Foto: sojo.net
U vrijeme pustinjskih otaca postojala je sekta mesilijanaca. Naglašavali su pretjeranu duhovnost i smatrali svaki fizički rad neprikladnim za monaha.
Nekoliko monaha te sekte dođoše dođoše jednog dana opatu Luciju.
Starac ih upita:“Čime se vi bavite?“
Oni odgovoriše: „Ni prstom se ne dotičemo nikakvog posla, nego kako veli apostol, molimo bez prestanka.“
Na to im starac reče:“Jedete li vi?“
Oni odvrate: „Dakako da jedemo“.
On im kaže: „I dok vi jedete, ko u međuvremenu moli mjesto vas?“
I opet im reče: „Zar vi ne spavate?“
Oni odgovore: „Dakako da spavamo.“
A starac će na to: „I dok vi spavate, ko u međuvremenu moli mjesto vas?“
Na to nisu znali odgovoriti.
On im reče: „Oprostite mi, ali vi ne činite to što govorite. A ja ću vam pokazati da ja, premda obavljam poslove, neprestano molim. S Bogom se spustim na zemlju i radim što treba. Pri tom govorim:“Smiluj mi se Bože i po milosrđu svome oprosti moje grijehe.“
Tada ih upita: „Zar to nije molitva?“
Oni odgovoriše: „Dakako da jest.“
Tada im on reče: „Ako tako provedem cijeli dan u radu i molitvi, zaradim šest novčića, manje ili više, svejedno. Od toga dva novčića ostavim pred vratima kao milostinju, a za ostale kupim hranu. Dok ja jedem ili spavam, moli za me onaj ko je dobio dva novčića. I tako po milosti Božjoj neprestano molim.“
Izvor: sveti-juraj.org
