Oduvek sam volio žensko. Od malije’ nogu.
Leto,…imao sam pet godina…pet i po’,ustvari.Po vas cijeli dan sam bio napolju,igrajući se sa decom.Najviše sam se družio sa Draganom,dečakom koji je bio 2 godine stariji od mene. Ustvari…sa njim sam se družio kad na ulici nisu bile dve sestre,lepe k’i upisane,smeđe-plavih kosa,plavih očiju,pa još…Mađarice.Zbog nji’ dvije sam trpeo zadirkivanje ljubomornih drugara,ali sam ipak ja bio taj,koga su uvijek zvale da igramo „šantiškole“ i „lastiša“. Isplatilo mi se,nekoliko godina kasnije.
Beše vreo dan,a Dragan i ja smo zevali sedeći na vrućem trotoaru,kao dva guštera na kamenu…i dosađivali se.Bio je radni dan,tako da na gradilištu pored moje kuće,nije bilo nikog.Behu to vremena,kada su se kuće gradile mobom…uglavnom vikendom.Bili su iskopani temelji i tek skovan od hoblovanih dasaka…poljski ve-ce…
Sedeli smo i pričali ko zna o čemu,kad odjednom,iz svog dvorišta,do nas dođe naša komšinica Sanja,koja je isto imala 5 godina-moj „parnjak“.Pričali smo i pričali,kad iznenada..Dragan poče nešto govoriti,što ja i Sanja nikako nismo razumeli.Pričao nam je o nekoj lepoj i zabavnoj igri,koju on nikad nije igrao,ali je čuo da je jako zabavna. Djeca k’o djeca….navalismo na njega da nam kaže kako se ta igra zove i kako se igra!
-Dobro…reče on,…ta se igra zove „prrrcanje“(sa tri“r“…tako i danas izgovaram tu reč…podseća me na rano detinjstvo),a moramo se negde sakriti,da vam kažem kako se „prrrcanje“ igra!
Setih se komšijskog „poljskog“klozeta i za tren oka se nađosmo tamo.Sve troje smo ušli unutra,a ja sam privukao vrata,pa je svetlost dopirala u unutrašnjost ve-cea samo kroz rupe između dasaka i ispalih čvorova.
-E,sad…poče Dragan…da bi se igrali te igre,morate spustiti gaće na kolena!
-A ti?…upita Sanja.
-Ne,ne…ja znam tu igru,a vi ne znate…ja vas učim…u redu?
-U redu!…odgovorih ja…i za sebe i za nju…
Spustismo gaće,svako na svoja kolena.
-Šta sad?…upitah..
-Sad ti priđi i prisloni se na nju!…reče naš „učitelj“…
Radoznao da saznam šta će biti posle,ja joj priđoh i dodirnuh je…
Kako je dodirnuh,istoga trena se sve obasja,kao da su se nebesa otvorila i sva sunčeva svetlost kao da je grunula u naš klozet i ja u središtu te svetlosti ugledah neku siluetu,ne razaznajući lik,jer su mi se oči tek bile privikle na mrak…
-Šta to radiš,Vrag ti oči kopa’…bježi kući,dok te njesam o’đe zaklala!!!…
Prepoznah babin glas.
Krenuh potrčati,pa se sapletoh o gaće na koljenima,te se prućih kol’ko god sam dugačak bio…babi pod noge…Uhvati me,podiže,pa držeći me za levi pazuh,ošinu ljeskovim prutom(kog’je vazda nosala sa sobom) četiri puta po goloj guzici.Ajoj,matero moja…grebenog pruta,boli k’o stođavola!
Sanja i Dragan su zamakli preko bašte u vidu „lastinog repa“,ostavljajući mene da sam iskijavam grehe,zbog (očito) zabranjene igre.
-Viđećeš ti…“platićeš“…kad ti ćaća dođe kući s’ posla!…pretila je baba,dok sam ja pokajnički sjedio u ćošku kauča,držeći ruke na dupetu,koje je i dalje bridilo od babinog pruta.
Nije doš’o ćaća.Došla je moja starija sestra.Baba joj sve ispriča.
Sestra me je uvijek najviše voljela i nikad me nije tukla prutom.
Tukla me je šakama.
-Šta si to radio,stoko jedna!!!!…vrištala je na mene…
-Paaa…samo smo se igrali prrrcanja!…prodrhtah rečenicu iz grla.
Iako ni sama nije znala tačno kako se ta igra igra,znala je da je to nešto „strašno i sramotno“,pa me je išamarala onako „sestrinski“…vaspitno…da se pamti!
Čekajući nastavak zaslužene kazne,donesoh čvrstu odluku-da se te igre-„prrrcanja“…neću više nikad u životu igrati,jer,jebigabrate…boli!!
To sam vrišteći ponavlj’o i dok me je mater rukom tukla po već „ranjenoj“ guzici,nanoseći mi još veći bol,koji je bio ništa prema strahu koji sam osećao,uplašen i njenim pretnjama-da će me „ćaća zaklati,samo da dođe kući“!!!
Ćaća je doš’o kući.Niko mu ništa nije rekao.
Kada sam ga upoznao,petnaestak godina kasnije…shvatio sam da bi bilo bolje da su mu rekle.
Da i mene neko brani…
Sutradan…čuo sam Dragana kroz prozor…gde me zove da se igramo napolju.
-Neću više da se igram one ružne igre-„prrrcanja“…a i boli me dupe…kad nije od kamena“!
Kako sam mu to odgovorio,iz bašte je dotrčala baba i zapušila mi usta…da komšije ne čuju!
Džabe…komšije su čule…i Mira“š’ćoška“…a i Sanjina baba,koja srećom nije znala s’ kim sam se ja to „igrao“.
…Dečije odluke i obećanja…k’o vrbov klin,ili što b’ se reklo…“mačku o rep“!
Moje „švalersko“ vaspitanje je nastavljeno polaskom u zabavište,gde sam od prvog dana bio opčinjen lepotom jedne Jasne,u koju sam se zaljubio „na prvi pogled“.
Međutim,ta „ljubav“ je imala nekoliko prepreka.
Prva prepreka je bila neka „garava“,koja je bila dvaput’ veća od mene,a Jasnu je smatrala za svoju najbolju drugaricu.Kad god sam prišao Jasni,ona se tu našla da me udari…i to ne jednom! Ćaća mi je uvijek govorio da će mi „noge polomiti“,ako budem tukao djevojčice.Nisam to više mogao trpeti.
-„Zašto plačeš“…upita me otac ,kad me ugleda gde plačem u svojoj sobi.
Kroz suze sam mu sve ispričao.
-„Pa,brani se majmune jedan…inače ću te i ja prebiti,ako još jednom budem čuo da te je žensko tuklo“!
Ne znam baš tačno kako je za dva dana objasnio vaspitačici,…zašto mu je sin slomio stolicu o leđa jedne devojčice…
Druga stvar koja je stajala na putu našoj „sreći“ se zvala-Zoran.Dečkić lep k’o lutka,bačvanskog naglaska,male glave,sitnih,pravilnih ušiju,uvek lepo obučen i omiljen kod vaspitačice. Znači… sve „kontra“ mene.
A ona „moja Jasna“…ćurka…baš se morala zaljubiti u njega.
Svo troje smo išli kući u istom pravcu.Njih dvoje napred,a ja dva koraka iza njih.
Srećom,Zoranova ulica je bila prva,pa kad on skrene,dođe mojih „sto pedeset metara“,dok ja ne skrenem u moju. Svaki put sam je poljubio…milom ili silom. Nikada nije postala moja devojka,ali „par godina“ kasnije mi je priznala da je i njoj bilo lepo tih „sto pedeset metara“ sa mnom i da je voljela što sam bio tako tvrdoglav.Reče mi – da je majka i dan-danas zavitlava za „zemljaka iz zabavišta“! Bio je to „zakasneli trijumf“…ipak je pričala majci o meni!
Sreo sam i Zorana prošle godine…debeo,ružan,ćelav,neobrijan,loše obučen…i dalje ima bačvanski naglasak.
Znači…i dalje… sve „kontra“ mene!…
