrače, što iziskuje i ulaganje u hardware, pa da se onda uđe u neki rat, baš kao nekad Sega i Super Nintendo.
Kao tipičan primer neuspelog napada na Vučićland® iz 3D prostora je priča Tome Nikolića da će se samostalno kandidovati. Odmah potom u okviru realityja lansiran je čuveni video sa pilotom i kopilotom koji pokušavaju da odvezu avion na dve različite strane. U avionu su svi nervozni i histerični, samo Vučić drema i ta galama ga uopšte ne ljuti, već ga samo prene. Probudi se i kaže da nema toga – na dve strane… već da može samo na jednu. Nakon samo dva dana Toma odustaje od kandidature i time napušta 3D prostor u koji se bio privremeno vratio i ponovo postaje učesnik Vučićevog realityja. Čak izjavljuje da je gledao video sa avionom i da je nakon toga shvatio da avion može da leti samo na jednu stranu.
U 3D prostoru nema ni približno nečega što bi moglo da parira Vučićevom realityju. Zato izgleda da jedino preostaje da opozicionari polako počnu da prave Šutanovacland®, Radulland® i ostale simulakrume, ako misle nešto da urade.
Autor ovih redova ostaje krajnje skeptičan u odnosu na njihov talenat da kreiraju zanimljiviji i lepši prostor od Vučićlanda®, ali ideja uvek ima. Mogli bi, na primer, da koriste more, palme, egzotična ostrva, ali moraju da požure, jer je samo pitanje dana kada će pomenute prirodne lepote osvanuti u Vučićlandu®.
***
„Simulakrum nije nikad ono što prikriva istinu, nego istina prikriva da je nema.
Simulakrum je istinit.“
Jean Baudrillard
Vojislav Todorović
