„Crvena“ – Davor Dado Vuković (1951-2015), slika nastala na osnovu fragmenta romana „Žig“ – Pustošenja duše. Slika će biti izložena u galerijama tokom 2015. u Parizu, Londonu, Sao Paolu, Šangaju, Nju Jorku
Oči su me pekle od prizora… Preda mnom su stajale žive rane. Kuće koje su nekade bile pune smeha, rađanja i plakanja, krštenja i opela. Prizor od kog se oči ne mogu odvojiti… Ognjište koje tinjalo na sred kuća, planulo je, kao lešinar dim se nadvijao nad krovovima… Stajao sam samo i gledao, neke crne senke su letele oko naših kuća poput svitaca… mrak i onda iskre… samo se čulo pucketanje.. kao dvoglavi zmaj, iz njegovih nedara, plameni jezik mržnje okomio se na kuće, šćućurene bele ovce, koje će vukovi nevine poklati..
Uporno sam prebirao po mislima… gnušao sam se… gnušao sam se zvukova, gnušao sam se ljudi… samo sam u tom trenu želeo da ne čujem… u tmini izgledale su kao sveće koje pale vernici i mole se… i ja sam utihnuo… klekao sam na kolena i na glas izgovarao reči molitve… okolo se čuo jauk i mešao se sa metanisanjem i mirisom tamjana… šaputao sam gologlavim ženama i starcima koji su pobacali svoje šubare u blato… ceo život je goreo… tiho… bespovratno..
Molite se ljudi… nova ognjišta ćete podići…
Ali, molitva moja, sakrivena kao i ja, sa proplanka nije mogla dopreti do njih zbog podignutih nišana… Bio sam sam, sa par metaka… i znao sam da ako se pojavim da će odjeknuti prvi rafali…
… Nisu sačekali ni da pomislim, a već je prvi rafal udario posred grudi jednog starinu koji je želeo da uđe u kuću, i izgori sa njom, na ognjištu gde se prvi put ogrejao… Skupili su te velike i stare ljude, poređali na kup, kao da prave stog od sena i polivali benzinom… Za čudo jedno, niko od njih se nije pomerio, kao da su stajali kipovi od stena… ni na jednom osećanja nisu ucrtala trag… jedan treptaj oka i buknuli su kao kakva svetinja… samo sam se prekrstio… ni jedan glas nije odjeknuo… plakao sam… znao sam da iza njih neće se rađati ljudi… rađaće se ali nekako sa napola srca… neće ovako umirati u smiraju sa svojim domovima, neće se okupati u svom znoju i vatri… kao da je neko udahnuo snagu u ove ljude… nadljudski smiraj je titrao… zaćutale su žene u kuknjavi… samo su se podigle i stale isto onako nepomično… noževi su vrištali umesto njih… parali su ženske anterije, i bljeskala su gola tela… vojnici su ih polegali na golu, suvu zemlju, ređali se na njima kao paščad, trpele su i nož i tuđa prodiranja, ali nekim nemim očima su gledale negde u daljinu… vriskali su vojnici umesto njih… kao da im duša je otišla negde daleko, van polja gde su svoja bedra utapale u žito… kidisali su na njih poput vukova, a one su bile tihe, nedostižne. Kao jagnjad, sve do jedne su preklali, jecao sam, majke, sestre, žene postale su sada samo deo crne zemlje. Žalile nisu da sa sobom ponesu dostojanstvo, znao sam da se takve žene neće rađati više, stubovi jednog naroda su se rušili. Rađaće se ali nekako sa napola duše, koje će ugađati sebi, koje neće deliti crno ispod nokta sa onim sa kim žive, kojima će nokat biti bitniji od tog crnog komada zemlje, i tu, upravo tu, znao sam da ubijaju lagano nešto najbitnije jednom, malom, prostom čoveku, dom.
A ubijali su ih nekadašnje komšije, do skora braća…
I rađaće se deca, ali deca bez sećanja, bez srama. Deca, siročići, koji će ići od ruke do ruke za korom hleba. Tugovao sam, pao sam ničice na zemlju, nisam mogao disati. Tresao sam se jer sam znao da tu počinje najveće zlo. Pustošenje duše.
