Foto: elfwood.com
Bojan čuje udaljene glasove, toliko uporne da zbog njih otvara oči. Mračno je. Loše je spavao. Rado bi upalio lampu, ali nikako da nađe prekidač. Uporno se spotiče, kao da je, dok je spavao, nepoznati posetilac napravio novi razmeštaj u njegovoj sobi. Najzad ga napipa i pritisne.
Ovo nije njegova kuća. Kako li je ovamo dospeo? Možda se još nije probudio? Ipak, budan je. Prst koji je juče priklještio jako ga boli. Znači, budan je. A i soba mu je poznata. Odmah mu postaje jasno da je u bakinoj kući. Na selu. Ali kako? Kada je došao? Tačno, postojala je namera, ali nije krenuo na put.
Soba je ista kao nekada. Na zidu su fotografije, crno-bele, poneke retuširane, ali ipak požutele. (I lica sa slika su sada drugačija. Sve je drugačije.) Ispod njih je staro, iskrzano ogledalo, jajastog oblika. Pruža li još uvek neke odraze ili je sasvim potamnelo? Da bi proverio mora da se sagne. Nekada je morao da se propinje, opirući se na vrhove prstiju, kako bi se ogledao? Zašto su ga spustili tako nisko?
Na stolu je stakleni bokal pun vode. Sigurno mu ga je donela baka, ako u toku noći ožedni. Uvek ona tako. Neko je noćas spavao pokraj njega. Tri jastuka! Da to nije previše? Voleo bi da zna koliko je sati, da li je još uvek noć. Sat je tu, u ramu prozora – onaj isti – samo što ne radi.
– Kako to da je deda propustio da ga navije? – pita se Bojan. – Ko li je još tu? Nekog sigurno ima.
Pokušava da se seti da li je ikoga sreo. Podiže zelenu zavesu. Jutro je. Neko pumpa vodu na česmi, ali Bojan ne može da razazna ko je to.
– Sigurno je Vanja. Od sve dece jedino ona svakoga jutra pere zube. Ili je neko drugi? Nismo više deca. Ne, ipak je ona – zaključuje Bojan – jer je Srđan još pre zore pošao sa dedom po hleb. Ali Srđan je u zatvoru. A i bicikli su kod ambara.
Bojan kreće ka kuhinji. Baba je obično tu. Ulazi u malu, prašnjavu prostoriju. Tavanica je prekrivena paučinom. Zaviruje u šporet. Ni traga od vatre. Ni od pepela.
– Gde li je baka? – pita se Bojan odlučujući da sam pripremim doručak. – Verovatno je otišla da nabere trava za čajeve dok je još rosa. Voli ona to. I onog jutra kada su je našli mrtvu u Žićinoj šumi imala je pune džepove raznog bilja. Lekovitog.
Spremanje jela se pokazuje kao nepotrebno jer je doručak već na stolu. Griz. Kuvani griz. Nije ga jeo još od poslednjeg letovanja sa bratom i sestrom koje je proveo na ovom mestu. Baka je bila u banji, pa se Vanja, koja je, istina nešto starija od njega, i sama bila dete, brinula o domaćinstvu. Znala je da skuva samo griz. Tri sedmice su ga jeli svakodnevno – za doručak, ručak i večeru.
– Znači, baba je opet otišla u banju – nagađa Bojan – a Vanja i Srđan su pošli do reke.
Ranije su često, svi zajedno šetali kroz šume, po njivama, najradije kraj suncokreta i reke.
No, pre nekoliko godina Miloševica je presušila i od nje su napravili smetlište.
– Zašto bi šetali po smetlištu? – pita se Bojan i gura tanjir iz kog se puši griz, jer ne voli da jede sam.
Odavno nisu bili zajedno na dedinom imanju. Bojan ih je prvi izneverio. Uvek je morao da uči. Ili da putuje. Nije imao vremena. Kao da se vreme može imati. Vanja je dolazila sve dok se nije udala. Posle se razvela, ali svejedno nije dolazila. Srđan je ovom mestu najduže ostao veran, ali posle dedine smrti ni on ne dolazi.
– Lepo je što smo se ponovo okupili. Samo, gde li su otišli? – razmišlja Bojan, gledajući bolno mesto na prstu. – Kad baka stigne staviće mi melem. Ona zna šta treba. Onog leta sam imao čir. Previjala mi je bokvicu i brzo sam ga se oslobodio… Sunce je već odskočilo, a nikog nema da prođe našim sokakom. Zar jutros niko ne ide u gradinu? Mora da je crveno slovo. Ogjena Marija! Zapalio nam se mlečar, jer je Vanja prala veš na Ognjenu Mariju. Pitaću dedu o čemu se radi.
Bojan ulazi u štalu, uveren da će zateći dedu kako timari konje, ali štala je potpuno prazna.
– Deda je, verovatno, odveo Ružu i Orlizona na pašu – nagađa Bojan, prisećajući se da je Orlizon prodat još onog leta kada je na trci u Bogatiću osvojio prvo mesto. Zato radije traži Dijanu. Neobično mu je bez njenog kevtanja. Ne može više da izdrži samoću.
– Eeheeeej, gdeee steee? Imaaa li koogaa?
