Foto: evermotion.org
U senovitoj šumi, podno planine proleće je uveliko otapalo krpice snega. Promaljale su vesele glavice ljubičica, visibaba i jagorčevina. Šuma je tiho brujala od pesme ptica, koje su preživele surovu zimu. Vetar sa planine nije bio više tako leden, na golim granama nazirali su se mali pupovi koji će za koji dan ozeleniti šumu. Medvedica je izvela mladunce u šetnju i oni su se nestašno kotrljali i oglašavali nejakim mumlanjem. Veverice su skakale veselo, njihovi repovi su visili kao kićanke sa grana. Na nekoliko metara od ivice šume, iza oštrog šiblja, visoka breza je jedina, radi svoje bele kore, ličila na zimom odevenu nevestu. Mlatila je tankim grančicama pozdravljajući tople zrake, što su joj milovale krošnju.
Odjednom iz šumskog mira začu, tanani glas: „Uh, da protegnem svoje ozeble grančice, drago sunce kako si daleko i visoko…“ Breza povi grane da bolje čuje odakle dolazi taj tanani glasić. Bila je iznenađena, kada je pored svog stabla videla stabalce breze, koje je isklijalo iz njene semenke. Do sada se to nije desilo, obično bi surova zima i oštri vetrovi koji su u kasnu jesen povijali grane, smrznuli sve semenje koje je popadalo. Raznežila se videvši to maleno biće. „Dobar dan“, rekla je, pažljivo da ne uplaši brezicu. Brezica je pogledala u pravcu odakle je dopirao glas i tresući se, odgovorila treparavim glasićem: „Dobar dan, ko ste vi?“ Breza tek tada postade svesna svoje uloge, krajnje se razneživši pusti malenu suzu, koja pade na brezicu. Suza je bila topla i ugreja promrzlo srce male breze. Breza odgovori: „Ja sam tvoja majka.“ Ponos u njenom glasu probudi usnulu pticu koja je živela u gnezdu treće račve. „Majka?“, upita brezica koja nije znala šta ta reč znači, ali je osetila iznenadnu blagost i toplinu koju je reč donela.
„Da, ti si nastala iz moje semenke, ja sam tvoja majka i tako se radujem tome, da mi dođe da vrisnem od sreće.“
„A šta rade majke?“
„ Majke neguju svoju decu, uče ih i brane od nametljivaca.“
„Šta su to nametljivci majko?“
Breza zatreperi, njeno dete je prvi puta oslovilo. Radost je bivala sve veća, nije očekivala da će ovo biti najlepše proleće u njenom životu. Brzo se pribrala i odgovorila: „Nametljivci žele da naškode, ja im neću dozvoliti da ti to na bilo koji način učine.“
„Kako si ti samo dobra, radujem se što imam mamu.“
Brezica osloni svoje grančice na stablo svoje mame, koja je uživala u prvom detinjem dodiru. Proleće je kitilo šumu, svetlim i tamnim listovima zelene boje. Sve je bujalo, mala breza je rasla polako. Breza je često širila svoje visoke grane, kako bi sunce obasjavalo brezicu i ulivalo čaroliju života. Fijukanjem grana terala je nestašne, plašljive zečiće koji su hteli oštetiti koru brezice. Pričala je bajke brezici, opisujući sve što je mogla pogledom obuhvatiti, o vrstama drveća, o raznim šarenim pticama, leptirima i oblacima. Govorila je kako će jednog dana porasti velika kao i njena majka i daće moći sve sama da vidi i raduje se lepotama prirode. Brezica je bila zadivljenai srećna, što je vetar nije odneo negde daleko dok je bila semenka nego, baš tu pored njene majke. Prošlo je proleće, toplo leto i došla je žuta jesen, koja je listopadnom drveću kidala uvelo lišće sa grana. Breza se starala da brezica bude što više obložena opalim lišćem, jer je to bila zaštita od hladnoće koju će doneti nova zima.
„Mama, ako vetar oduva lišće, hoće li me odneti surova zima?“, upitala je brezica.
Mama se uplašeno protresla i odgovorila: „To se neće desiti. Kada prvi sneg počne da pada, raširiću svoje grane da pahuljice prekriju tvoje stablašce, sneg će te zaštititi, a tu je i moje stablo koje ti pravi zavetrinu.“
Otpao je i poslednji list sa breze, pao je sneg i obe ih zaštitio svojim belim tepihom. Zima je bila duga i hladna, mama je pričala najlepše bajke kako bi prekratila ledene sate, a uveče bi tešila i hrabrila brezicu, kada je fijukao oštar vetar i pravio kristalne ledenice na njihovim granama. Prošla je zima, a sunce je opet svojim blagim zrakama vraćalo život. Breza i brezica su se radovale proleću.
Jednoga dana začule su neke glasove i korake koji su se približavali. Bila su to dva šumara.
Jedan od njih ugleda brezicu i reče: „Treba iščupati ovo drvo, samo smeta ovako krasnom stablu.“
Breza se sledi na te reči. Njenim stablom sve do korena, prostruja strah. Šumar je već bio spreman da obeleži brezicu, kada mu na glavu pade gnezdo, koje je breza uspela skotrljati. On se naljuti i protrese brezu svom silinom. Breza opusti svoje korenje i zaklati se. Nije mogla dozvoliti da poseku brezicu, morala je skrenuti pažnju na sebe.
„Pa ovo stablo je trulo, klati se kao babin zub“, reče šumar. „Poseći ćemo ovu staru brezu, a ova mlada će već porasti.“
Obeležio je brezu kao drvo za seču. Brezica je plakala celu noć, dok je majka tešila.
„Ne brini mila, to je prirodan sled stvari. Imamo još vremena da ti ispričam puno divnih priča.“
Brezica je, ipak bila neutešna. Prvi put je zažalila, što je vetar, dok je bila semenka nije odneo negde daleko.
