Foto: wikimedia.org
Mati mi je uvek govorila da me je „na rebra rađala“.
To može biti čudno samo onima koji ne znaju kolika mi je glava. Mnogim ljudima je glava povelika, ali moja je, što bi rekli učeni ljudi “kvantitativno nadprosečna“.
Kad sam tada, napokon, materi “na rebra izaš’o“, doktor je rekao: “Evo ga još jedan Bosanac!“.
Telašce normalno, malo, a glava… velika, okrugla, takozvana „šestaruša“!
Zaslužna za skoro sve nadimke koje su zlobnici lepili za me’, bila je isključivi krivac za sve moje komplekse, koje sam u detinjstvu im’o.
Dok su drugi pratili modu sa frizurama, ja sam uporno pokušav’o da „izdužim krug“, pa da od kružnog oblika glave,napravim elipsu… “jaje“!
Čak i sestra, koja me je celoga života najviše volela, kad je spopa’ne napad nežnosti, znala mi je tepati: “Bundevice moja!“.
Jedino se nikad na nju nisam ljutio zbog toga.
Sve moje tuče zbog toga su uglavnom bile “vaspitno-obrazovnog tipa“, u kojima su mnogi naučili da – Bosanca mo’š zajebavati kol’ko ‘oćeš, ali ne i dokle ‘oćeš…
Beše to ’75te … il’ početkom ’76-te godine, na času „odeljenskog starešine“…
Iz nekog razloga,učiteljica nam reče:
“Deco,moram zapisati nacionalnu strukturu razreda. Da li svi znate kojem narodu ili narodnosti pripadate?“
Mi,svi u glas: “ZNAMO!“.
Poče’ ona propitivati i zapisivati…
„Srbi“, jave se mnogi…
„Mađari“, jave se mnogi…
„Rusini… Slovaci… Romi… Albanci… Jugosloveni“, javiše se od svih – nekolicina.
Broji učiteljica, sabira, pa onda prebroji sve nas, pa upita: “Ko se nije javio,fale troje?“.
Ja podig’o ruku, a sa mnom još dve curice.
Pita učiteljica:
“A što se vi niste javili?“.
Samouveren kao što samo drčna deca znaju biti, ja joj k’o iz topa odgovorih: “Pa,nismo ništa od toga što ste vi čitali“.
Iznenađena upita: “A,šta ste onda vas troje?“.
Mi, “horski“, usklađeno viknusmo: “BOSANCI!“.
Nasmeja’ se učiteljica, pa nam reče da kod kuće pitamo roditelje, pa ćemo joj reći sutradan.
Naravno da smo joj sutradan sve troje rekli da smo i mi Srbi, samo što smo joj to rekli nekako tužno, jer nismo više bili „posebni Bosanci“, već samo jedni od mnogih, običnih Srba.
Šta ćeš… tako bilo.
Jedna od te dve devojčice, koja je, usput budi rečeno, bila uvek najlepša i najpametnija od svih drugih cura, imala je uvek kompleks zbog svog prezimena, iako toliko prelepa, da ja – koji od zabavišta nikad bez cure il’ simpatije nisam bio… nikad, al’ baš nikada, se usudio nisam da joj se udvaram, a bar deset godina sam bio ludo zaljubljen u nju. To njeno prelepo lice je poprimalo tužan izraz svaki put kada su je nastavnici prozivali „po dnevniku“… Mo’š misliti – Kukolj!
Sretoh je mnogo godina posle srednje škole, ima dobar pos’o, udala se, dvoje dece rodila, a lepša nego ikad.
Sedimo, pričamo, pa se kroz razgovor dotaknemo i tog njenog starog kompleksa.
“Eto, sad si se udala, sigurno si uzela muževljevo prezime, pa si valjda mirna?“
„Aha, jesam“, reče ona. “Usrećila sam se s’ tim. Nisam više Kukolj, sad se prezivam Ubiparip.“
Bar više nema komplekse.
“Sazorilo se… omatorilo… opametilo…“
A imamo prezimena, da te Bog dragi sačuva.
Sjećam se da mi je pokojni ćaća govorio, kad smo saznali da mi je žena trudna:
“Sine, ako ti se rodi ćer’, podaj joj neko naše, lepo, ali obično ime!“
“Što“, upitah ga.
„Pa, eto sine, ta curica će se jednog dana udavati, pa je red i da uzme muževo prezime, pa sad ti zamisli da ti se ćer’ zove naprimer Izabela, Nastasja, Anamarija, a uzima prezime muža koji je poreklom iz „naših“ krajeva pa se preziva: Puzigaća, Papak, Guzina, Šagovnović, il’ ne daj Bože – Magarac!“
Nažalost, nije mi se rodila ćer’, a mogla je…
